Astrofotografija Gorana Vukajlovića

U petak 1. decembra 2017. u organizaciji Zrenjaninske grupe NPN (nastavnika prirodnih nauka) u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“ u Zrenjaninu otvara se izložba astrofotografije Gorana Vukajlovića iz Beograda.

pn2

  afgv3
  afgv1
  afgv2
  afgv4
  afgv5
  afgv6

Ovakva izložba je hepening za ljubitelje, poštovaoce i prijatelje astronomije, astrofizike, kosmologije i svih nauka koje se bave istraživanjem svemira. Božidar Milidragović kaže: Zvezde ništa ne čine za čoveka koji ne diže glavu prema njima.

Astrofotografija nam omogućava da vidimo svemir, jasnije, dublje i dalje nego što to naše oko može da čini. Ako stavimo oko na okular najboljeg optičkog teleskopa na svetu mi nećemo videti ono što vidi fotoaparat. Naše oko je optički slabo, ono vidi samo oko 6000 zvezda, i to kao tačkaste izvore svetlosti. Magline i galaksije su nam nedostupne. Naučnicima koji proučavaju svemir je fotografija od neprocenjivog značaja. Astrofotografija je u tehničkom pogledu mlada umetnost ali u dokumentarno- istorijskom je najstariji fotodokument. Astrofotografija je fotodokument star i po nekoliko milijardi godina jer ono što vidimo na njoj je trag svetlosti kojoj je trebalo toliko vremena da stigne do čipa našeg fotoaparata.
Astrofotografija je umetnost po sebi a i po kriterijumima umetničke fotografije. Ona se dobija i stvara pomoću složenog tehnološkog procesa. Pored fotoaparata potreban je dobar teleskop za praćenje objekta koji se snima. Hemijsku fotolaboratoriju je zamenila IKT laboratorija, tj, odgovarajući softver.

Nauka i umetnost u plemenitom prostoru Gradske biblioteke – ovako bi mogao da glasi naslov ovoga članka. Doprinos doživljaju pri posmatranju astrofotografije na otvaranju izložbe daće solisti Beogradske opera: Ana Lačković – mecosopran, Tomislav Vitaz – bariton i Maestro Miodrag Janoski – klavir, umetničkim programom u kom će izvoditi dela : Martinia, Bizea, Gardela, Vasily Solovyova, Claude Michel Schonberga.

Naučno- umetničko veče treba da pokaže da umetnost kao najviša kreacija materije koja misli ne može bez nauke, da je svako naučno delo umetničko delo i umetničko delo je naučno delo..
U okviru otvaranja izložbe autor će govoriti o prirodi gravitacionih talasa i njihovoj detekciji koja je u poslednjih dve godine najznačajnije naučno dostignuće astrofizike.

Tražeći informacije o autoru naišao sam na njegovoj fejsbuk stranici članak Ljubav vredna čekanja koji je bolji od bilo kog CV-a. Sa dozvolom autora ovde prenosim članak u celini.

Neke ljubavi moraju da sačekaju, nije bilo njihovo vreme. Jednog dana pre više od 30 godina došao sam u posed jedne izuzetne knjige. Divno izdanje A3 formata sa predivnim ilustracijama koje oduzimaju dah. Kosmos – Karl Sagan. To je bio jedini prozor u svet astronomije koji sam našao u to vreme. Narednih 15 godina sam je čitao bezbroj puta, stranice su se izlizale i požutele ali poruka koju sam dobijao je bivala sve snažnija i snažnija. Do mene je doprla kao radio signal u filmu „Kontakt“ rađenom po delima Karla Segana sa nezaboravnom Jodie Foster u glavnoj ulozi. Taj film je nastavio u mojoj glavi tamo gde je Kosmos stao, a to su bila ona grozna vremena kada smo na ovim prostorima ispoljavali sve osobine naših primitivnih predaka. 

Dok su drugi slali Habl u svemir da nam otkriva tajne univerzuma, mi smo u tamnom vilajetu pod sankcijama, mržnjom, glupošću trošili svoju mladost. Tada nije bilo interneta pa da bar tako dođemo do nekih drugih spoznaja koje bi nas možda brže izvukle iz mulja u koji smo bili zapali. Čini mi se da je ta informativna blokada bila zapravo ono što nas je najviše uništilo. Odsečeni od sveta čekali smo da Bog pogleda na nas, a njega nema pa nema. I tako bar 10 godina. Čekao sam i ja da mi ukaže neka prilika da dođem do još nečega jer koliko god imao „Kontakt“ sa „Kosmosom“ ljubav rođena kad joj vreme nije,bivala je sve jača. Međutim, inertno, duhom opustošeno društvo se još godinama vuklo na marginama sveta pa su prošle godine dok napokon nismo saznali koliko daleko su ljudi u kosmos „otišli“. Sećam se kao danas onog sramotnog dana 1999. godine kada smo se skrivali po ormarima, navlačili svu posteljinu i ćebad što imamo na prozore da bi se sakrili od jednog izuzetnog događaja, koji se za života jednom dešava. Krili smo se u svom neznanju i paranoji od pomračenja Sunca. Niko od tih što su se krili više neće biti živ kad se desi sledeći put na ovim prostorima. Gledao sam tužno opustele ulice Beograda i doživeo dva emotivna šoka u isto vreme. Jedan je bio udar oduševljenja koji je dolazio s neba a drugi udar sramote što je dolazio s Zemlje. Još tada sam odlučio da ću istražiti nebo i pokušati objasniti ljudima, koliko god to bude u mojoj moći da se ne trebamo plašiti onoga što nam život daje. 

I ranije sam imao priliku da posmatram zvezdano nebo ali naše ograničeno čulo vida posebno iz velikih gradova nije u stanju da sagleda čudesa koja tamo postoje. Habl nam je otvorio oči, dao nam slike koje razaraju naš egocentrizam ali ujedno ulivaju toliku dozu radoznalosti a to je nešto najvrednije što možemo dobiti. Reče Šekspir jednom : „Priroda je lepa onoliko koliko smo mi radoznali“. Bez te radoznalosti lepotu nikada nećemo otkriti niti shvatiti njeno značenje. Verovao sam ja Hablu, divio se svemu što sam godinama uspevao da dokučim ali morao sam ja to svojim očima da vidim. Galaksije, magline, planete, zvezdana jata… . I onda jednog lepog dana, kada je došlo vreme, potrošio sam ozbiljnu količinu novca, reda boljeg automobila, da kupim opremu koja će me odvesti tamo gde su mi misli odavno bile. 

Uvek ću se sećati te večeri kada sam dobio teleskop i nevešto ga sklopio na terasi stana. Golim okom sam video sjajan objekat na severoistoku pa sam pokušao da vidim šta je to. Ni sam ne znam kako, na čist instinkt sam uspeo da podesim aparaturu i odjednom je na mojoj mrežnjači se pojavio Jupiter. Bio sam u stanju šoka. To je nova dimenzija, nešto verovatno slično otkrovenju. Znao sam ja kako Jupiter izgleda, sve je to u redu, ali kada prvi put sami dosegnete tako daleko e to nije ni slično ničemu. Gledao sam ga zapanjen satima, sve dok je bio u vidnom polju mog teleskopa, a ta slika mi je ostala uklesana u mojoj dugoročnoj, ili bolje rečeno večnoj memoriji. 
Sledeći dan, srećom bilo je lepo vreme, spakovao sam svoju opremu u kola i otišao na Avalu. Nisam se baš proslavio jer nisam umeo da rukujem opremom. Išao sam kad god je vreme to dozvoljavalo, sve dalje i dalje od Beograda jer su svetla mnogo smetala. Sećam se druge scene sa Fruške Gore u leto te godine kada sam već ovladao opremom i kada sam prvi put usmerio teleskop ka centru Mlečnog puta koji se tada još uvek mogao videti i golim okom. Tada sam doživeo drugi veliki šok. Ono što vidimo kao bele mrlje na nebu, kao prosuto mleko su u stvari zvezde, milioni njih. Kad milioni piksela napadnu mozak koji ne može više da se brani. Brada padne dole i gledaš, nesvesan više ni svoje okoline ni bilo čega drugog. Opet, sve sam ja to znao ali, ali, ali, ovo je bilo živo. 

Godinama nakon toga sam danima, ili bolje rečeno noćima sedeo sa svojom opremom na vrhovima planina slikajući sve što je bilo moguće, sve što sam uspeo dokučiti teleskopom na severnoj hemisferi. Astrofotografija je težak posao, stotine neprespavanih noći, daleko od civilizacije, a za noć se može napraviti maksimalno dve dobre slike nebeskih objekata. Ljubav je uvek skupa ali od one prave uvek dobijate više nego što se možete i nadati. Neću ni da govorim o novcu, to ne umem izračunati. Napravio sam neke izuzetne fotografije, nisu one takvog kvaliteta kao s Habla ali za mene imaju vrednost koju druge nemaju – ja sam ih napravio. Video sam svojim očima ono što je sakriveno u dubinama svemira, shvatio koliko ne znam, shvatio koliko vreme na ovoj planeti znači, shvatio sam i da život ima neki viši smisao nama nedokučiv ali opipljiv. Shvatio sam da naš mozak ima potencijal da čini čuda i da nemamo pravo da ga ignorišemo jer traćimo najveličanstvenije prirodne resurse ove planete. Ko god da ga je stvarao, budite uvereni nije to radio za šest dana ili za dan, trajalo je to dobrih 13.5 milijardi godina

 
SVE JE FIZIKA
Miša Bracić
MisaBracic portret 
 

Komentari

  • Драган Танаскоски said More
    Iako je to najveća brzina nečega što... 18 sati ranije
  • Baki said More
    Dobar izbor, zaslužuje pađnju. Sonda... 20 sati ranije
  • Драган Танаскоски said More
    Bilo je još, za ćirilicu, ne bih rekao... 21 sati ranije
  • Željko Kovačević said More
    Sjajan tekst! 22 sati ranije
  • Драган Танаскоски said More
    Evo analogije koja može da pomogne... 1 dan ranije

Foto...