Telekomunikacija je prenošenje podataka na daljinu. Neko je daleko a vi hoćete da mu nešto kažete. Tokom istorije razvijeno je više tehnika, a jedna od najstarijih se sreće i dan danas. Vrlo je jednostavna. Popnete se na brdo, stavite šake oko usta kako biste usmerili glas i onda viknete, npr.:
- Stojankaaaaaaa. O Stojankaaaa! Evo ti vuk zaklao ovcu!
Postoji i varijanta sa stavljanjem šake na uvo, ali ta tehnika mi nije poznata (ako je neko zna nek javi).
Zapravo pre toga je bila u upotrebi mnogo jednostavnija telekomunikacija smo sa jednim, signalom:
- Eeeej!
... čisto da se skrene pažnja, mada je ona mogla da ima i mnogo šire značenje. U tome je naročito bio poznat Džoni Vajsmiler kad je glumio Tarzana. Ovo je istorija telekomunikacija za starije osobe baš zato što mlađi čitaoci ne znaju šta pričam pošto nisu ni čuli za pomenutog gospodina, a ni za Tarzana, ali među starim filmovima o Tarzanu uočićete karakteristično zavijanje „aaaa-aa-aaaaa-aaaa“. Glas je bio prodoran, čuo se na pola Afrike i kad bi ga čuli svi živi stvorovi bi odmah bili na oprezu. Taj signal je značio: „Evo mene, dolazim, zlikovci čuvajte se, a ti lepa devojko ne brini spašću te“.
Kasnije se rečnik poruka proširivao pa su tako Vinetu i Old Šeterhend… (ako uopšte znate o kome pričam) dakle tako su slali složenije poruke putem dimnih signala. To se radilo ovako. Zapalite vatru, pa onda u nju stavite zeleno lišće i travu kako bi počelo da se dimi. Onda bi preko toga prebacili ćebence (verovatno znate da su kauboji u svojoj opremi pored vinčesterke, lasoa i sedla imali i ćebe savijeno u rolnu i vezano iza sedla. To je zato što su često spavali u preriji, pa da se pokriju da ne nazebu). E dakle, stavite ćebe preko dima, pa ga sklonite, pa onda ponovo i tako nekom vrstom Morzeove azbuke pućkate dim i javite na daljinu svoju vest:
- Mi smo propali načisto, bežte dok možete“.
Inače tehniku dimnih signala izmislili su baš Indijanci.
Ako se sećate grof Monte Kristo se služio vatrom u svetionicima da bi preneo važan signal s brda na brdo i to je u njegovo vreme bio vrlo efikasan i brz način prenošenja vesti.
Reflektor i zastavice u mornarskoj komunikaciji
Mornari se i danas koriste zastavicama da saopšte drugom brodu šta ima novo, a sem toga koriste i reflektore sa pokretnim zaslonom i tako prenose informacije.
Američka konjica je koristila trubu. Dakle, Indijanci napadnu karavan, kola karavana se brzo postave u krug i onda ti iz kruga pucaju na Indijance koji jurcaju konjima i gađaju ove unutra strelama. U novije doba su nabavili i vinčesterke. I tako i jedni i drugi pucaju, publika u sali bioskopa bleda, grčevito steže rukohvate stolica, uplašeno gleda u platno i grize usne od užasa i u strahu da će Indijanci pobediti, a onda kada je već sve izgubljeno samo neko od branilaca stane i prošapuće s nevericom:
- Truba... Čuje se truba!
I zaista prvo sasvim tiho (tu i Indijanci malo tiše pucaju da bi smo čuli trubu) i mi zaista iz daljine čujemo prvo nejasno… onda sve jače, da, jeste, truba! Trata -ta-ta-ta-ta. Ona je sve glasnija i sad već nema dileme, čuje se jasno i već za koju sekundu Indijanci počnu u panici i glavom bez obzira da beže, publika u sali podivlja od uzbuđenja, na bojnom polju sa isukanim sabljama projuri konjica u žestokom galopu proganjajući Indijance… eh to su bili filmovi.
Enivej, tako su vojnici trubom javljali opkoljenima da ne klonu duhom jer stiže pomoć, nisu mogli ranije jer su imali drugi posao.
A onda se izmislio telegraf: ta-ti-ti-ta-ti koji se čuo po celom Zemljinom šaru dokle je stizala njegova žica. To je bio žičani telegraf koji je već mogao da otkuca i sabrana dela Karla Marksa ili celu Ilijadu samo je trebalo imate strpljenja i znati znake. A zatim je izmišljen i bežični telegraf, a razliku između njih je lepo opisao jedan stručnjak koji kaže,
- Žičani, to ti je kao pas. Staneš mu na rep, a on zacvili na usta.
- A bežični?
- Pa isto to, samo bez psa.
Jasnije od ovog ne može da se objasni.
Ti znaci su mogli da se prenose i pomoću svetla, dakle recimo baterijskom lempom pa ste mogli da javite: · · · — — — · · · , dakle tri kratka, tri duga i tri kratka signala a koji se i dan danas koriste i kad god ste u opasnosti kucajte, lupajte ili štagod već ta tri znaka. Ona konvertovana u slova znače SOS. Ali šta ta slova znače? Pa to niko pouzdano ne zna jer jedni misle da je to akronim od Save Our Souls (spasite naše duše), dok drugi stručnjaci kažu da je poruka zapravo druga: Sve Our Ship, tj. spasite naš brod. Da, SOS su koristili najviše mornari. Neki tvrde da rečenica pravilo glasi Send Out Succor, ili na našem: pošaljite nam pomoć. Uglavnom, najpoznatija SOS poruka bila je ona sa Titanika koja je poslata 15. aprila 1912. nekih 45 minuta iza ponoći. Posle toga je brod potonuo.
Posle svega izloženog dolazi dosadniji deo istorije telekomuniciranja. Izmišljeni su telefoni, postavljeni su kablovi po dnu okeana, onda se šalju telekomunikacioni sateliti, izmišljeni su mobilni telefoni… kažem, dosadno. Bar taj zemaljski deo. Naime sa rastućim uverenjem u 18. i 19. veku da postoje vanzemaljci počela su razmišljanja kako da se sa njima uspostavi kontakt ili, bar za prvo vreme, kako da ih obavestimo da smo tu, na Zemlji, da postojimo i da smo vredni, pametni, pošteni i blage naravi. U devetnaestom veku svaki trezven čovek bio je siguran da nas posmatraju Marsovci i zato je trebalo poslati im poruku.
Johan Karl Fridrih Gaus (1777. – 1855.) jedan od najvećih matematičara, svestran naučnik koji je ostavio duboki tragu u više nauka, pa i u astronomiji, 1802. predlagao je da se u sibirskim tundrama iscrtaju velike geometrijske šare koje bi bile poruka Marsovcima i znak da na našoj planeti postoji inteligentan život.
Nešto kasnije, 1819, austrijski astronom Joseph Johann von Littrow (1781–1840) je predložio nešto slično i verovatno praktičnije od Gausa, naime da se u Sahari upale velike vatre koje bi našim susedima bile signal da postojimo, a i svedočile o dostignutom visokom razvoju ljudske civilizacije.
Ipak najoriginalniju ideju za međuplanetarnu depešu izneo je Charles Cros (1842 –1888) francuski pesnik i pronalazač. 1874. on je predložio da se velikom lupom usmere Sunčevi zraci na Mars i tako u marsovskim pustinjama sprži naša pozdravna poruka kosmičkoj braći. Srećom ta ideje je bila moguća koliko i inteligentna pa od realizacije nije bilo ništa.
Tako dolazimo do novog doba, nove tehnologije i nekih novih i zanimljivih projekata o čemu ćemo u nastavku.