Od kako je 1971. američki brod “Mariner 9” detaljno snimio Marsove mesece, najprihvatljivija fipoteza je da su ta tela zapravo zarobljeni asteroidi. I Fobos i Dejmos imaju nepravilne oblike kao i asteroidi, a njihovi spektri se podudaraju sa telima D-tipa, tamnim asteroidima bogatim organskim i isparljivim materijama koji verovatno potiču iz Kajperovog pojasa.
Krater Stickney na fobosu viđen sa sonde MRO. (NASA)
Ali ta hipoteza od početka ima nekoliko slabih tačaka. S jedne strane, Nasina sonda “Mars Global Surveyor” i Esina sonda “Mars Express” otkrile su pre dosta godinu da infracrveni spektri Marsovih sateliti ne odgovaraju u potpunosti organskim materijalima ugljeničkih asteroida. “Mars Express” je utvrdio da je gustina Fobosa neverovatno mala (1,87 grama po kubnom santimetru) a poroznost neuobičajeno visoka (25-35%). Tako porozan i lagan asteroid ne bi preživeo gravitaciono hvatanje od strane Marsa. Pored toga, Fobos sadrži slične materijale kao one koji se nalaze na površini Marsa.
Fobos i Dejmos. Donji deo slike prikazuje relativne dimenzije i udaljenost. (NASA)
Iz tih razloga je tokom devedesetih nastala nova hipoteza koja je vremenom dobijala na zamahu. Ona kaže da Fobos i Dejmos nisu dva asteroida koja su nezavisno uhvaćena, već da su nastali od ostataka nekog tela. Pitanje se sastojalo u tome da treba pronaći koji proces i kakvo telo je učestvovalo u stvaranju Marsovih satelita. Najjednostavnija hipoteza je predlagala da se poreklo Foobosa i Dejmosa poveže da nekim asteroidom D-tipa kojeg je Mars zarobio i koji je zatim bio potpuno smrvljen tokom gravitacionog hvatanja. Potom su od akrecionog diskanastali Fobos i Dejmos, čime bi se objasnilo zbog čega su im orbitne ravni tako slične.
Međutim, ta hipoteza nije mogla da objasni mali ekscentricitet orbita oba meseca, koje su skoro kružne[1], te se pojavila alternativna teorija koja je dobila publicitet tokom poslednjih godina, po kojoj su Fobos i Dejmos nastali kao rezultat snažnog sudara objekta sa površinom Marsa. Ako su meseci nastali u sudaru, gde bi se onda nalazio udarni krater? Najlogičniji kandidat je basen Vastitas Borealis, dimenzija 10.600×8.500 km. Ova nizija okupira najveći deo severne Marsove polulopte i glavni je uzrok tzv. Marsove dihotomije, tj. drastiče razlike u prosečnoj visini severne i južne polulopte[2]. Još uvek nije jesno da li je Vastitas zapravo ogromni udarni krater, ili su, kako to neki naučnici misle, za njen nastanak “krivi” neki unutrašnji procesi. Ipak, ostaje činjenica da nova teorija nezaustavljivo stiče nove pristalice.
Računarska simulacija sudara koji je stvorio Vastitas Borealis i materijal izbačen tom prilikom. Plave tačkice predstavljaju Mars, crvene akrecionom disku, a crne izbačenom materijalu. (R. Citron et al.)
Nizija Vastitas Borealis na severnoj polulopti Marsa. Mnogi naučnici veruju da je u toj “rupi” možda nekada bio veliko planetni okean. (NASA)
Udarac je sigurno bio brutalan. Protoplaneta ili džinovski asteroid mase veće možda od 2,5% mase čitave Crvene planete, udario je u planetu u trenutku koji se proteže od formiranja planeta pa do pre nekih 3,3 milijarde godina. Hipotetička protoplaneta je imala težinu koja je sigurno bila veća od Ceresa (procenjena na 1021 kg), i njen udarac je zauvek izmenio lice planete. Sasvim je moguće da je to dovelo do povećanja perioda rotacije koje imamo danas (proporcionalno Marsovoj veličini), čime bi se mogao objasniti višak ugaonog momenta sistema[3].
Tom prilikom, mora da je količina izbačenog materijala bila spektakularna (između 1018 i 1019 kg) i većina je ostala u orbiti, više nego dovoljno da objasni formiranje ne samo Fobosa i Dejmosa (čija je masa 1,07×1014 odn. 1,48×1015 kg), već i brojnih do sada nestalih manjih satelita. Veliki broj tih drevnih satelita je pao nazad na Mars, ostavljajući za sobom veliku populaciju kosih kratera na površini. Akrecioni disk je sadržavao možda od 1% do 4% mase objekta koji je udario u Mars.
Naravno, hipoteza o sudaru je ipak još uvek samo teorija, lepo nagađanje. Čak i da se ispostavi da su oba meseca nastala nakon udarca asteroida, nema dokaza da je udarni basen Borealis – ako je to uopšte udarni krater – krivac za to. Ostali kandidati bi mogli da budu ravnica Daedaliaili basen Eysium. U svakom slučaju, u pitanju je vrlo atraktivna teorija: nastanak dva Marsova satelita bi mogao biti vezan za najveći sudar u istoriji Crvene planete, jako sličan Mesecu i Zemlji. Koincidencija koja ne može da sakrije i svoju poetičnost.
[1] Ekscentriciter Fobosove putanje je 0,0151 a Dejmosove svega 0,0005.
[2] Ova nizija je 4-5 km niža od prosečne visine terena na Marsu.
[3] Ugaoni momenat je mera tendencije rotacionog tela da ostane u rotaciji. Taj momenat uvek teži da se očuva. Izražava se u kg m2/sec, dok su podaci uvek u km i danima. Recimo, iako je poluprečnik Venerine orbite duplo manji od Marsove (1086 km naspram 2286 km), period Venerine otbite čak 3 puta kraći (224,7 dana naspram 686,9 dana), a Venerina masa 7,5 puta veća, njen period rotacije je samo 5 puta veći od Marsoovog.
Iz članka Zabranjeni Fobos
Fobos je veći od dva Marsova satelita. Nepravilnog je oblika i njegove dimenzije su 26,8 x 22,4 kilometara. Mars obilazi na srednjem rastojanju od svega 9 377 kilometra. Otkrio ga je Asaph Hall 1877. godine nakon duge, iscrpljujuće potrage. U tami svemira Fobos je gotovo neprimetan pošto veoma slabo odbija svetlost. Njegov albedo iznosi svega 0,071 čime spada u tela sa najmanjom refleksijom u Sunčevom sistemu.
Josif Šklovski |
Sredinom prošlog veka planetolozi su bili zbunjeni otkrićem da Fobos polako, u spirali pada na Mars. Ta neočekivana putanja tada je objašnjna usporavanjem satelita useled trenja o čestice Marsove atmosfere, što je opet značilo da Fobos ima neznatnu masu, svakoko mnogo manju nego što se od satelita tih dimenzija očekuje. Objašnjenje ove anomalije je ponundio poznati sovjetski astrofizičar i astrobilolog Josif Šklovski (1916 – 1985). On je 1959. izneo hipotezu da je Fobos šupalj, veštački satelit! To je izazvalo buru negodovanja, pa i podsmeha u naučnoj zajednici, a danas predstavlja ilustraciju lutanja naučne misli u ranim periodima razvoja astrobiologije.