Moj prethodni text je bio o morima na Titanu i palo mi je na pamet kako li se tamo vidi na površini? Da li bi moglo da se recimo čita? Sunce je jako daleko tako da Titan dobija samo 1% količine svetlosti koja stiže do Zemlje. Pre nego što stigne do površine, oko 90% te svetlosti biva apsorbovano od strane guste atmosfere, tako da samo 0,1% naše svetlosti stigne do površine. Ono što poboljšava situaciju jeste da je džinovski Saturn preko 11 puta veći na nebu nego nama naš Mesec. I on sija na nebu. Da?
Ako budemo ikada planirali putničku misiju na Titan i želeli da pronađemo lokaciju za sletanje koje će najduže vremena dobijati vidljivu svetlost, naš prvi logičan izbor bi bila tamna strana meseca jer je duže okrenuta ka Suncu nego što je to lice. ('lice' i 'tamna strana' odgovaraju kolokvijalnim definicijama koje se odnose na naš Mesec. Lice je ona strana koja je zbog gravitacije uvek okrenuta ka planeti). Takođe, za razliku od lica, ne bi smo morali da brinemo da će Saturn pomrčiti Sunce. Zbog udaljenosti Sunca i guste atmosfere Titana, to bi nas stavilo u svetlosni raspon približno ekvivalentan sumraku na Zemlji.
Ali koliko Saturn stvarno sija na Titanu? Da li bi davao dovoljno svetla da nešto vidimo ako jednom odemo tamo, ili će vam trebati reflektori i naočare za noćni vid?
Nije teško izračunati jačinu svetla, ali to neće biti realno jer se ne uzima u obzir pokrivenost oblaka, što je vrlo važno za Titan.
Gledajući najpre udaljenost, Titan je (na osnovu Saturnove udaljenosti) prosečno udaljen 9,6 AJ od Sunca, što znači da prima otprilike 1/91-ti deo sjaja Sunca koji mi dobijamo na Zemlji, pod pretpostavkom jednakih atmosfera. 1/91. nije baš vedar Sunčan dan, ali je verovatno dovoljno svetao za čitanje. Sunce ima prividnu veličinu gledano sa Zemlje oko -26,7. Logaritamskim računom proizlazi da 91 put manje svetla na Titanu znači da Sunce tamo ima veličinu od -21,8.
Saturn je malo nezgodniji, jer sa Zemlje često vidimo Saturnove prstenove, ali s Titana uglavnom ne. Titan kruži gotovo u potpunosti u ravni sa Saturnovim prstenovima (nagib iznosi svega 0,3454º), zbog čega prstenovi izgledaju samo poput tanke trake. Vidljivi, ali verovatno ne previše reflektirajući. Verovatno bi putnik tamo mogao da uoči senke koji pravi prsten i sjaj prstena koji nastaje odbijanjem Saturnove svetlosti ka Titanu.
Koliko bi Saturn bio sjajan?
Sa Zemlje, Saturnova sjaj varira (uglavnom) između 0 i 1 prividne veličine. To je raspon od 2,5 puta, u zavisnosti od udaljenosti i ugla, što je puno. Titan verovatno dobija manje varijacija zbog odbijanja od prstena (vidi Saturn posmatran sa Zemlje).
https://i.stack.imgur.com/2uHQr.gif
I dalje bi postojale varijacije bazirane na uglu pod kojim se Sunce odbija od Saturnove površine. Možda se procena između 0,2 i 1 nalazi u granicama (kao pretpostavka) na udaljenosti od Zemlje, ali Titanovo gledište, gotovo u cijelosti iznad prstena.
Uzmimo da je prosečna udaljenost između Zemlje i Titana od oko 9,6 AJ, a Titanova udaljenost od Saturna oko 122-ti deo od 1 AJ. Titan je Saturnu nekih 1170 puta bliži u proseku od Zemlje, što čini Saturn oko 1,38 miliona puta svjetlijim sa Titana nego sa Zemlje, što se kreće između 15,3 i 15,4 jedinica prividne veličine.
Koristeći grubu procenu, Saturn bi se sa Titana video u rasponu od -15,2 do -14,3 prividne magnitude, što znači da daje oko 400-800 puta manje svetla od Sunca na Titanu (nije moguće da gledano sa meseca planeta zaseni zvezde), ali je ipak nekoliko puta svetliji od punog Meseca gledanog sa Zemlje. Veroatno bi smo mogli da gledamo okolinu dovoljno dobro na Titanu pod 'punim Saturnom' – koji je nekih 5-10 puta svetliji od punog Meseca (pik -12,9 / prosek -12,6). Takođe bi bio puno veći, pa se na nebu ne bi činio svetlim, već bi slao dovoljno svetla da se vidi prilično dobro, mada možda i nedovoljno za čitanje. Dovoljno da se ipak vidi.
Stalni oblaci
Gore navedeni brojevi, međutim, ne uzimaju u obzir oblačnost Titana obzirom da ima gotovo stalne oblake. Ovde možeš da vidiš sliku retke situacije refleksije Sunčeve svetlosti od površine Titana. Površina je uglavnom neprestano u sumaglici. Niko ne zna koliko je ta sumaglica efikasna u blokiranju Sunčeve svetlosti, možda 90%, možda čak 99%, ali je sigurno da blokira priličan postotak, pa, iako je hipotetički putnik verovatno i mogao da čita pod Sunčevom svetlošću, mislim da pod tim oblacima čitanje više nije moguće.
Evo zanimljivog članka koji kaže da je Titan najsjajniji u sumrak, a ne preko dana, jer je njegova atmosfera vrlo efikasna u raspršivanju svetlosti. Atmosfera je gušća i mnogo viša od Zemljine, a ujedno je i masivnija. Verovatno je da će za bilo kakav ozbiljniji posao astronauti verovatno morati da koriste veštačke izvore svetlosti, ne oslanjajući se puno na svetlost sićušnog Sunca kroz sve one oblake. No, možda će moći da vide dovoljno dobro da se kreću i malo istražuju bez svjetiljki, ali bi im one svakako pomogle.
Naočale za noćni vid ne bi pomogle ništa. Oni 'vide' toplotu, odn. IC svetlost veće talasne dužine, izvan vidljivih talasnih dužina. Mogli bi da uočavaju izvore toplote, poput drugih astronauta, ili rascepa na skafanderima ili vozilima za boravak – tako da bi naprimer mogli da vide gde toplota izlazi, ali ne bi im pomoglo da vide površinu Titana.
Titanu je ionako potrebno gotovo 16 dana da obiđe Saturn i niko ne bi želeo da istrpi 8 dana mraka. Veštačko svetlo bi bilo neophodno, što, mislim, čini odabir mesta na osnovu Sunčeve svetlosti ne ključnim faktorom. Možda bi prioritet trebalo da bude mesto na kojem ima manje metanske kiše ili su manje šanse da čvrsto tlo postane tečno usled neke meteo sile.
'Huygens' je snimio površinu Titana 14. januara 2005. Nažalost, ovo je jedina slika planetnog tela van unutrašnjeg Sunčevog sistema (leva i desna slika su pre i posle obrade).
Merenje dubine mora Kraken na Titanu
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
