10 važnih i zanimljivih činjenica o našoj planeti, Zemlji!

1

Zemlja ima tektonske ploče!

To nije upadljiva njena karakteristika i poznata je tek od novijeg doba. Ali, da nije tih ploča mi ne bismo postojali. A i planeta bi bila sasvim drugačija.

Tektonske ploče (Vikipedija)

Tektonske ploče plutaju na vreloj, istopljenoj magmi u unutrašnjosti Zemlje, a važne su zato što se sudaraju, nabiraju i podvlače jedna pod drugu. U nabiranju nastaju planine, a u podvlačenju mulj, stenje i drugo sa dna okeana ulazi ispod ploča gde se sve to topi i između ostalog oslobađa ugljen dioksid koji potom kroz vulkane izlazi u atmosferu čime se osigurava njegova potrebna količina. Bez ugljen dioksida ne bi funkcionisala staklena bašta Zemlje i Zemlja bi se sasvim zaledila.

Ali ne bi valjalo ni da ugljen dioksida ima previše u atmosferi jer bi se Zemlja pregrejala (što je slučaj sa Venerom). To se ne dešava zato što kiša spira ovaj gas na tlo i u okeane gde se on vezuje za tlo. Zemlja ima finu regulaciju količine ugljendioksida koja održava temperaturu.

Sem svega toga, da se mulj s dna okeana ne troši, vremenom bi se okeani zatrpali (jer reke konstantno u okeane ubacuju ogromne količine tla) i cela planeta bi se našla pod vodom dubokom nekoliko kilometara.

O tektonskim pločama više ovde. 

2

Mont Everest (Vikipedija)

Mont Chimborazo (Vikipedija)

Zemlja je skoro sferna

Od 16. veka pa nadalje učeniji ljudi više ne veruju da je Zemlja ravna ploča koja pliva na vodi i prihvataju činjenicu da je ona “okrugla”. Sve do novijeg doba smatralo se da je naša planeta pravilnog sfernog oblika, tj. baš, baš kugla. Ali zahvaljujući modernoj astronomiji i svemirskim letovima i ta predstava je pretrpela korekciju jer se ispostavilo da Zemlja zapravo ima oblik pomalo stišnjene kugle. Njen prečnik, mereno od jednog do drugog pola, za 43 kilometra je manji od prečnika koji se meri na ekvatoru. Zemlja je, dakle, popunjena u struku, a do toga dolazi zbog njene rotacije.

Inače, najdalja točka na Zemlji od njenog centra nije, kako bi se moglo očekivati, vrh Mont Everesta, najviše planine na planeti (8,848 metara od nivoa mora), nego Mont Chimborazo, planina u Ekvadoru (6263,47 metara). Ova planina se nalazi gotovo na samom ekvatoru i od njenog vrha do centra Zemljine kugle ima 6.384,4 kilometara, a od vrha Mont Everesta do centra 6.382,3 kilometara.

Ako nekog interesuju detalji: poluprečnik Zemlje na ekvatoru je 6,378.1 km, a od severnog do južnog pola 6,356.8 km

3

Zemlja je uglavnom od gvožđa, kiseonika i silicijuma

Najviše je gvožđa: 32,1%, zatim kiseonika: 30,1%, silicijuma: 15,1% i magnezijuma: 13,9%. Ali gvožđe se nalazi uglavnom u Zemljinom jezgru. Zapravo čak 88% jezgra je sačinjeno od gvožđa, dok je Zemljina kora 47% od kiseonika.

4

70% Zemljine površine prekriveno je vodom.

To je već svima dobro poznato. Zbog vode, gledano iz svemira naša planeta je plava. Većina vode nalazi se u okeanima, zatim duboko ispod površine i onda u rekama i jezerima.

Evo zanimljivih članaka o vodi:

5

Iz Vikipedije

Atmosfera

Atmosfera se izdiže do visine od 10 000 km nad površinom planeta.

Atmosfera ima pet glavnih slojeva i to su: troposfera, stratosfera, mezosfera, termosfera i egzosfera. Jasno je da se gustina i pritisak atmosfere smanjuje sa visinom.

75% atmosfere nalazi se do visine od 11 km od površine planete, ali najširi sloj je egzosfera koja je i najudaljenija od površine i to 700 km od nivoa mora pa do 10 000 km gde se već meša sa praznim prostorom svemira.

Egzosfera se sastoji od ekstremno razređenog vodonika, helijuma i nešto teških  molekula azota, kiseonika i ugljen dioksida.

Atomi i molekuli na rubu egzosfere se ne ponašaju kao gas, već kao čestice koje konstantno beže u svemir. To su brze čestice koje se kreću po balističkoj trajektoriji i mogu biti oduvane solarnim vetrovima.

6

Zemlja ima istopljeno gvozdeno jezgro koje stvara magnetno polje

Struktura Zemlje (Vikipedija)

To je vrlo važno. Zemlja je veliki magnet sa polovima blizu geografskih polova. Magnetno polje se prostire hiljadama kilometara u prostor formirajući region koji se zove magnetosfera. Otkud magnetno polje? Ono je posledica električnih struja koje nastaju unutar Zemlje zbog relativnog kretanja jezgra i njegovog omotača.

To je sjajno za život na zemlji. Bez magnetosfere solarni vetar sa Sunca bi udarao Zemlju direktno i površina naše planete bi bila izložena ogromnom zračenja. Umesto toga magnetosfera usmerava solarni vetar oko Zemlje čime je štiti od štete.

7

Zemlja se okrene oko sebe za manje od 24 sata.

Za jednu rotaciju Zemlji treba 23 sata, 56 minuta i 4 sekunde. To ako okretanje Zemlje merimo prema nekoj zvezdi, što je siderički dan (siderius =zvezdani).

Ali Zemlja ne samo da rotira, nego se i kreće oko Sunca – što mi doživljavamo kao da se Sunce kreće po nebu (jedan stepen dnevno). Dakle u odnosu na neku daleku zvezdu Zemlja se obrne za 23 sata, 56 minuta i 4 sekunde, a u odnosu na Sunce, obrne se za 24 h, tačno (zapravo ispravnije: to vreme od jednog do drugog istog položaja Sunca na nebu, mi smo podelili na 24 dela). Dan ovako meren zovemo solarni dan.

Siderički dan nam kaže kada će neka zvezda ponovo izaći na našem noćnom nebu. Solarni dan nam to isto govori za Sunce.

8

Godina je vreme za koje Zemlja jednom obiđe Sunce.

Ali u jednu godinu ne može da stane ceo broj dana, već 365 i još nekoliko sati. Tačnije, godina traje 365, 2564 dana. Zbog ovog viška sati povremeno su nužne korekcije što se čini svake četvrte godine dodavanjem jednog dana - u februaru kada taj mesec, umesto uobičajenih 28, ima 29 dana. Ta godina se zove prestupna.

Ali ni to dodavanje svake četvrte godine nije zadovoljavajuće rešenje i stvari sa prestupnom godinom se vremenom komplikuju, o čemu više imate ovde.

9

Zemlja ima jedan satelit, ali i dva koorbitalna satelita.

Satelit je Mesec, a ti koorbitalni sateliti nisu pravi sateliti jer oni ne kruže oko Zemlje, već samo s a njom povremeno dele njenu orbitu. Jedan od tih satelita je Cruithne 3753

Drugi je 2002 AA29,

10

Zemlja je jedino mesto na kome znamo da postoji život

U ovu činjenicu ne sumnjamo pa ćemo ovde pomenuti neka druga mesta u Sunčevom sistemu koja možda, možda, možda mogu da sadrže neke jednostavne oblike života. To su, naravno i pre svega Mars. Na njemu život nije otkriven uprkos vekovnim naporima, ali otkriveni su tragovi vode i organskih molekula te je moguće da je nekada davno Mars imao život. Neki naučnici čak sugerišu mogućnost da je život i nastao na Marsu, pa da se potom preselio na našu planetu.

Naučnici izvesne nade polažu i u Titan, Saturnov veliki satelit čija površina je prekrivena jezerima metana, a kandidat za život je, svakako, i Jupiterova Evropa, koja duboko ispod svoje ledene površine ima ogromne količine vode, zapravo više nego što je ima na Zemlji.