Ovo su do sada najdetaljnije fotografije Saturnovih prstenova. One otkrivaju složenu strukturu u bezbroj niti prstenova ispomešanih sa stotinama sitnih ledenih satelita na njihovom putu oko velike planete.

Kliknite na fotografije da se učitaju u većoj rezoluciji (u novom prozoru)

 Na kraju svoje misije letelica Kasini svoje zadnje dana posvetila je prstenovima. Snimci su sa rastojanja od 91 000 kilometara od vrhova Saturnovih oblaka.

NASA/JPL-Caltech/Space Science Institute 

Saturnovi prstenovi spadaju u najzanimljivije i najlepše kreacije prirode bar u Sunčevom sistemu ako ne i u celoj galaksiji. Još davne 1610. godine posmatrao ih je Galileo Galilej, samo što je o njima stekao sasvim pogrešnu predstavu. Uopšte decenijama ovi prstenovi su predstavljali nerešivu misteriju o kojoj se samo nagađalo. Sam Galilej je Saturn posmatrao svojim, za današnje pojmove, sasvim grubim teleskopom u kojem je video nejasnu sliku planete i nečega pored nje te je smatrao da se Saturn sastoji od tri tela, od same planete i njena dva «uha» kako ih je nazvao.

Njegovo iznenađenje bilo je ogromno kada je dve godine kasnije video da su «uši» nestale. Naravno da su nestale, jer to nisu bili nikakve uši, ni Saturnovi sateliti već, kao što će to kasnije otkriti Hajgens, prstenovi koji su okruživali planetu. A ti prstenovi, u skladu sa «ljuljanjem» planete, tj. promenom njenog nagiba jednostavno povremeno prema Zemlju zauzmu bočni položaj, te se ne vide jer su uprkos svojoj ogromnoj širini, savršeno tanki.

Saturn decembra 1610.	Saturn jula 1612.

Naravno Galilej se ponovo iznenadio kada je sledeće, 1613. video da su se «uši» ponovo pojavile.

Misteriju Saturna je rešio holandski matematičar, astronom i fizičar, Kristijan Hajgens, koji je nebeske objekte posmatrao sa boljim teleskopom nego što je to radio Galilej i koji je konačno shvatio da Saturn obavija prsten sačinjen od ogromnog broja sasvim sitnih tela.

Nakon toga su sledila sve preciznija otkrića o kojima su napisane čitave knjige. Uglavnom danas znamo da su prstenovi sačinjeni od bezbroj sitnih telašca uglavnom ledenih i prečnika desetak centimetara.

U ovom bogatom sistemu prstenova izdvajaju se nekoliko skupina koje su dobile slovne oznake. Prstenovi A i B su najmoćniji, a razdvojeni su Kasinijevom pukotinom (po francuskom matematičaru, astronomu itd. Đovaniju Kasiniju koji je pukotinu i uočio prvi).

Svaka fotografija je priča za sebe. Svuda po B prstenu, najvećem i najsjajnijem prstenu koji je svega 10 metara debeo, kamera otkriva bezbroj pruga koje se pojavljuju kao žice harfe, duplo detaljnije nego ikada do sada