U zadnje vreme povela se diskusija zašto Rusi ne postižu bolje rezultate u astronautici? Nekada su umeli da zadive ceo svet veličanstvenim i u istoriju duboko urezanim podvizima, a onda su počeli da stagniraju. Sigurno ima više odgovora na to pitanje, a jedan je i ovaj. Izgubili su onu, za svaki podvig preko potrebnu strast, požrtvovanost i posvećenost svom cilju. Danas mladi Rusi ne čeznu za astronautikom, nije im na prvom mestu posao u toj oblasti. Na konkurse za kosmonaute javlja se žalosno mali broj kandidata, njihovi programeri, inženjeri, menadžeri, umetnici, tehničari, naučnici, odlaze iz zemlje ili u druge oblasti rada u kojima mogu više da zarade. Neki razvijaju svoj biznis, neki se zapošljavaju kod privatnika. Dobijaju puno novaca i baš ih briga za kosmonautiku. Sa društveno političkim promenama u Rusiji otvorile su se mnoge nove mogućnosti za mlada ljude, a time promenio se i sistem vrednosti. Čini se da nikom, ili skoro nikom više do astronautike nije stalo. Tome su doprineli i skromni planovi i skromni rezultati ruske astronautike. Njihovi inženjeri gledaju kako Kinezi grabe sve dalje od orbite oko Zemlje, kako Indijci šalju sonde na Mesec, kako Japanci ciljaju asteroide, kako se u letove u svemir uključuje sve veći broj zemalja. O Amerikancima ne treba ni govoriti, oni imaju svoje letelice daleko iza Plutona, imaju rovere i lendere na Marsu, orbitere oko njega, šalju letelice do Merkura, Jupitera, Saturna... a ruski naučnici to gledaju i razmišljaju: eh, sve bismo to i mi mogli, ali... Izgubili su ono što sada imaju Kinezi, Evropljani, Indijci itd. a što naročito imaju Amerikanci, evo ovo: beskrajnu posvećenost svom poslu, beskrajnu želju da postignu uspeh i beskraju radost kada to uspeju: |
|
|