Navikli smo da o svetu sudimo iz naše tačke posmatranja. Mi vidimo da se po nebu Sunce kreće, a ne naša planeta i treba velik intelektualni napor da zaključimo obrnuto. U davnoj prošlosti time su se bavili, a ko drugi nego, Grci. Oni su sve pokušavali da objasne i za to navedu dokaze. 

Pa tako slavni Aristotel, koji je živeo od 384. go 322 godine stare ere, kaže: Sve što je teško teži centru sveta. Ako bacite kamen, on padne. I Zemlja bi išla ka istom tom centru da se u njemu već ne nalazi. Ona je naprotiv sasvim mirna i nepokretna. Jer da je drukčije videli bismo da se neke zvezde udaljuju od nas, a da nam se druge približavaju.

Logično - ali pogrešno.

Sistemi: heliocentrični, levo i geocentrični, desno. U prvom u središtu nebeskog svoda nalazi se Sunce, a u drugom Zemlja

Onda u ovoj našoj kratkoj priči na scenu izlazi Aristarh, genije sa ostrva Samos koji je živeo od 310. do 230. godine i koji je sebi u zadatak stavio da izmeri veličine i razdaljine Zemlje, Sunca i Meseca i koji je u tom i uspeo. Koliko je to težak zadatak shvatićete ako sami pokušate da uradite tako nešto. Vidite Mesec na nebu, začkiljite ne jedno oko i – izmerite. Pa ne, ne ide to tako bez mernih instrumenata i bez matematike. Imamo o tom Aristarhovom poduhvatu bar jedan članak u AM, samo ga treba pronaći. Uglavnom, nije Aristarh dobio precizno tačan rezultat, ali bilo je jasno da je Sunce veliko, a Zemlja mala pa je ovom mudracu bilo logično da se malo telo kreće oko velikog, a ne obrnuto. Tako je nastao heliocentrični sistem, u kome je Sunce (Helios, bog Sunca), a ne Zemlja u centru nebeskog svoda, u koji sistem u ono vreme niko (sem Aristarha) nije verovao.

I to je tako trajalo sve do Nikole Kopernika (1473-1543) koji je ponovo Sunce stavio u centar nebeskog svoda (o dubljem poznavanju svemira u to vreme nije bilo ni govora). Od tada se Kopernik smatra rodonačelnikom heliocentričnog sistema iako on zapravo, kako smo videli, nije bio sasvim originalan. Misao o tome da je Sunce u centru svega bila je to za ono vreme opasna (jer joj se suprotstavljalo geocentrično učenje crkve) i Kopernik je odbijao da je objavio sve do pred kraj svog života.

Veneerine faze i uglovne veličine), posmatrane sa Zemlje

U ovom nizu velikana koji su razmatrali kretanje Zemlje sledi Galileo Galilej (1564-1642) koji je 1610. kroz svoj mali teleskop posmatrao Veneru i video da ona prolazi kroz faze, te da se kreće unutar Zemljine orbite – što je značilo da obilazi Sunce (a ne Zemlju). Tom zaključku doprinelo je i Galilejevo otkriće četiri Jupiterova satelita – koji se takođe nisu kretali oko Zemlje, već oko samog Jupitera. Sve ono prethodno bilo je puko teoretisanja, dok su Galigejeva posmatranja bila pravi i snažan dokaz da Zemlja ne miruje.

Ovo nije sve. Vratimo se za trenutak Aristotelu koji je primetio kako bismo, da se Zemlja kreće, morali da vidimo kako nam neke zvezde idu u susret, a neke druge se opet udaljavaju od nas – a to ne primećujemo. Pa da, ne primećujemo, ali ne zato što Zemlja miruje nego zato što su zvezda toliko daleko da nam uvek izgledaju nepomične. Ali kad bismo ih posmatrali preciznim instrumentima…

Orbita Zemlje u prečniku ima oko 300.000 kilometara. Ako se Zemlja kreće ona će se u prostoru za pola godine pomeriti tih 300.000 kilometara pa ćemo obližnju zvezdu posmatrati pod drugim uglom prema pozadini. Evo standardnog primera: stavite prst ispred nosa pa ga posmatrajte prvo s jednim, zatim s drugim okom i primetićete da prst, u odnosu na pozadinu, skače levo i desno. To se zove paralaksa

Paralaksa je, kaže Vikipedina, prividna je promena položaja objekta u odnosu na pozadinu usled razlike u položaju dva posmatrača… uostalom to vam je odavno već poznato pa da ne širimo priču.

To je, međutim teorija koju je trebalo dokazati, a upravo to je pošlo za rukom Frudruhu Vilhelmu Baselu 1838. godine kada je on izmerio paralakseu zvezde 61 Cygni.

Ima još jedna jako zanimljiva stvar u vezi ovog, ali ona ne samo da zaslužuje poseban članak već i posebnu stručnost pa ćemo o njoj u zasebnom članku.