Okean … Oduvek sam ga posmatrala sa strahopoštovanjem. Orgomna plava površina koja pokriva našu planetu. Nepravda je da naš svet zovemo Zemljom kada je ¾ nje pokriveno divnom, tečnom vodom, tako retkom u kosmosu. Volim dugo da lenčarim na obali i pustim misli da mi slobodno plove dok ga posmatram: tako umirujući i nežan, a ipak pokatkad mračan i razjaren ... Posmatram kako se pena poigrava na vrhovima talasa a onda veselo pretrčava preko hladnog raznobojnog šljunka. U tom trenutku, opušteno uživajući u tom prizoru, osećala sam se malom i sigurnom; svi moji problemi i brige izgledali su banalni i rešivi. Osećala sam se tako opušteno i spokojno, iako su u slušalicama mog radija neprestano javljali o ekološkoj katastrofi koja nam se zlokobno približava: Mi, stanovnici XXI veka, najzad ćemo morati da platimo za sve prethodne propuste naše civilizacije. I poslednje krpe ozonskog omotača iz Zemljine stratosfere isčezle su a talas smrtonosnog zračenja sa udaljene, umiruće zvezde nam se približava iz kosmosa. Šanse su nam ovog puta nikakve, jer je majka-Zemlja rešila da nas kazni.

Iznenada, bez ikakvog nagoveštaja, moje zlokobne misli je prekinuo blještavi zrak svetlosti koji mi se bolno probio kroz kapke. Pridigla sam se na laktove i pogledala u pravcu iz kog je dopirala čudna svetlost. Pogled mi se zaustavio na predmetu kojeg je more upravo izbacilo, nežno mi ga nudeći na kamenčićima plićaka. Prišla sam oprezno: bila je to vrlo neobična stvar, nalik ledenoj kocki koja se prelamala u nijansama tirkizne boje. Izgledala je tako krhko i jedinstveno. Nisam znala šta je … nije mi ličila ninašta što bi čovek mogao da napravi. Čudila sam se, jer iako je bila veličine moje glave bila je lakša od pera – jedva sam je osećala u rukama. Činilo mi se kao da zrači nekom toplinom, iako sam je tek uzela iz hladnih talasa. Pomislila sam na trenutak da izgleda kao da je živa …

Dugo sam je okretala u rukama razmišljajući šta da radim. Odjednom sam uočila tanku liniju koja se, do tada nevidljiva, protezala duž jedne ivice kutije. Pažljivije sam se zagledala i tada mi se za trenutak učini kao da se nešto nalazi unutra. Ali iako sam iz sve snage pokušavala da je otvorim nisam uspevala. Stvar je bila čvrsta i kompaktna. Pogledah u nebo i videh da je dan na izdisaju a ja, premorena od sunca i uzbuđenja, kretoh kući, čvrsto stežući moju novu igračku uz grudi.

Iako je bilo leto, noć je dugo trajala – ili se to meni samo tako činilo. Čim su prvi zraci Sunca pali na moj jastuk ustala sam sa nestrpljenjem. Nisam mogla da poverujem u ono što su moje oči ugledale: preko noći, moja soba je volšebno obrasla gustom travom i raznovrsnim egzotičnim i mirišljavim biljkama i cvetovima. Po ćoškovima sobe iz parketa je izniklo tamnozeleno žbunje ukrašeno krupnim modrim bibicama. Moj radni sto je bio prekriven tepihom zelene mahovine i šarenih lišajeva a spletovi vitkih lijana su sa plafona krčili sebi put kroz otškrinute prozore. Mirisi i boje koji su dopirali iz moje kuće privlačili su mnoštvo bubica i insekata, a kroz prozore se čula vesela pesma brojnih ptica.

Brzo sam potražila moju novu igračku koju sam sinoć donela. Nekako sam podsvesno znala da sve to ima neke veze s njom. Jedva sam je ugledala, jer se nalazila uklještena među žilama i lišćem moje novonastale bašte. Zgrabila sam je i zbunjeno istrčala iz kuće.

Otrčala sam na mesto gde sam je juče pronašla. Bilo je isto kao i juče … hladno i pusto. Pogled u plavo nebo ničim nije nagoveštavao predstojeću katastrofu. Sela sam na veliki kamen, odsutno prevrćući kutiju u rukama. Odjednom mi se učini da je postala nekako toplija i svetlija. Začuđeno sam je posmatrala sve dok nije postala previše vrela da bih je držala. Spustila sam je na hladni pesak. Stvar je uz šištanje vodene pare nastavila da se zagreva i usijava, sve dok se odjednom nije uz zaglušujući prasak otvorila, oslobađajući ogromnu energiju i svetlost. Udarni talas me je digao u vazduh i oborio daleko na zemlju, a vazduh se ispunio čudnim sladunjavim mirisom. Brzo sam pogledala u svoj hemijski analizator koji sam nosila o vratu (imali su ga svi) koji je trebalo da me upozori kada stigne smrtonosno zračenje: Nije valjda već počelo? Na moje iznenađenje na displeju je zelenim slovima pisalo O₃. Ozon! Čisti kiseonik! Da li je moguće? Iz moje kutije u nebo su kuljali kubici čistog ozona. Bacila sam pogled ka horizonti i videla da se isto dešava i na nekim drugim mestima. Radio je prenosio o neverovatnom fenomenu koji se dešava na obalama svih okeana i mora.

Naša planeta Zemlja je i ovog puta našla rešenje za svoje i naše ozdravljenje. Da li će se ljudi konačno dozvati pameti ili će Zemlja konačno biti prinuđena da digne ruke od nas kao vrste pre nego što je mi uništimo?