4.

DETONATOR

Žena - policajac sa činom kapetana na okovratniku prekrstila je ruke i rekla :

Ja vas znate, razumem...

Porodica Stepanović - visoki muškarac prosede kose, mala plavuša krupnih očiju i petogodišnja devojčica sede nasuprot nje.

Muškarac muklo progovara :

Nadam se Gospodjice, da je tako...

Žena u uniformi :

Sumnjali smo da ste vi u pitanju ali nismo imali dovoljno dokaza.Taj čovek je koristio neke napredne sisteme, bolje od onih kojima raspolaže policija.Nikakav vaš razgovor nismo uhvatili.Nismo mogli znati za ucenu a ni vi niste bili u situaciji da nam javite.Ali vi ste planirali kako da ga osujetite...

Jesam.Svakog dana.Svakog časa.I ništa od toga nije bilo primenjivo.Na kraju mi je ostalo da čekam njegov treći i poslednji poziv.Prethodno sam otišao do banke znajući da me posmatra.Hteo sam da stekne utisak da se raspitujem o mogućnosti transakcije veće svote iz  inostranstva.Išao sam tako dva puta.Drugi odlazak je trebao da mu stavi do znanja da sam pare i preuzeo.U sebi sam se molio da banka ipak ima u dovoljnoj meri jake sisteme obezbedjenja koji ometaju svaki pokušaj nadzora  ili presretanja informacija spolja.Izgleda da sistemi banke nisu bili za njega dovoljno propusni.Njegovo uverenje je verovatno bilo da sam novac nakraju podigao i da ga imam u metalnom koferu koji sam poneo sa sobom.Moj plan je bio da sačekam poziv i pokušam, ne znam ni sam više kako, da ga nagovorim da se lično sretnemo a ne samo da mu plen ostavim tamo gde to on odredi.Imao sam vrlo tanku nadu da mogu nekako da zaigram na kartu njegove sujete, njegove želje da pokazuje svoju nadmoć.Osećaj mi je govorio da se on neće zadovoljiti samo parama i da će nas sasvim izvesno dići u vazduh kada dobije svoj novac.

Dakle, pokušali ste ustvari da sa njim ugovorite sastanak na odredjenom mestu a u koferu tamo odnesete tejzer, je li tako ?

Da, tako je.Ali to je bilo gotovo nemoguće.Moja kuća nije obezbedjena kao banka.Tog dana, dana njegovog poslednjeg poziva, ja sam bio neobično pribran jer mi je bilo jasno da ću imati samo tu jednu šansu...

A onda su stvari pošle naopako.

Dan je bio vedar ali ne i u duši čoveka koji je morao da razmrsi životnu dilemu - kako da uradi nešto u čemu nema iskustva i pobedi.Imao je naizgled,  prvi bledi adut u rukama.

Čovek koji drži konce njihovih života tražio je da se nadju oči u oči i naveo vreme i mesto - dvorište zatvorene fabrike na periferiji grada.

Doćićeš pešice.Svuda oko fabrike sam razbacao mikrosočiva i taktilne senzore.Moja instalacija registruje na više kilometara i prisustvo policijske opreme.Zato pamet u glavu...

Ti ćeš biti u dvorištu ?

Ništa ti ne brini.Samo budi tačan i ponesi taj kofer.

Nakon što se veza prekinula uzdahnuo je jednom duboko i zagledao se u svoj lik u ogledalu.

Dakle, vreme je !

Sanja se oglasila iz dnevne sobe :

Tata, Šepi hoće napolje.

Pa pusti ga Sanja.Možda hoće da piški ili je negde zakopao kost.

Ali, ja sam htela da se igramo ovde i da on bude moja beba...

Sanja dolazi do njega noseći nevešto psa u naručju.

On nije igračka.Moraš i njega da saslušaš šta hoće da ti kaže.

Devojčica ga gleda poverljivo.

Kako ?

Pa, imaju i oni svoj jezik.Pusti ga malo napolje, kada se vrati biće možda raspoložniji za igru.

Dete klima glavom i odnosi svog ljubimca do ulaznih vratiju i prstima lupka po minijaturnoj tastaturi u nivou brave.Vrata se uz zvučni signal otvore. Pas to proprati veselim lavežom pa je u jednom skoku već napolju. Kada se bude vraćao senzor će ga prepoznati i pustiti ga unutra. Verovatno će procunjati duž ulice i vratiti se za nekih pola sata.Sanja zatvara odgovorno vrata uz jedno tiho ,,bing,, Njeno lice je pomalo tužno.Vraća se u svoju sobu odakle će verovatno, gledati kroz prozor šta nevaljali Šepi napolju radi.Zid ograde nije visok a kuća je iznad nivoa ulice pa je pogled dobar.

Pomislio je tada :

U redu, hajde da obavimo tu stvar...

Žena - policajac je klimnula glavom i nakašljala se.

I onda ste ,,krenuli u akciju,, Da sam ja kakav sudija progledala bih vam kroz prste.Vi naravno znate da morate odgovarati za nelegalno posedovanje oružja ?

Da, znam.

Naravno, imajući u vidu situaciju u kojoj ste se nalazili, a bili ste svi u smrtnoj opasnosti, verujem da će sud biti odista blagonaklon.

Meni je bitno da su njih dve žive...

U stvari, vi ste svi u tome imali veliku sreću.Kažite mi, kako ste  pokušali  da izvedete to  sa Tejzerom...

Pa, pošao sam od pretpostavke da taj čovek najviše pažnje obraća na mene. Pomislio sam na to kako je nemoguće sakriti nešto uredjaju koji sve registruje ali je moguće zavarati drugo ljudsko biće čija je pažnja ipak selektivna i koje vidi od svog tog materijala ono što želi da vidi.Igrao sam u stvari na jedinu kartu kojom sam možda u tom trenutku raspolagao - ljudski faktor.

Obavestili ste konačno svoju suprugu...

Da.Napisao sam joj poruku dok sam se nalazio u banci i to sam stavio u knjigu koju čita.Precizno sam naveo gde se nalazi Tejzer i  kako da ga uzme na što manje uočljiv način.Ali podcenio sam lisca...

Odmah je zazvonio telefon ?

Da.Bio je to najgori trenutak koji čovek može da zamisli.

Video sam vas - rekao je.

Osetio sam kako mi tle izmiče pod nogama.

Mrtvi ste svi ! Svi !

Čuo se tresak slušalice.Ja i Zorana smo bili bukvalno paralisani od straha. Neću nikada zaboraviti izraz bespomoćnosti i očaja u njenim očima.

I u tom trenutku potpune izgubljenosti čuli ste ono što vam je kazala vaša ćerka ?

Da, rekla je :

Tata, Šepi je stvarno bezobrazan.Nije hteo da jede ono što sam mu spremila u svojoj kuhinjici a jede kiflice koje mu daje ovaj čika...

Sanja je kao što sam već rekao bila na prozoru i gledala šta se dešava na ulici. Kao bez duše, Zorana i ja smo dotrčali u njenu sobu ali čovek je već odlazio i video se samo delić njegove prilike dok je zamicao iza jednog parkiranog kombija.

Bio je u crnom od glave do pete a na glavi je nosio šešir.

Sanja je komentarisala dalje :

Ah, eno ga vraća se.Idem da mu otvorim vrata...

Mi smo se zgledali.Zorana se gotovo bacila na Sanju i zadržala je a ja sam pojurio  ka vratima da isključim senzor koji bi Šepiju omogućio da otvori vrata i udje unutra.

U tom trenutku bilo mi je savršeno jasno da to nije više naš Šepi, naš dragi kućni ljubimac.Bio je to živi uredjaj sa ugradjenim detonatorom koji je trebao da se sa nama na neki način spoji.

U brzini i pometenosti najednom sam postao svestan i glupe reakcije svog mozga - kao da se blokirao.Nisam mogao da se setim najprostije stvari - koji taster da pritisnem i isključim prokletu stvar ! Čuo sam Šepija kako radosno kevće napolju dok se približava vratima.

Čuo sam Zoranu kako viče :

Zaključaj ručno, zaključaj ih ručno...

Pas je zagrebao na vratima.

Sanja se umešala :

Tata, pusti Šepija ! Zašto ga ne pustiš unutra ?

Zorana ju je stegla još čvršće u zagrljaj.Videći naša mračna i nepopustljiva lica Sanja je počela da plače.

Žena - policajac je pogledala u Sanju i Zoranu.Zorana je refleksno obgrlila devojčicu kao tog dana.

Tiho je rekla :

U redu je Gospodine Stepanoviću, sada je sve u redu.Sada kada sve ove stvari znamo, vaša bezbednost je na maksimalnom nivou.To je iza vas.

Možda, ali vi ga ipak i dalje niste identifikovali...

Ne, moram da priznam.Nismo u tome uspeli.

Iz tog razloga ja i moja porodica i ne možemo nadalje da se osećamo sasvim bezbedno.Sve to kao i one stvari o kojima je govorio vaš kolega Borut, meni zaista nedozvoljavaju više da mirno spavam.Moj mir je izgleda, trajno narušen...

Žao mi je.Iskreno mi je žao zbog toga.Nego pomenuli ste, Boruta ako sam dobro razumela...?

Da.Vaš kolega iz odeljenja minsko - eksplozivnih sredstava...

Odeljenja minsko - eksplozivnih sredstava ?

Da, tako mi je rečeno...

Žena u uniformi je duboko uzdahnula a onda se okrenula prema prozoru.

Gospodine Stepanoviću, medju mojim kolegama ne postoji, niti je ikada postojao čovek sa takvim imenom...