Imam ja jedan fin program koji simulira let meteora po nebu. Zgodan je za vežbanje posmatranja. Uključim ga ponekad i posmatram. Prođe 10 sekundi pa proleti meteor preko zvezdanog neba. Onda prođe još 15 sekundi pa proleti drugi. Ponekad projuri i bolid koji osvetli pola neba i još čitav minut ostane dugi trag za njim. Neki zna da bude i u boji.
Kada mi dosadi čekanje, ja podesim veću frekvenciju i onda nastane divna predstva te meteori jurcaju kao ludi i ne možeš ih ni pobrojati sve. Divan doživljaj.
Scene sa posmatranja | |
I tako ja pričam mojim drugarima o tome, a oni se smeškaju sažaljivo. Kažu, „E ništa to nije kao u stvarnosti. Ne može to da se meri sa doživljajem kada stojiš ili ležiš pod vedrim nebom, zrikavci zriču, zvezde trepere, a onda tek odjednom nemo zasija meteor i preleti čitav nebeski svod. Ili kad najdnom više njih zapale nebo. To je pravi doživljaj, za pisanje i pamćenje“, tako kažu. „To je prava stvar, a ne zurenje u monitor“.
I tako ubede oni mene da idemo na na Perseide. Bilo to sioć. Okupili smo se kod Slavka, a on naoštrio dva fotoaparata: jedan sa širokouganim objektivom, drugi za rezervu. Napunio i rezervne baterije za ako istroši one u aparatima, a i za svaki drugi slučaj. Ostali takođe donesoše od prigodne opreme šta je ko imao: dvoglede, fotoaparate, lasere. Rade je poneo palačinke sa eurokremom.
Za Perseide se govori da su postojan roj koji nikad ne izneveri i koji su predivni za fotografisanje. A nije retkost da proleti i bolid, pa i više njih. Samo treba naći dobro mesto.
Slavko za posmatranje ima specijalno mesto, negde u njivama prema Kaću. Kao savestan posmatrač i astrofotograf ujutro je otišao na lice mesta da se uveri da je sve u redu i pogodno da primi sedam napaljenih momaka koji žude da ulove hiljadu meteora, najmanje. Išli smo, dakle, na sigurno, sve smo isplanirali i proverili. Ta nismo mi tamo neki amateri.
Sigli smo na cilj s dvoje kola i istovarili opremu. Mesto zaista nije bilo loše. Tek na horizontu su tinjala svetla grada – ali u ovom delu Evrope bolje mesto teško da i postoji. Kukuruzi su jedva metar ipo viski, te nema šta da ometa pogled. Pola neba bilo je nad nama. Ma idila. Jedino što je Mesec bio odskočio dva koplja, da se poslužim mernom jedinicom naših drevnih osmatrača. I što je baš blještao, šljaštio, sijao i već ne znam kako da dočaram tu silu svetlosti koju je lio na nas. Ali mi smo se stoički pravili kao da on ne postoji, pa nismo obraćali pažnju na njega.
A onda su nas napali komarci. Bilo ih je na milione, a doletali su sa svih strana. Inače baš su se obradovali kada smo stigli. Zričaka nije bilo.
E sad, što se meteora tiče, jedan je proleteo baš kada je Slavko uključio aparat. Zatim je prošlo 30 minuta kada nam se učinilo da je nešto proletelo, samo nismo bili sigurni. A onda, najednom je nešto bljesnulo. Kao hiljadu sijalica da se u daljini upalilo. Išlo je sporo, ka nama i sajaj se povećavao. Zgrabio sam dvogled i dah mi je zastao od lepote. Baš je blještalo. A sa strane su žmigala dva crvena svetla...
Fotografije: Slavko Stojanov |
Bio je to avion u sletanju na Surčin. Svejedno, bilo je lepo. Zapravo bio je to najinteresantniji događaj te večeri, ako izuzmemo Radetove palačinke. I najdramatičniji ako izuzmemo komarce.
I to je to. Dva Perseida i gotovo. Posle se još i naoblačilo tako da se ni Mesec nije više video.
Ali lepo smo se ispričali, a oko ponoći nam je dosadilo posmatranje meteora, pa smo se spakovali i krenuli u grad.
Kad sam stigao kući uključio sam svoj program za meteore, podesio visoku njihovu frekvenciju i posmatrao deset minuta. Za tih deset minuta video sam više meteora nego što je proletelo Perseida u čitavoj njihovoj istoriji. Baš je bilo lepo. Posle toga, umoran od posmatranja, odoh da spavam.
Perseidi