Nakon što sam snimio Merkur, Veneru i Jupiter u istom kadru 25. maja 2013, imao sam ideju da ih slikam svako veče i da na taj način napravim evidenciju njihovih položaja kako su se menjali tokom svih dana. Uz to, računao sam da je proleće već odmaklo i da je leto sve bliže, pa će i vreme da bude sve lepše. Kako ambiciozno! Vreme me nije poslušalo, pa je moja ideja propala. Oblaci su imali neke druge planove i sebično su zadržali to posmatranje promene položaja planeta za sebe. Osetio sam da gubim najlepši deo «rokade» planeta: Jupiter se spušta sve niže ka horizontu, a Merkur i Venera sve više uzdižu iznad istog.

Prvu priliku da ponovo snimim te tri planete imao sam tek uveče 2. juna. Ceo dan je bilo lepo vreme, ali duvao je vetar, pa sam se nadao da će ipak ostati lepo vreme, bar dok ja ne snimim šta sam hteo. Imao sam sreće, na horizontu je bilo vedro oko 9 sati uveče. Ali napolju je bilo hladno, temperatura je bila 11 stepeni Celzijusa, a vetar je duvao sa povremenim udarima i do 50 km/h. Odluka da obučem zimsku jaknu pokazala se sasvim odgovarajućom, iako sam se bojao da me neko ne vidi u junu tako obučenog, uf... A posle 15 minuta provedenih napolju počeo sam da mislim i o rukavicama jer sam morao da držim stativ sa aparatom da ublažim udare vetra.

E, video sam ja dve planete i snimio, jedna jača jedna slabija, ali gde je treća?... Ova planeta jačeg sjaja je sigurno Venera, nije Jupiter imao takav sjaj pre neki dan tako nisko na horizontu... Shvatio sam da je Jupiter već dosta nisko pao i u trenutku kada sam snimio Merkur i Veneru verovatno je već bio ispod horizonta. Pošto je prošlo samo nekoliko dana od poslednjeg posmatranja, toliko brzu promenu položaja nisam očekivao. Da sam gledao iz dana u dan kako se pomeraju, verovatno ne bih to veče bio iznenađen činjenicom gde se koja planeta nalazi, ali bih verovatno svakog dana bio iznenađen kako se stvari brzo odvijaju. Pa da, razmišljao sam u sebi: ove dve planete najbliže Suncu najbrže se i pomeraju, kod Jupitera je sve sporije u tamnim dubinama Sunčevog sistema. Sunce svakog dana prividno sa Zemlje odskače veći ugao na nebu od Jupitera, a sa sobom nosi i prve dve planete. Slika 1 snimljena je te večeri, ali ne opravdava naslov članka, morao sam da se snalazim dalje.

Dobro, ja se jesam pomirio da su se planete mnogo brže razmestile na nebeskom svodu nego što sam ja mislio, ali se nisam pomirio sa time da još jednom nisam snimio i Jupiter u tom društvu. Zato sam odlučio da sledeće veče odem na viši položaj, što više iznad horizonta i pokušam da opet «ulovim» Jupiter ako je ikako moguće.

I, imao sam sreće. To veče 3. juna bilo je vedro. Kao i prilikom ranijih snimanja, popeo sam se na brdo u Sentenjal parku na samom zapadu Toronta. Kroz park se ne može proći kolima, a park je toliko veliki da je potrebno oko pola sata hoda da se pređe dijagonalno sa kraja na kraj. Iako je taj dan bio topliji, opet je bilo hladno: temperatura 14 stepeni, vetar 20 km/h, a na brdu uvek hladnije, tako da se dobra jakna isplatila. Tamo se na brdu već nalazila dvojica amatera koji su posmatrali Veneru. Jedan od njih je imao vunenu kapu na glavi. Ohrabren njegovim postupkom, ja sam u polumraku bez puno razmišljanja navukao kapuljaču. Ali, iako sam stigao oko 9 sati uveče kada je Sunce već zašlo, a horizont je još uvek bio vrlo svetao, ipak mi se činilo da sam zakasnio i da je i Jupiter već zašao. Veneru sam video još uz put iz kola, a tek sada sam mogao da komotno buljim u nebo i tražim i ostalu braću iz Sunčevog sistema. Ne bi ni vredelo da sam došao mnogo ranije, nebo je još uvek bilo toliko svetlo da mi je trebalo oko 10 minuta da uočim Merkur iznad Venere. Da sam došao ranije, možda bih video Jupiter, ali onda ne bih uočio Merkur. Razočaran što ne vidim Jupiter, pokušao sam da ga «uhvatim» indirektnom metodom: snimaću nebo napamet, pa možda ga posle nađem na slikama. I, tako je i bilo. Tek kod kuće, kad sam preneo slike u računar, našao sam ga na uvećanim slikama u najsvetlijem i na žalost, istovremeno najgušćem, pojasu neba. Dakle, on je otišao nisko i njemu je već opao sjaj. Bez obzira na njega, uz povremenu grmljavinu motora aviona i dozivanje igrača sa udaljenih fudbalskih terena, ja sam nastavio da slikam Merkur i Veneru dok god sam mogao i oko 22:15 ipak zadovoljno sam počeo da se pakujem. U blizini su se šetali neki mladi ljudi i počeli su da gledaju u nebo, ali prema jugu, na pogrešnoj strani. Kako je Venera već zašla, pokazao sam im barem Merkur koji se još uvek malo video na zapadu. Pošto je vetar oslabio, tom prilikom sam skinuo kapuljaču, da ljudi ne pomisle nešto o jadnim astronomima... Na kraju sam se pozdravio i konačno krenuo kući. Dok sam se spuštao spiralnim puteljkom niz brdo, gledao sam u vis i računao koliko je visoko već i Arkturus odskočio. Kao i zimus, šumski mir remetili su samo moji koraci na šljunku, pa bi ponekad u okolnom grmlju šušnuo neki zec. Sa rancem na leđima i stativom na ramenu, obilazio sam krupno kamenje i polako koračao kroz noć. Posle ovog snimanja, znao sam da ću imati dobar san, bolji adrenalin od ovog mi ne treba.

I kako to već biva, nakon dva lepa dana, a za mene dve vedre večeri, sledeći dan 4. juna vreme se kvarilo, tokom dana gledao sam kako se kupe cirusi i na kraju dana me je dočekao potpuno zaklonjen horizont na zapadu. Narednih dana bilo je samo gore, još se i kiša umešala. Šugavog li proleća... Uz jako vedar horizont, možda sam mogao videti Jupiter još dan-dva kasnije, ali sada je pri zalasku sigurno već jako nisko na horizontu i prividno blizu Sunca.

Da bih bio siguran da je tačka koju sam uočio u žuto-crvenoj traci iznad horizonta zaista planeta koja se pomera a ne slučajan šum, napravio sam montažu od nekoliko fotografija i poredio položaje u odnosu na horizont – to prikazuje slika 2. Izmerio sam i prividno rastojanje između planeta: trebalo je da bude 4,5 stepena razlike između Merkura i Venere, a 6,2 stepena razlike između Venere i Jupitera – crtež za sliku 3.

Dajem dve slike sa četiri planete. Prva je obavezno slika 3 sa avionom, a pošto na toj slici Jupiter nije baš ubedljiv, zato postoji i druga slika 4 na kojoj je Jupiter ostavio najjači otisak na senzoru. Prilikom konverzije slika u JPG format trudio sam se da ostavim kvalitet što je moguće veći. Ipak, potrebno je malo buljiti u ekran na mestu gde sam označio da je Jupiter.

Iako naslov deluje pomalo pompezno i mnogim poznanicima pričam o ovom događaju, na svim slikama planete (različite od Zemlje) su samo tačkice, nisu baš kugle kao na onim slikama na kojim umetnici slikaju sprejovima, ali... takav je naš Sunčev sistem. U najboljem slučaju najbliža planeta nam je udaljena preko 40 miliona kilometara. Ko zna zašto je to dobro.

Na kraju ljubiteljima astronomije ostavljam i sliku 5 na kojoj nema Jupitera, ali su zato na njoj sazvežđe Blizanci i planete Merkur i Venera.