Ubedljivo najfascinantnija planina u Srbiji, nešto što ne liči na drugu državu nego na drugu planetu, predstavlja Park prirode Stara Planina. Sa epitetom prirodne barijere između Srbije i Bugarske, u glavama naših rukovodilaca pre više od pola veka je igrala ključnu ulogu u igrama strateškog nadmudrivanja sa Varšavskim paktom. Polunapuštena sela na Staroj Planini su I videla neku korist od toga; pristupni putevi najzabačenijim čukama su redovno nasipani I održavani a dobili su i karaulu sposobnu da izdrži manji nuklearni udar.
Znajući da ćemo tamo videti sve samo ne ono što smo do tada videli, moji drugari iz Foto kluba Jagodina, Mirko, Bojan, Toplica i ja smo se uputili na dvodnevnu ekspediciju tamo. Plan je bio da slikamo prelepe jesenje pejzaže iznad sela Dojkinci, u dolini zvanoj Arbinje. Pritom bismo obišli nekoliko okolnih vodopada a u povratku u selo se očekivalo da nam poziraju živopisni žitelji. Naoružani gomilom objektiva i dobrom voljom da spavamo u šatoru, na samom polasku iz Jagodine ustanovili smo da je Toplica zaboravio makro-objektiv. Pošto se u planini očekivala najezda insekata i svakojakih mikroskopskih situacija sačekali smo nasred auto-puta da nam logistička podrška donese objektiv.
I to je bila prilika da na zapadu proučimo veliki parhelion koji se veselo smestio iznad Jagodine.
Za slučaj da niste čuli parhelion (Parasunce ili Sun Dog na engleskom) je pojava povezana sa prolaskom Sunčevih zraka kroz slojeve tankih oblaka koji sadrže kristaliće leda. Pritom se na nebu oko Sunca pojavljuje svetao krug prečnika 22 stepena na čijim horizontalnim krajevima se pojavljuju dva mala Sunca, levo i desno od pravog Sunca. Retko su parhelioni tako sjajni kao pravo Sunce; mnogo češće budu samo naznačeni kao šareni komadići duge.
Dotična pojava nas je pratila pedesetak kilometara, sve do samog zalaska Sunca. Evo još jedne slike gde se vide sva tri Sunca, ispod je planina Juhor kod Paraćina.
Kada smo došli u Dojkince, prelepo seoce u dolini Dojkinačke reke koje je bio i krajnji cilj puta autom, bilo je već mračno kao u rogu. Niko srećniji od mene. Planirano je bilo da nas trojica spavamo u šatoru a Toplica u pasatu ali sudbina je htela drugačije. Kroz odškrinuta vrata planinarskog doma promolila se nečija glava i... tako smo dobili ponudu koja se ne odbija. Lokalni specijaliteti tipa sir, rakija i ceđeno mleko – naravno u paketu sa ponudom da prenoćimo u krevetu. Naša domaćica Mira iz Pirota je upravo vodila grupu planinara koji su spavali u domu, sa namerom da sutra rano krenu ka Ponoru.
A nebo? Šta da vam kažem. Jedini problem su bili neki tanki oblaci koji su efektivno smanjivali transparenciju pa se Mlečni Put slabo video. Ja i inače dobro vidim u mraku i nikad ne palim čeonu lampu da bih hodao ali da to nisam uradio slomio bih nogu, toliko je bilo mračno. Evo primera, samo je dosta moralo da se poradi u obradi da bi se video Mlečni Put, rekoh, zbog izmaglice.
Svi snimci su eosom 20d, 18-55is objektivom i ISO1600. Rezultati bi bili dramatično bolji samo kad bi se sumaglica malo sklonila, ali rešila je i ona da pozira.
Inače Stara Planina je nasred vazdušnog koridora Sofija-Beograd pa smo bili počašćeni pravom kolonom svega što je u stanju da leti na snimcima. Trebalo je poprilično čekati slobodno nebo i snimiti nešto.
Što se tiče sela ono ima nekakvo ulično osvetljenje ali to uopšte ne smeta. Pogled ka jugu svedoči o tome:
Toliko o prvoj polovini večeri. Otišli smo na trosatno spavanje, Toplica i ja u krevet a Mirko i Bojanče u Mirkov šator. Mraz koji je usledio više je smetao nama unutar doma, tj bivše karaule sa kamenim zidovima od pola metra koji izdržavaju bilo koji artiljerijski napad.
Pošto sam ustao u pola pet imao sam šta da vidim. Orion je zaslepljujuće bleštao, od sumaglice i oblačića ni traga, samo nebo koje blešti isto ovako verovatno u orbiti. Zato sam izneo aparat i snimio jugoistok. Prilikom obrade sam preeksponirao ovaj poluminutni snimak za 3.5 blende i malo podesio krivulje. Kao što vidite, na sredini postoji malo rasvetljenje, otprilike tamo gde su Prezepe. Međutim, to rasvetljenje nije od vinjetiranja objektiva jer se ne bi pružalo dijagonalno od istoka.
Reč je o zodijačkoj svetlosti. Ne baš tako česta pojava koja predstavlja odsjaj prašine, gasova i raznoraznih ostataka kometskih repova koji su smešteni unutar diska Sunčevog sistema. Mi zapravo gledamo taj disk poprečno i ta bleda prašina jedino na taj način može biti vidljiva. Najbolje vreme za posmatranje zodijačke svetlosti su proleće i jesen, par sati pre i posle izlaska/zalaska Sunca. Naravno da se superiorna lokacija i superiorni vremenski uslovi podrazumevaju.
Toliko o astronomskom delu priče; sledila su celodnevna lomatanja po čukama u potrazi za dobrim pejzažima i ćaskanje sa žiteljima uz neizbežno guranje objektiva istima u lice. Nama se dopalo tako da nije pitanje da li ćemo opet tamo – već kada.
|