Ko se ne seća februara 2013. kada je mali asteroid prečnika 20 metara udario u Zemlju i eksplodirao iznad ruskog grada Čeljabinska snagom ekvivalentnom 500 kilotona. Događaj je skrenuo pažnju svojom spektakularnošću, a posebno svojom neočekivanošću (bio je to najveći „napad“ iz kosmosa od Tunguzije i 1908.). Mnogi ljudi su shvatili da čovečanstvo nema odgovarajući sistem, ne samo zaštite od nadolazećih asteroida, nego ni upozorenja od pretećeg sudara.
Trag iznad Čeljabinska. Čudno je da su oba najveća sudara sa asteroidima u poslednjih stotinjak godina bila iznad teritorije Rusije.
Satelit „СОДА“ za otkrivanje obližnjih asteroida.
Bolid iz Čeljabinska je ustvari bio neregistrovani bliski asteroid (NEO) koji nam je prišao sa dnevne strane, tako da ga je bilo nemoguće detektovati zemaljskim teleskopima. Radarski sistemi koje Rusi i Ameri koriste za kontrolu satelita na niskoj orbiti i praćenje lansiranja projektila sposobni su da otkriju asteroide tek malo pre udara, tako da nisu specijalno korisni, bez obzira na njihove trajektorije.
Kao rezultat čeljabinskog incidenta, Ruska akademija nauka (RAN) je pokrenula projekat „SODA“ (rus. Система Обнаружения Дневных Астероидов, odn. sistem za otkrivanje dnevnih asteroida), u čiji sastav će ući satelit kadar da otkrije obližnje asteroide veće od 10 metara najmanje četiri sata pre udara, dovoljno za uzbunjivanje odgovarajućih službi i, ako je potrebno, evakuisanje celokupne ili bar delova zone udara.
Ruski radio-teleskop okrenut ka nebu. Kakve su nam šanse?
„SODA“ će se nalaziti u tački L1 i nadziraće Zemljinu dnevnu poluloptu.
Mehanizam detekcije sistema „SODA“.
Da bi to postigao, satelit „SODA“ će biti smešten u Lagranžovu tačku ESL-1 sistema Zemlja-Sunce, koja se nalazi na 1,5 miliona kilometara od nas. Nalazeći se između Zemlje i Sunca, „SODA“ će moći da detektuje asteroide koji prilaze sa dnevne strane naše planete uz pomoć 3 nezavisna teleskopa prečnika 30 santimetra svaki. „SODA“ će u stvari biti mali satelit, sa teretom od 50 kg i platformom od samo 100 kg, što će dozvoliti da bude lansiran raketom srednje nosivosti „Sojuz/Fregat“. Projekat je u početnoj fazi i još uvek čeka odobrenje. Ako dobije zeleno svetlo, radovi će započeti ove ili sledeće godine sa budžetom od 10 miliona rubalja (samo €140.000), mada će celokupni projekat koštati makar 100 miliona dolara. Očekuje se da će „SODA“ za godinu dana otkriti hiljade malih asteroida, iako najveći broj njih neće nikad pogoditi Zemlju (mnogi od onih koji to urade eksplodiraće u atmosferi visoko iznad okeana ne izazvavši ikakvu štetu).
U prošlosti, predlagane su misije koje bi postavile infracrvene teleskope u orbitu oko Venere, sposobne da otkriju većinu NEO koji bi mogli da se sudare sa Zemljom – kao što je teleskop „Sentinel“[1] – ili pak u nisku orbitu oko Zemlje – kao što je „Arkyd 100“[2]. Ti teleskopi bi nam omogućili otkrivanje velikog broja potencijalno opasnih asteroida godinama ili čak decenijama pre mogućeg udara, ali je problem što su to relativno skupi projekti[3]. „SODA“ je mnogo skromniji projekat i, iz tog razloga moguće je da napreduje, možda i uz participaciju stranaca. Nasina misija „NEOCam“[4] (Near Earth Object Camera), svojevremeno jedan od finalista za sledeću dodelu dolara u okviru misija „Discovery“, mogao je da bude nekakav super-Soda, ali nije dobio dozvolu za dalje projektovanje[5].
Šansa da se događaj kao što je bio onaj u Čeljabinsku ponovi u sledećih nekoliko godina vrlo je mala, ali treba biti svestan da je za razliku od svih ostalih prirodnih katastrofa udar asteroida je savršeno predvidiv. Naravno, samo ako uložiš dovoljno para.
Pretnje iz kosmosa su realne i svakodnevne. Trenutno pratimo 875 NEO većih od 1 km, od čega je 157 potencijalno opasno. Jednom godišnje na Zemlju padne 1 asteroid veći od 1 metra, a veći od 7 m (snage bimbe u Hirošimi) svakih 5 godina. Onakvi kao u Tunguziji – svakih 2000-3000 godina, a prečnika km dvaput u milion godina.
„SODA“ će moći da se ispreči između Zemlje i nadolazećeg asteroida.
Svake godine između nas i Meseca proleti nekoliko desetina asteroida prečnika od 6-12 metara, ali je samo njih nekoliko otkriveno na vreme. Samo dva (2008 TC3 i 2014 AA) su otkrivena pre nego što su nas tresnula. Asteroidi 99942 Apophis (ranije 2004 MN4) i (144898) 2004 VD17 predstavljaju najveću pretnju u budućnosti za Zemlju.
[1] Teleskop bi mogao da detektuje 90% asteroida većih od 140 m. Trebalo bi da bude lansiran privatnom raketom „Falcon-9“ možda 2019. Orbitni teleskop bi finansirali privatnici iz Kalifornije, sve bivši astronauti i inženjeri iz Nase i kosmičke industrije, a misija bi trajala 6,5-10 godina.
[2] Jeftini infracrveni i hiperspektralni teleskop (privatne kompanije „Planetary Resources“) za istraživanje asteroida. Planirano ih je desetak, a zadatak im je da istraže Zemlju i prostor između Sunca i nje. Do sada nije lansiran nijedan, iako je prototip napravljen 2013.
[3] Reda veličine pola milijarde dolara.
[4] Projekat JPL-a koji treba da za 10 godina otkrije 10 puta više NEO objekata negpo što ih danas znamo, odn. 66% svih tih objekata većih od 140 metara. Jeftina sprava, koja bi koristila opremu kosmičkih opservatorija „Kepler“ i „WISE“.
[5] Krovni budžet za ovaj tip misija je $500 miliona (bez lansera). Prošle godine je NASA odabrala 5 finalista (bilo je 27 predloga!) od kojih će samo jedan biti lansiran pre 2021. Super-zanimljiva stvar je da nijedan od predloga nije vezan za istraživanje Marsa i njegovih satelita, iako je izgledalo su je to Nasini prioriteti. „NEOcam“ je bio jedan od predloga, i jedini koji nije bio planetna sonda. Početkom ove godine NASA se opredelila da finansira „Lucy“ (poseta nekoliko trojanaca) i „Psyche“ (poseta istoimenog gvozdenog asterioda). O tim misijama sam već pisao, kao o 13. i 14. misiji programa „Discovery“.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
