Svi drugi koji imaju pristup serveru AM-a su zauzeti svojim poslovima, a evo šta se meni desilo

Padao sam više puta s bicikla, ali ni jednom se nisam razbio kao prošle subote. Sećam se, jednom me je oborio auto na pešačkom prelazu, a drugi put sam u punoj brzini uleteo točkom u rupu na putu i stropoštao se. Ali oba puta sam ostao bez ogrebotine i odmah sam ustao i nastavio da vozim dalje kao da nisam ni bio pao. Ali, kažem, ovog puta sam se razbio. Ako je utešno, mogao sam i mnogo gore proći.

Dakle, u subotu uveče, sa polomljenom ključnom kosti i četiri rebara našao sam se u bolnici. Kad matori magarac jurca biciklom po Fruškoj gori tako nešto je i moralo da se dogodi, pre ili kasnije.

Očekivao sam da me odmah puste kući, ali doktor je rekao sestri: „Hm, primićemo ga“, a meni dodao: „Pa, u utorak, ako bude sve u redu, ićićete kući“. Utorak! Čoveče, pa tek je subota...

Kada stignete u bolnicu upadnete u kafkijanski svet pun propalih nadanja. U utorak mi je doktor rekao da mi je probijena plućna maramica i da će me kačiti na dren. Dreniranje, ako imate sreće, traje tri dana. Meni je trajalo četiri. A sledećeg dana je došla jedna stažistkinja da mi postavi nekoliko pitanja: te da li pijem, da li sam alergičan na neki lek, da li sam ranije bio operisani, da li pušim, da li pijem neke lekove... kaže, piše te podatke zbog operacije. Šta!? Kakva operacija? Kada sam se odledio od šoka ona je već bila otišla. Posle mi je rekla da je mislila AKO bude trebala operacija.

I tako su tekli bolnički dani, u brigama, bolovima, nervozi i bez Interneta. A onda je došao pun Mesec, petak 13-ti kada su se nekako usaglasili moja temperatura, krvni pritisak, bolovi u rebrima i snimak pluća te su me ispratili iz bolnice.

Hteo sam da poletim od sreće, ali i susret sa ulicom bio je bolan. Već posle nekoliko koraka osetio sam zamor i gubitak daha. Predstoji mi duug oporavak od nekoliko meseci. Naravno, ako sve protekne u redu. U međuvremenu pokušaću da ubacim neke zaostale tekstove u AM.