Ovog meseca  (novembar 2008.) Astronomski magazin je napunio tačno 10 godina. Za jedan Internet časopis to nije ni malo malo. Kada se pojavio prvi broj, 1998-me, dakle još u prošlom veku, većina današnjih čitalaca sajta išla je u osnovnu školu. Najbrži personalni računari u to vreme jurili su brzinom od nekoliko stotina megaherca, a na većinu hard diskova ne bi mogao da stane ni jedan današnji DVD film. Na Internet smo se kačili preko telefonskih modema neverovatnom brzinom od 33 K, a ilustracije na sajtovima su morale da budu veličine poštanske marke jer inače niko ne bi dočekao da se učitaju. Vikipedija nije postojala, a ni velika većina danas najpopularnijih astronomskih sajtova. Google tek što se pojavio, ali retko ko je za njega čuo. U to vreme, inače, Sunčev sistem je imao devet planeta (Pluton će iz porodice biti izbačen 2006.), Međunarodna svemirska stanica tek što je bila postavljena u orbitu (zapravo AM je nekoliko dana stariji od nje), a broj otkrivenih vansolarnih planeta se brojao na prste jedne ruke i sve su još bile sumnjive.

 Te 1998. digitalni fotoaparati su za većinu nas postojali samo u mašti, a nisu ni radili nešto naročito. Analogne fotografije smo morali da skeniramo (po ceni od oko 5 evra za komad) da bismo mogli da ih ubacimo u sajt. E da, u modi su bile diskete i to male, koje su bile moćnije od velikih (iako su nostalgičari tvrdili obrnuto). Neću ovom prilikom ni pokušati da objasnim mladim naraštajima šta je to disketa.

AM je te davne 1998-me godine bio postavljen na jedan besplatan server u Americi gde je dobio ogroman memorijski prostor: 11 megabajta. Bilo je to more, ma okean, jer je AM zauzimao tek nekoliko stotina kilobajta. Trebalo je nekoliko godina da prođe da bi postalo tesno.

Kad je postalo tesno jedan naš zemljak iz SAD, Maša Dikosavljević, je ustupio nešto prostora sa svog servera i tako se ponovo stvorio okean! Trebalo je da prođe nekoliko godina da postane tesno, a tesno je postalo negde 2003. Tada se AM seli u Novi Sada na server NSpointa gde za jedan reklamni baner dobija 100 megabajta prostora. Okean! Trebalo je da prođe...

Posle toga AM je prikačio svoj računar kod provajdera pa je prostor praktično postao neograničen. Ali se posle dve godine računarpokvario. OK, da ne dužim, na jednom Mesijeovom maratonu naš drugar, Atila Čipa, je rekao da nema brige i da će on sve srediti. Tako je i bilo i sad se AM nalazi negde... valda Ati zna gde tačno.

Prvi koji se odazvao pozivu za saradnju bio je Nikola Božić. Od profesionalnih astronoma kojima se za saradnju AM obratio (uglavnom sa AOB) nije se javio niko! Dobro, recimo da nisu primili imejl sa našom molbom. Od velikana astronomije ipak se neko odazvao. Bio je to Korado Korlević koji je bez oklevanja pružio svu svoju stručnu pomoć oko jednog članka o asteroidima. Bilo je to 1999, u sred rata kada je NATO bombardovao Srbiju.

Posle je sa saradnicima krenulo i danas ima trocifren broj (nešto preko 150) onih koji su pisali za AM. Među njima ima đaka, studenata, profesora, pripadnika raznih profesija sve do filozofa i umetnika. Ima redovnih saradnika ali i slučajnih prolaznika. Neki učenici pošalju svoj maturski rad, a mnogi prepišu (manje-više) objavljeni rad i tako polože maturu (jedna profeosrica mi je rekla da zna za to, ali da ti učenici u odbrani rada uvek pokažu veće znanje od komisije pa im ona oprašta).

Prve ambicije AM su na početku bile skromne: da se na kraju meseca objave važniji osmatrački podaci za naredni mesec. Nećemo pominjati koji podaci su objavljivani, sada bi to izgledalo smešno, a mladi čitaoci ne bi ni shvatili. Uglavnom, tako je počelo, a sve ostalo nametalo se samo od sebe. Recimo, kad objavite datume faza Meseca, pomislite, što ne bismo stavili koliko je Mesec daleko, zatim, koliki mu je prečnik, pa sjaj itd. redom i za druga tela. Tako je AM vremenom postao mala enciklopedija astronomije.

Ne treba ni pominjati da se društvo oko AM tokom ovih deset godina stalno uvećavalo i da su se u međuvremenu stvorila i mnoga prijateljstva a sve to dovelo je do organizovanja neših Mesijovoovih maratona, do organizovanja više predavanja i, konačno, sve je to dovelo do astronomskog kampa. A na jednom Maratonu, bilo je to 2003, Slobodan Spremo je predložio da zajedničkim snagama pravimo i štampani časopis. Slobodan je imao studio za osvetljvanje filmova, poslovne veze sa štamparijama i znao je da radi prelom. AM je imao brojne saradnike, iskustvo u objavljivanju na Internetu i zavidnu bazu čitalaca. I eto, časopis Astronomija je ušao u šestu godinu izlaženja.

Sve u svemu lepo je praviti AM, a ponekad i vrlo uzbudljivo, kao recimo kad prenosimo neku misiju "iz minuta u minut". To obično radi Srđan Penjivrag, a mi ostali uživamo.

Ali članak se bliži kraju pa da požurim s vešću! AM uskoro kreće u sasvim novom ruhu, sa novim softverom. Trebalo je to već da bude urađeno, ali vreme juri beosmučno. Evo već je kraj novembra. Sem toga neki saradnici su predložili da sa novim izgledom najavimo Međunarodnu godinu astronomije. Pa u redu, neka tako bude.