Danas* (30. juna 2008.) se navršava tačno sto godina od razorne eksplozije u području basena reke Podkamenaja, u oblasti Tunguska, Sibir. Za tih proteklih sto godina brojne ruske i međunarodne ekspedicije su posetile mesto eksplozije i detaljno pretražile i ispitale čitavo područje. Napisani su mnogi izveštaji, sastavljene mnoge studije i postavljenje mnoge teorije o uzroku, ali ni posle čitavog veka istraživanja ova eksplozija nije rasvetljena u potpunosti i do kraja.

* Članak je objavljen na blogu B92 na dan Tunguske eskplozije

Eksplozija se dogodila 30. juna ujutro, između sedam i osam časova. Zahvatila je prostrano područje od 2150 kvadratnih kilometara i procene govore da je iščupala, oborila i spalila 80 miliona stabala tunguskih šuma. Osetila se širom Evrope i Azije. U Londonu su nakon eksplozije instrumenti zabeležili naglu promenu vazdušnog pritiska, a na sasvim drugom kraju sveta, velike američke astronomske opservatorije, Smithsonian Astrophysical Observatory i Mount Wilson Observatory, su mesecima izveštavale o smanjenoj prozračnosti neba. U zapadnoj Rusiji danima su noći bile toliko svetle da se moglo čitati.

Tunguska je ogromna oblast beskrajnih šuma i tajgi, ispresecana rekama i neprohodnim močvarama. Retko je nastanjena i danas, a početkom dvadesetog veka bila je gotovo pusta, sa tek malo razbacanih sela i varošica. Zato su i svedoci Tunguskog događaja bili zaravo malobrojni. Najbliži su se od mesta događaja nalazili više od pedeset kilometara daleko. Iz njihovog, ali i drugih svedočenja koja su mnogo godina kasnije brižljivo zabeležena, saznajemo da je jutro tog kritičnog dana bilo tiho i sunčano, a nebo jasno i bez oblaka. Nije bilo ni vetra. A onda, nešto posle sedam sati na nebu se pojavio dug sivi trag. Kuljao je iz usijane kugle koja se nemo probijala kroz atmosferu, ka horizontu. Sve je trajalo možda desetak sekundi, svakako manje od minuta, a onda je nad horizontom bljesnulo. Kasnije su svedoci govorili da je bljesak bio toliko snažan da se u njega nije moglo gledati. Nekima se učinilo da se upalilo drugo Sunce. To je trajalo trenutak, a onda se začula serija detonacija poput bliske artiljerijske vatre. Neki su zvuk poredili sa snažnom grmljavinom i udarom gromova. Zatim je kroz šumu prostrujao snažan, užareni vazdušni talas koji je rušio stabla, lomio grane na drveću i palio sve preko čega je prešao. Kad je stigao do udaljenih sela još je imao toliko snage da je obarao ljude na tlo, lupao stakla na prozorima i čupao ograde. Zemlja se tresla, čula se lomljava i tutnjava, kao da, rekoše neki svedoci, desetine vozova jure prugom u isto vreme. Posle toga sve se smirilo.

Nema podataka o neposrednim ljudskim žrtvama ovog događaja. Žrtve su, međutim, izostale samo zato što je eksplozija pogodila nenastanjeno područje. Da je meteorit stigao na Zemlju 4 sata i 47 minuta kasnije ceo Sankt-Peterburg bio bi uništen (Guinness Book of World Records, 1966 edition).

Danas se snaga eksplozije procenjuje na 15 ili čak 20 megatona TNT. Trideset sedam godina kasnije, atomska bomba hiljadu puta manje snage, razoriće Hirošimu. Ipak, i pored svega, vest o događaju u Tunguskoj se teško probijala i sibirske novine o njemu će izvestiti sa više dana zakašnjenja. Do velikih ruskih gradova stići će još kasnije i već izobličena i puna protivrečnosti i to je možda bio glavni razlog što čitav događaj nije probudio veću naučnu radoznalost u Rusiji. Ni carske vlasti mu nisu poklonile veću pažnju, jer se dogodio u dalekom, zabačenom području, na rubu civlizacije, a pao je nakon rusko japanskog i uoči prvog svetskog rata i ruske revolucije. Uskoro je Tunguski događaj sasvim utonuo u zaborav.

Prve ekspedicije

Na pragu druge decenije XX veka, ruski meneralog Leonid Kulik se spremao na dug put u udaljene krajeve zemlje za potrebe Sovjetske akademije nauka. U tim pripremama je čuo i stare priče o neobičnom događaju u Tunguskoj pa je u svoja putovanja uključio i posetu području reke Podkamenaja. Tamo je stigao 1921. godine. Priče lokalnog stanovništva su potvrdile raniju maglovitu pretpostavku da je eksploziju u Tunguskoj izazvao pad velikog meteorita.

Padovi meterorita se dešavaju. Obično prođu nezapaženo jer su vrlo sitni i ne izazivaju upadljive posledice. Mnogo kamenčića iz svemira i ne stigne do tla već sagori u atmosferi Zemlje. Ali ponekad, istina vrlo retko, dogode se i ozbiljniji udari. Ponekad, još ređe, udari imaju katastrofalne posledice. Ponešto od svega toga znalo se i na početku XX veka i pad meteorita bilo je dobro i logično objašnjenje i za eksploziju u Tunguskoj. Ali to je trebalo i dokazati.

Kulik je na osnovu prikupljenih podataka zaključio da je u Tungusku udario veliki gvozdeni meteorit i pošto je to moglo da bude od interesa i za samu sovjetsku industriju uspeo je da obezbedi finansiranje ekspedicije. Šest godina kasnije, a devetnaest nakon eksplozije, dakle, 1927. godine, obreo se na mestu događaja. Kad se kaže ekspedicija u zabačene krajeve obično se pomisli na bar desetak istraživača i karavan tovarnih konja i mazgi natovarenih raznom opremom. Kulikovu ekspediciju su međutim činili samo on sam i vodič. Ali ipak je to bila ekspedicija i to je zapravo bila prva prava i prva zvanična ekspedicija posvećena Tunguskom događaju. Zadatak ekspedicije je bio da pronađe krater koji je načinila eksplozija i meteorit, ili bar njegove delove.

Oborena stabla, foto: Kulik

Ali, i pored sveg napora ekspedijca nije našla ništa. Nije ni traga bilo ni meteoritu ni krateru. Jedino što je govorilo o nekakvom neobičnom događaju bilo je 50 kvadratnih kilometara oborenog i spaljenog drveća. U samom centru događaja neka stabla su stajala uspravno, ali bez grana na sebi. Tako se misterija eksplozije nakon ove ekspedicije samo povećala.

U sledećih deset godina Kulik je organizovao još tri ekspedicije posvećene Tunguskom događaju, ali rezultati su bili isti. U jednom momentu se činilo da je krater otkriven. Bilo je to neko močvarno udubljenje, ali su nakon mučnog isušivanja na dnu pronađeni stari panjevi čime je odbačena mogućnost da se radi o udarnom krateru. 1938. Kulik je uspeo da organizuje i fotografsko snimanje čitavog područja iz vazduha, i tada je uočen  neobičan, leptirast oblik pokošenog drveća. Ali ni tada krater nije bio pronađen.

Nove ekspedicije

Zatim je izbio Drugi svetski rat i Tunguski događaj je ponovo pao u zaborav. Kulik je kao dobrovoljac otišao u odbranu Moskve, bio je zarobljen i u zarobljeništvu je i umro.

Jedno vreme, posle rata, čitav Tunguski događaj je prosto skrivan od javnosti. Nakon burnih ratnih vremena došla su burna politička, ispunjena okrutnim obračunima sa unutrašnjim i spoljnjim neprijateljima, što je već dobro poznat istorijski period Sovjetskog saveza pa na njega nećemo trošiti reči. Ipak, pedesetih i šezdesetih godina krenule su nove ekspedicije. Postignuti su i neki rezultati. Na mestu udara, u mulju močvare su pronađene mikroskopske kuglice čije su hemijske analize pokazale da sadrže visok stepen nikla i iridijuma koji se inače u visokim koncentracijama nalaze u meteoritima, a što je govorilo o vanzemaljskom poreklu kuglica. 1959. su sistematski prikupljene izjave svedoka koji su se nalazili do sto kilometara udaljeni od eksplozije. Nikakvo povećanje zračenja ni jedna ekspedicija nije detektovala.

Juna 2007. naučnici sa Univerziteta u Bolonji su objavili da su pronašli mogući udarni krater koji je stvorio pad meteorita. To je malo jezero Čeko, nekih osam kilometar sever-severozapadno od epicentra. Međutim, ta hipoteza je naišla na snažno osporavanje. Debele naslage mulja na dnu ovog jezerceta govore o njegovoj satrosti od bar 5000 godina. Sem toga iz nekih svedočanstva prikupljenih o eksploziji izlazi da je jezero Čeko bilo dobro poznato lokalnom stanovništvu i pre Tunguskog događaja, te prema tome ono nije nastalo kao posledica pada nekog tela 1908.

Asteroid ili kometa

O prirodi tela koje je izazvalo eksploziju nad Tunguskom tokom čitavih proteklih sto godina su se vodile velike rasprave.

Teorija o padu asteroida našla se pred velikim izazovom već nakon prvih ekspedicija. Udari čvrstog tela u eksploziji riju tlo i stvaraju krater. Takav krater ni pored brižljivog traganja nije uočen. Zato je 1930, godine, britanski astronom F.J.W. Whipple izneo tezu da je eksploziju izazvala neka manja kometa. Po tom scenariju kometa je upala u atmosferu, zatim se raspala i isparila pre nego što je stigla do tla i pre nego što je mogla da izrije bilo kakav krater. Prašina iz komete se rasejala po atmosferi čime se objašnjava svetlo noćno nebo narednih dana nad Evropom. 1978. slovački astronom Ľubor Kresák je povezao Tunkguski događaj sa kometom Enke jer su orbitalni elementi te komete takvi da su neki njeni fragmenti mogli da pogode Zemlju.

Međutim i scenario sa kometom je naišao na probleme, jer bi kometa verovatno bila uništena još u gornjoj atmosferi dok je odnosno telo prodrlo u njene niže slojeve - što opet ukazuje na čvrst, stenovit objekat. Na ovo su opet neki astronomi izašli s pretpostavkom da je kometa možda imala i kamene fragmente koji su onda mogli da dosegnu dublje u atmosferu. Tako se ponovo došlo do čvrstog tela.

Istraživanja s kraja prošlog veka su pokazala da prodor asteroida kroz atmosferu Zemlje može da izazove toliko snažan pritisak ispred padajućeg tela, sa toliko visokom  temperaturom da je moguće da se i asteroid u snažnoj eksploziji sasvim uništi i razveje po atmosferi  - bez rovanja po tlu i bez stvaranja kratera, a sa česticama prašine rasejanim u atmosferi koje zatim narednih dana rasejavaju svetlo i izazivaju iluminaciju na noćnom nebu.

U prilog udaru asteroida idu i rezultati istraživanja italijanskih naučnika koju su u smoli sa stabala iz područja eksplozije izdvojili čestice materijala asteroidnog porekla.

Aletrnativne teorije

Nepotpuni rezultati istraživanja Tunguskog događaja stvorili su prostor za bezbroj alternativnih teorija o uzroku eksplozije. Mnoge od tih teorija treba pisati pod navodnicima jer se nalaze na samom rubu nauke. Češće i izvan. Neke imju literarnu vrednost, većina nemaju nikakvu te ne zavređuju da ih pominjemo.

Nad Tunguskom je eksplodirao vanzemaljski kosmički brod. Ovo rešenje Tunguske misterije ponudio je sovjetski inžinjer Aleksander Kazancev u svom naučno-fantastičnom romanu koji je napisao 1946. godine i to nakon što je godinu dana ranije video ruševine Hirošime. Ta SF priča se primila i njoj pripadaju velike zasluge što je nakon Drugog svetskog rata Tunguski događaj ponovo okupirao pažnju sovjetske, ali i međunarodne javnosti. Onda su usledile i druge SF verzije, TV adaptacije itd. Ne treba ni sumnjati da je u međuvremenu narasla grupa onih koji ne prave razliku između SF i realnosti. Među njima čitav Tunguski događaj je postao poznat kao Ruski Rozvel. Da ne bi bilo zabune, dodaćemo da nikakvi tragovi i nikakvi delovi nikakve letelice na mestu eksplozije nisu pronađeni.

Dobro se primila i ideja o prirodnoj nuklearnoj eksploziji. Navodno, u atmosferu Zemlje je uletela kometa sa deuterijumom pa je onda došlo do nuklearne fuzije itd. Da ne trošimo vreme na ovu ideju, reći ćemo samo da ona nije u skladu s činjenicama o strukturi kometa, temperaturama neophodnim za fuziju i na kraju, s činjenicom da na mestu eksplozije nije izmereno nikakvo povećanje zračenja koje bi inače moralo postojati u slučaju nuklearne eksplozije.

Jedna od golicavih hipoteza bila je o padu male crne rupe i njenom prolazu kroz planetu. Na nesreću ove pretpostavke ne postoje nikakvi dokazi o izlasku crne rupe na drugoj strani planete. Sem toga ni ostalo što je poznato o Tunguskom događaju s jedne, i o crnim rupama s druge strane, na podržava ovakav rasplet događaja.

Spekulisalo se i sa grudvom antimaterije koja je navodno doletela iz svemira da bi onda u sudaru s atmosferom Zemlje eksplodirala. Problem ove hipoteze je što takve grudve antimaterije, u delu svemira iz kojeg je neka eventualno mogla da dospe na Zemlju, postoje samo u SF literaturi. Da grudve antimaterije postoje u okolini Sunčevog sistema, njih bi odalo snažno gama zračenje koje bi one morale da emituju u kontaktu sa međuzvezdanom materijom. Takvo zračenje nije opaženo.

Od svih alternativnih tumačenja Tunguskog događaja najstarije, pa i najdramatičnije je ono koje je nastalo u trenutku same eksplozije. Naime, neki svedoci eksplozije su poverovali da je ona označila početak kraja sveta. Priča se da su meštani jednog sela poslali delegaciju u varoš da bi se kod lokalnog sveštenika raspitali da li je to smak sveta zaista počeo i kako se za njega valja pripremiti. Ova teorija je bila kratkog daha.

***

Rezime

Danas među istraživačima ovog događaja preovladava uverenje da je nad Tunguskom, na visini između 5 i 8 kilometara, ekplodirao asteroid.

Prečnik asteroida se procenjuje na 30 do 190 metara. Mnogi 40 metara uzimaju kao najrelaniju vrednost.

Eksprerimetni nakon Drugog svetskog rata sa nuklearinim eksplozijama iznad tla su pokazali da se drveće ispod ekesplozije „oljušti" i ostaje da stoji. Vazdušni udar se zatim širi duž tla i obara sve što mu se nađe na putu.

Sovjetski naučnici su šezdesetih godina objasnili leptirast raspored oborenog drveća u Tunguskoj. Oni su napravili umanjen model šume i po žici pod različitim uglovima spuštali i aktivirali eksploziv. Došli su do zaključka da je odnosno telo stiglo i eksplodiralo pod uglom od oko 30 stepeni u odnostu na tlo - i oborilo šumu u obliku lepitra.

I pored razorne snage kojom je eksplozija pogodila područje nisu zabeleženi podaci o ljudskim žrtvama. One su izostale jer je udar pogodio nenastanjeno područje. Da je telo stiglo na Zemlju 4 sata i 47 minuta kasnije - Sankt Peterburg (od 1914. Petrograd) bio bi uništen (Guinness Book of World Records, 1966 edition).  U eksploziji je međtutim ubijeno na hiljade irvasa i drugih velikih životinja o čemu postoje izjave svedoka.

***

Asteroid (99942) Apophis ima prečnik od oko 300 metara i pored Zemlje će proći na oko 30 000 kilometara 13. aprila 2029. Sedam godina kasnije će se vratiti, ali danas astronomi nisu u stanju da pouzdano utvrde da li će i tada promašiti našu planetu.

Do sredine juna ove godine otkriveno je 5515 objekata sa orbitama koje ih dovode blizu Zemlje (Near-Earth objects, NEO). 743 od njih su asteroidi sa prečnikom od oko jednog ili više kilometra. Ukupno 959 od poznatih NE objekata su klasifikovani kao potencijalno opasni asteroidi (Potentially Hazardous Asteroids, PHAs).

***

Pre sto godina nad Tunguskom je eksplodirao mali astroid. Tog dana čovečanstvo je imalo puno sreće. Sledeći put možda neće.

---

Ciklus predavanja o Tunguskom događaju
u Kolarčevoj zadužbini

---