DAN POSLE

Platon

Svet sazdan od tmine, vode, vetra i bezdana, kako svedoče legende o postanju, stvoren je uz upotrebu deset reči, a život interakcijom Sunca i Meseca. Stvari su poprimile obeležja oblika svetlosti, zaustavljene u jednoj strukturi kojoj je istina nebo a stvarnost prostor. Jezik je postao život ljudi, svesni i nesvesni, vidljivi i skroviti (221). Ono što je usledilo kao delo sadejstva ljudi i bogova, neretko je bilo nedovoljno  da pospeši predstave o njihovoj beskonačnosti. Morajući da se umesto večnošću zadovolje vremenom, mada  stvoreni po božijem liku, žitelji starih civilizacija tražili su u dalekoj prošlosti osnovu mišljenju da postoji blagorodniji život od onog upravo njima dosuđenog. Mit o Atlantidi deo je pritajenih strahovanja od odmazde za olako potrošeno vreme, ali i nastojanja da se  pronikne u tajne opštenja sa stvaralačkim silama. Mnogo više nego jedan  geografski pojam, kontinuirani sistem termina od kojih svaki čini element nekog drugog sistema, Atlantida je  mogući probni kamen za potvrdu  primenjivosti teorije cikličnih kretanja na ljudsku istoriju. Je li ona dovoljna potpora zaključku o samoograničavajućem dejstvu sunčevog godišnjeg ciklusa, rađanja i smrti zemaljske vegetacije odnosno   dominantnom značaju velikog, kosmičkog ciklusa sa nizom ponavljajućih rođenja i smrti svih stvari na vremenskoj skali, kako  to ukazuje Arnold Tojnbi, kao na Platonovu fascinaciju (222)? Prihvatimo li mogućnost istovremenog postojanja u istoj prostornoj ravni  materijalnog izraza niza metafora zvanih Atlantida, podrazumevajući čak i raznorodnost istoimenih božanskih sila, čije je utočište Pravda, ne samo kao beskonačan broj ponavljajućih, neosporno ljudskoj svesti nepojmljivih, sukcesivnih svetova što je za Platona bilo jedino opravdano, već i kao određen broj svetova, dovoljno moćnih da paralelno  postoje u bilo kom momentu, priuštićemo sebi sliku o pripadnosti svakoga od nas velikom mitskom miljeu čiji su zajednički imenitelj zagonetke  nošene dalekim sećanjem na izgubljeni kontinent ili identitet, ma gde se on skrivao. Viđeno očima posmatrača današnjice, Bog-demijurg, poput velikog umetnika, stvara mesta sa istovremenim prošlostima i sadašnjostima; mesta čija je nužna dvosmislenost njihov jedini kontekst i jedina antropološka dimenzija, i jedina priča koju uopšte mogu da ispričaju (223).

U kosmičkom poretku, prema kojem se preslikava moralni poredak, pravednici su razapeti između Svetlosti i Tame, a ljudske radnje pomno su odmerene, kao što je bila odmerena  i pravda Gospodara premudrosti (224). Između čoveka i Boga i dalje postoji prolaz identifikovan kao Gvozdena vrata Atlantide. Možda je baš to treći deo ''svetog trojstva'', sa smislom informacije, fundamentalnog posrednika između energije i materije, gradivnog elementa stvarnosti, što bi značilo, u krajnjem ishodu, da ne postoje stvari koje su samo one same i ništa više. Gvozdena vrata čine simbol prelaza  iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću,  razgovetno pozicioniranje postanka ''radi poništenja nepovratnosti vremena'' odnosno etičke indiferentnosti bogova (225)?

U rabi Nahmanovoj priči o sedam prosjaka,  jedan uopšte nije slep, ali po njegovom viđenju, ceo svet nije vredan treptaja jednog oka, drugi uopšte nije gluv, ali pogrešan svet nije dostojan njegova sluha, jer svet je sav jedna greška, a treći uopšte nije nem, ali su mu nepotrebne sve ljudske reči, osim onih u slavu Boga, sinonima dobrote, pravednosti i moći (226).

ZABELEŠKE