„Kada je moj muž umro, pošto je bio toliko poznat i znan po tome što nije vernik, mnogi ljudi su mi prilazili – to se još uvek ponekad dešava – i pitali me da li se Karl na kraju promenio i počeo da veruje u zagrobni život. Često me pitaju, da li mislim da ću ga ponovo videti.
Karl se suočio sa svojom smrću sa nepokolebljivom hrabrošću i nikada nije tražio utočište u iluzijama. Tragedija je bila u tome što smo znali da se više nikada nećemo videti. Ne očekujem da ću se ikada ponovo sresti sa Karlom. Ali, sjajno je to što smo, kada smo bili zajedno, skoro dvadeset godina, živeli sa živopisnim shvatanjem koliko je život kratak i dragocen. Nikada nismo banalizovali značenje smrti pretvarajući se da je to bilo šta drugo osim konačnog odlaska.
Svaki trenutak dok smo bili živi i bili zajedno bio je čudesan – ne čudesan u smislu neobjašnjivog ili natprirodnog. Znali smo da smo dobili šansu. . . . Ta čista šansa je tako darežljiva i tako plemenita . . . Našli smo se, kao što je Karl lepo napisao u “Kosmosu” u prostranstvu svemira i neizmernosti vremena. . . . Bili smo zajedno dvadeset godina. To je nešto što me održava i što je mnogo značajnije. . . .
Način na koji se on odnosio prema meni i ja prema njemu, kako smo se brinuli jedno o drugom i našoj porodici, dok je on živeo. To je mnogo važnije od ideje da ću ga jednog dana videti. Mislim da nikad više neću videti Karla. Ali videla sam ga. Videli smo se. Našli smo se u kosmosu, i to je bilo divno.”
En Drujan
Izvor: Rudolf Dethu