Nešto pre 250 miliona godina počinje doba Perma, (koje nosi naziv po oblasti u Uralskim planinama u kojoj se nalazi najviše dokaza iz tog doba), koje će okončati najveći izumiranjem u istoriji života na Zemlji.

Na području današnjeg Sibira vulkanske erupcije su trajale stotinama hiljada godina. Nastale su ogromne poplave lave na području većem od milion kvadratnih milja. Lava je upalila debele naslage uglja, prirodnog gasa (uglavnom metana) i gasova bogatih sumporom, usled čega  su u atmosferu emitovane ogromne količine ugljen-dioksida; otrovnih i radio-aktivnih čestica zajedno sa pepelom. Ovako opasno zatrovana atmosfera je destabilizovala klimu planete. Sumporni oblaci i kiše, zajedno sa dimom i pepelom su blokirali sunčevu svetlost. Zavladala je tama na celoj planeti.  Globalna temperatura je pala ispod tačke mržnjenja, sve se zaledilo.  

(* Sada je prosečna temperatura Zemlje  +15°C, a bila je do skora 14. Podigli smo za 1 stepen. Ako bismo nastavili neodgovorno sa gasovima globalnog zagrevanja i prosečnu temperaturu planete podigli, u narednom periodu, za dodatnih 4-5 stepeni, i nama bi proključalo morsko dno i metan bi neminovno napunio atmosferu. Videćemo dalje u tekstu,  šta on može da uradi, kad se nađe u vazduhu. To je početak kataklizme, koju ništa ne može da zaustavi. Još ako bi se i sam zapalio, potrošio bi kiseonik ...).

Tokom zatišja između eksplozija, na Zemlju su padale sumporne kiše. Ali, ugljen-dioksid je ostao u atmosferi, stvarajući sve jači efekat staklene bašte. Godine smrzavanja, smenjivale su se sa hiljadama godina zagušujuće pregrejane atmosfere, dramatično utičući na smanjenje popu-lacije biljnog i životinjskog sveta.Nisu imali nekakve šanse da se prilagode novonastalim, smrtonosnim promenama klime i životnih uslova.

Kako je globalno zagrevanje nastavljeno i intezivirano, pregrevale su se i duboki, hladni slo-jevi na morskom dnu, iz kojeg su oslobođene velike količine, ranije deponovanog metana, kao po-sledica izumiranja života u moru. Metan je stigao u atmosferu. On zadržava toplotu mnogo efikasnije od CO2, te je efekat staklene bašte postao još izraženiji, a klima još toplija. Metan je učinio posebnu štetu životu na Zemlji. Razorio je ozonski sloj i otvorio put smrto-nosnom UV zračenju. Zbog dodatnog porasta globalne temperature i daljeg pregrevanja svetskog mora, prekinut je kružni ciklus svetskog okeana. Voda se ustajala, naglo je nestajalo kiseonika što je dovelo do opšteg pomora života u moru. Ipak, čak i u tako groznim uslovima ,jedna vrsta života je bujala. Bila je to bakterija koja proizvodi i oslobađa u atmosferu smrtonosni gas sumpor-vodonik (vodonik sulfid), H2S.

Životinjsk vrste iz doba Perma, koje su izumrle u tom periodu.

Bila je to “kap koja je prelila čašu”. U ovom slučaju ta izreka nije adekvatna – suviše je blaga! Čaša je već davno bila prepunjena. Ovo je bio poslednji i najteži udarac životu. Otrovni su-lfid je ubio skoro sav preostali živi svet. Postojala je opasnost da život na Zemlji u celini, potpuno i definitivno bude uništen. Zemlja je u to vreme bila planeta smrti. Devet, od deset vrsta je zauvek isčezno sa lica zemlje. Izumrlo je 96% morskog i oko 70% kopnenog života. Bilo je to najveće izumiranje u istoriji života na Zemlji. Bilo je to pre 252 miliona godina.

Životinje koje su živele pri kraju Perma i pri kraju izumiranja, dakle na početku Trijasa, ali je izumiranje zahvatilo i njih

Naše postojanje duguje zahvalnost jednoj od samo nekoliko preživelih vrsta, iz klase sisara, čiji su naslednici svi potonji sisari, uključujući i modernog čoveka –  homo-sapiensa. 

Mi, ljudi, živimo danas, jer je ta mala životinjica, koja podseća na miša ili kunića, uspela da izdrži, verovatno u dubokim podzemnim rupama i kanalima, sve pomenute nedaće i svu stravu globalnog uništenja, te da prenesu svoju DNK na svoje naslednike, tokom jednog od najopasnijih perioda u istoriji Zemlje.

Nešto o sisarima

http://www.znanje.org/i/i25/05iv05/05iv05081516fll/nesto%20o%20sisarima.htm 

Mali oposum, na vrhu slike u sredini, je veoma sličan njegovom i pretku svih nas sisara, koji je izumiranje preživeo u zemljanim kanalima i rupama, da bi se iz njegove vrste razvili svi ostali sisari. Mnogi od tih novih, su takođe izumrli, dok su na slici predstavnici nekih od najpoznatijih, uključujući i savremenog čoveka: Homo sapiensa sapiensa.

Sisari su nastali evolucijom od reptila therapsidis (teriadont), i prvi put su se pojavili pre 200 miliona godina. Prelaz sa reptila na sisare je bio posteepen. Prvi sisari su bili aktivni uglavnom noću, i smatra se da su se hranili insektima i malim kičmenjacima.

Sisari (Mammalia) su se pojavili pre ptica (Aves), tj. u trijasu. Bili su maleni poput miša, što se zaključuje po fosilima nađenim na tlu Severno-američkog kontinenta. U doba Jure, po-stojali torbari (mar supialia). Po izumiranju velikih reptila (dinosaurusa, pre 65 miliona go-dina), sissari su postali dominantna vrsta na Zemlji, zauzimajući i teritorije koje dinosauru-si nisu mogli da nasele, zbog svojih karakteristika i načina života. Većina  sisara se nasta-nila na kopnu. Neki su se vratili u vodu, dok su se neki osposobili za život pod zemljom, ili u vazduhu (leteći sisari, kao što je slepi miš).

Bez obzira na staništa koja su naselili, i na njihovu veličinu, sisari imaju neke karakteristi-ke, koje su skoro identične kod svih vrsta, a ima ih preko 4000. Podenjeni su u 3 podklase i 19

familija.

Svi sisari uglavnom imaju po 4 uda, relativno veliki mozak, čevorodelno srce (2 pretkomore i 2 komore; dijafragmu – mišić koji razdvaja grudni koš od trbušne duplje; donju vilicu koja se sastoji od jedne kosti; identično uređenje malih kostiju u unutrtašnjem uhu. Skoro svi sisari, uključujući kitove, miševe i žirafe, imaju sedam pršljenova u vratnom delu kičme. Ruke kod čoveka; peraja foka i krila šišmiša imaju isti broj i raspored kostiju. Najvažnija karakte-ristika po kojoj čitava klasa nosi ime, jedinstvena je po tome što ženka sisara doji mlade, mlekom iz mlečnih žlezda. Osim sisara, druge životinje nemaju mlečne žlezde. Kod sisara ih imaju oba pola, ali su u funkciji samo kod ženki, dok su kod mužjaka zakržljale.

Ovo su samo neke od najvažnijih, zajedničkih odlika svih sisara, ali ih ima još kao što su dlakavost tela; rožnati delovi; znojne i lojne žlezde i dr. Važno je napomenuti da su mlečne žzlezde modifikovani naročiti oblik znojnih žlezda. Takođe imaju različito strukturisan veliki mozak, ali su im neki delovi zajednički. Slično je i sa čulima koja su kod različitih sissara manje ili više izražena zavisno od uslova i načina života. Sve ovo, kao i mnogo dru-gih dokaza, govore u prilog Darvinove Teorije evolucije, koja, pored ostalog, kaže da su se živi organizmi tokom evolucije uvek borile za opstaanak putem sticanja različitih specifikovanih i usavršenih funkcija koje su im davale izvesnu prednost nad drugima.

Homo sapiensa, ali na početku Holocena , tj. Pre oko 10 000 godina (levo). Doba pleistocena u kome su živeli mamuti, neki sitniji i ljudi neandertalci, savoji, nešto manje inteligenti od Homo sapiensa. Smatra se da današnji čovek nosi u sebi oko 3% njihovih gena.

Vitruvijev čovek, rimski građ. Inž. Iz I veka n.e.,  autor je ovog crteža u kome su proporcije  zlatnog preseka i simetrije prirodni izraz iste takve simetrije i odnosa u zlatnom preseku, smatrao je Vitruvije. To se dopalo mnogim antičkim učenjacima i misliocima, pa je to postala idejna i duhovna vertikala među učenim ljudima,  arhitektama, graditeljima i umetniccima. Ovu sliku je nacrtao Da Vinči.

Ostali izvori:

 - Knjiga Dejvida Raupa: Izumiranje –  loši geni ili loša sreća?