Pa odgovor je veoma jednostavan. Geolozima je mnogo lakše da upotrebe ime nekog konkretnog perioda nego da ga nazivaju brojčano, to jest godinama. Primera radi, lakše je reći „Mezozoik“ nego „period od 251 Ma – 65 Ma“. „Ma“ ili Megaanum je vremenska jedinica koja označava milion godina ili 106 godina. Uglavnom se njome služe u geologiji.
Dobro, složili smo se da je lakše da geološka doba imaju imena nego da su bezimena. Ali ko je odgovoran za ta imena? Pa ta odgovornost počiva na Međunarodnoj komisiji za stratigrafiju, koja je i sama telo Međunarodne unije geoloških nauka.
Pored imena geoloških doba, postoje i geohronološke jedinice. To su:
|
Geohronloška jedinica
|
Vremenski raspon
|
|
Eon
|
Nekoliko stotina miliona godina
|
|
Doba
|
Desetine do stotine miliona godina
|
|
Period
|
Milioni godina do desetina miliona godina
|
|
Epoha
|
Stotine hiljada godina do desetina miliona godina
|
|
Subepoha
|
Hiljadama godina do miliona godina
|
|
godina
|
Hiljadama godina do miliona godina
|
Geološki periodi nisu imenovani po fiksnom obrascu vremenskih razdoblja, već po nekom konkretnom događaju koji ga definiše i razdvaja. Faktor koji razdvaja dva geološka doba su veliki preokreti u istoriji Zemlje i života na njoj, poput nastanka života ili velikih izumiranja.
Prvi periodi od nastanka Zemlje
Zemlja je stara oko 4.54 milijarde godina. Ako bismo kao primer uzeli dužinu trajanja poslednjeg geološkog razdoblja, Holocena od 11.700 godina, u odnosu na starost Zemlje, to je oko 0.0000026% Zemljinog trajanja. Bukvalno jedan treptaj istorije. Ili ako bismo starost Zemlje od oko 4.5 milijardi godina prikazali na vremenskoj stakli od 24 sata, dužina trajanja Holocena je oko 0.2 sekunde.
U tom prvom periodu Zemljine istorije imamo supereon Prekambrijum u okviru kog imamo tri velika eona: Had, Arhej i Proterozoik. Na vremenskoj skali gledano, Prekambrijum je najduži supereon u istoriji Zemlje.
U prekambrijumu je Zemlja doživela nekoliko glacijacija i jednu superglacijaciju, pri čemu se ledeni pokrivač proširio preko cele Zemlje. Kada je Zemlja bila ledena grudva, njena površina je bila prekrivena ledom prosečne debljine oko 1 km i to od severnog do južnog pola. Prosečna godišnja temperatura iznosila je oko -500 (danas +140), dok je na području ekvatora u proseku bila oko -200, slično današnjoj prosečnoj godišnjoj temperaturi na području Antarktika. Da nije bilo snažnih vulkanskih erupcija koje su probijale ove debele naslage leda i „bojile“ led u sivo (izbacivanjem lave i pepela) smanjujući mu refleksiju, verovatno da Zemlja nikada ne bi ni izašla iz ledenog omotača.
Had – period nazvan po grčkom bogu podzemlja Hadu jer je prvi eon od formiranja Zemlje zaista bio paklen. U Hadu nema čvrste zemljine kore, erupcije vulkana su česte, kao i udari asteroida. Kao u paklu. Stariji od 3.8 milijardi godina.
Arhej - na grčkom znači staro. Zemljina kora je očvrsla i ohladila se. Postoje prosti jednoćelijski oblici života. Trajao je od pre 3.8 do 2.5. milijarde godina. Važno za ovaj eon je da su se pojavile modrozelene alge i stromatoliti koji su zaslužni za prisustvo kiseonika na planeti, što će se još više intenzivirati u proterozoiku.
Recentni stromatoliti u zalivu ajkula (Shark Bay), zapadna Australija
Proterozoik – u bukvalnom prevodu znači „pre života“, ali sada imamo dokaze o postojanju najprostijih formi života u Arheju. Trajao od pre 2.5 milijardi godina do 542 miliona godina.
Završili smo sa prekambrijumskim supereonom i sada prelazimo na eon franerozoik.
Fanerozoik potiče od starogrčkih reči „phanerós“, što znači vidljivo, i „zōḗ“, što znači život, pošto se nekada verovalo da je život počeo u kambrijumu, prvom periodu ovog eona (sada pouzdano znamo da je života na Zemlji bilo i u prekambrijumskom eonu). Inače u nastavku teksta kada vidite sufiks “zoik”, to označava prisustvo živog sveta. Fanerozoik je podeljen u tri epohe: Paleozoik (stari život), Mezozoik (srednji život) i Kenozoik (novi život). Njihove potkategorije su one na koje ćete najverovatnije naići kada istražujete pojmove vezane za geologiju.
Paleozoik (palaiós što znači star i zojik život) druga je geološka era u razvoju Zemlje koja je počela pre oko 570 a trajala je do pre oko 252 miliona godina.
Poreklo imena Paleozoičnih perioda
KAMBRIJUM
Kambrijum je prvi i najstariji geološki period Paleozoika koji je počeo pre oko 570 miliona godina, a završio pre oko 510 miliona godina. Dobio je ime po Kambriji, latinskom imenu za Vels. Ovaj perod je prvi put opisan nakon što su otkrivene stene iz tog perioda u Velsu. Tako je i dobio ime. U Kambrijumu život je eksplodirao, a organizmi su se pojavili da popune svaku ekološku nišu. Brza diverzifikacija životnih oblika u kambrijumu proizvela je prve predstavnike svih savremenih životinjskih vrsta. Kambrijum je takođe bio jedinstven u svom obilju sedimentnih naslaga pogodnih za konzervaciju fosila, zbog čega znamo toliko toga iako se odigralo tako davno.
Fosil trilobita iz kambrijuma
ORDOVICIJUM
Ordovicijum je druga od šest geoloških perioda paleozoika i obuhvata vreme od pre oko 488 do pre oko 444 miliona godina. Ova perioda je dobila ime po velškom plemenu Ordovik. Prvi ju je definisao Čarls Lapvort 1879. Početak ordovicijuma je obeležen izumiranjem koje se dogodilo pre oko 488 miliona godina i trajao je oko 44 miliona godina.
SILUR
Silur je treća od šest geoloških perioda paleozoika, koja je trajala pre oko 444 miliona godina do pre oko 419 miliona godina. Najbitniji događaj za Silur je masovno izumiranje na samom početku ove periode kada je oko 60% morskih vrsta nestalo.
Periodu Silur prvi je identifikovao britanski geolog Rodrik Murčison 1830 kada je ispitivao sloj stena koji sadrži fosile u južnom Velsu. On je ovoj periodi dao ime Silur po keltskom plemenu Siluri koje je živelo u Velsu. U početku je alternativno ime za Silur bilo Gotland, koje je označavalo sloj na baltičkom ostrvu Gotland.
Na planeti Zemlji se početkom Silura nalazio jedan superkontinent koji se zvao Gondvana. Prostirao se oko južnog pola i zauzimao je najveći deo južne hemisfere. Oko ekvatora su se nalazila 3 mala kontinenta Avalonija, Laurencija i Baltika. Tokom Silura je vladala relativno stabilna i topla temperatura, za razliku od ekstremnih glacijacija tokom Ordovicijuma i ekstremnog zagrevanja koje je usledilo tokom Devona. Tokom Silura Zemlja je ušla u dugotrajnu toplu fazu prouzrokovanu efektom staklene bašte. Silur je prva perioda u kojoj su pronađeni makrofosili kopnenih biljaka. Postoje dokazi o prisustvu predatorskih paukolikih Trigonotarbida i stonoga (myriapoda) u kasnom Siluru.
DEVON
Devon je geološka perioda paleozoika koja je se odnosi na vreme od pre oko 419 do pre oko 359 miliona godina. Naziv je dobila prema istoimenoj grofoviji u Ujedinjenom Kraljevstvu gde su prvi put otkrivene stene iz tog perioda. Perioda devon se često naziva i „doba riba“ jer su ribe postigle značajnu raznolikost. Plakodermi su počele da dominiraju u gotovo svim poznatim vodenim sredinama. Preci svih četvoronožnih kičmenjaka (tetrapoda) počeli su da se prilagođavaju hodanju po kopnu tako što su im peraja postepeno evoluirala u noge. Značajan period u evoluciji jer se živi svet adaptira na život van vode.
Kopnene biljke u Devonu (umetnička koncepcija)
KARBON
Perioda karbona je započela pre oko 359 miliona godina do pre oko 299 miliona godina, nakon jedne od najvećih katastrofa koja je dovela do izumiranja oko 70% morskih životinja. Karbon predstavlja veoma važan period u razvitku suvozemnog načina života. Karbon je bio pogodno vreme za razvoj bujnih šuma, jer je klima bila topla i vlažna. U močvarnim šumama tog doba stalnim ciklusima rasta vegetacije i njegovog propadanja stvarao se debeli sloj treseta koji se kasnije, prekriven sedimentima pretvarao u ugalj, po čemu je cela perioda i dobila naziv. Jedini insekt koji je leteo u karbonu je bio džinovski vilin konjc sa rasponom krila od preko pola metra.
Meganeura je imao raspon krila preko pola metra
U karbonu je Zemlja imala dve velike kopnene mase: Lauraziju (današnja Azija, Evropa i Severna Amerika) i Gondvane (spoj Južne Amerike, Afrike, Antarktika i Australije). Do početka perma, kopnene mase na Zemlji su obrazovale jedan superkontinent kome je ime Pangea.
PERM
Perm je period pre 290 do 252 miliona godina. Perm (zajedno sa paleozoikom) završio se velikim izumiranjem, najvećim masovnim izumiranjem u istoriji planete Zemlje, u kojem je izumrlo gotovo 95% morskih vrsta i 75% kopnenih vrsta i gotovo sve listolike biljke. Nivo mora je opao za 150 m, a niz vulkanskih erupcija ekranizovao je Sunce i time nastao efekat staklene bašte. Tek se sredinom trijasa život oporavio od ove katastrofe. Na kopnu je ekosistemima trebalo 30 miliona godina da se oporave. Dobio je ime po gradu Permu u Rusiji gde su detaljno prvi put opisane permske stene.
U permu su se javile dve grupe gmizavaca. Zverolike, to jest one razvojne grupe gmizavaca iz kojih nastaju sisari i Diapsidi. Dijaspidi su vrsta gmizavaca sa dve slepoočne jame na lobanji. Njihovi potomci su dinosaurusi, krokodili, gušteri i zmije. Prevlast su imali zveroliki gmizavci koji su izumrli u mezozoiku, ali ne pre nego što su se od njih razvile male životinje pokrivene dlakom, prethodnici današnjih sisara.
Na početku sledeće geološke ere, mezozoika, preživele životne forme su imale na raspolaganju ogroman životni prostor jer je to izumiranje ostavilo gotovo pustu Zemlju.
Poreklo imena Mezozoičnih perioda
Mezozoik je druga geološka era fanerozojskog eona. Kako se nalazi između paleozoika i kenozoika, mezozoik na grčkom znači „srednji život". Često se zove „Doba dinosaurusa“, prema fauni koja je dominirala u to vreme.
TRIJAS
Trijas je prva geološka perioda mozozoika od oko pre 252 do oko pre 201 miliona godina. I početak i kraj trijasa su obeleženi masovnim izumiranjem. Tokom trijasa i morski i kopneni život je pokazao adaptibilnost koja je počela od naglo osiromašene biosfere koja je bila posledica permsko-trijaskog izumiranja. Za vreme trijasa se veruje da su se pojavili prvi leteći organizmi poput pterosaura.
Naziv trijas prvi put je upotrebio 1834. godine nemački geolog Fridrih fon Alberti, kako bi opisao tri različita sloja naslaga (trias na latinskom znači tri). Crvene naslage, iznad kojih se nalazi kreda i crni škriljac. Te naslage su pronađene u Nemačkoj.
JURA
Jura je druga geološka perioda mezozoika, koja je trajala od 201 do pre 145 miliona godina. U doba jure stvarale su se kontinentalne mase kakve danas poznajemo. Razvijao se život u moru, a na kopnu su počele da rastu paprati, mahovine i zimzelene biljke. Jura je poznata i kao doba koje je pogodovalo izuzetnom razvoju dinosaurusa. Ali i pored dinosaurusa, mnogo toga se još dešavalo: četinari su postali dominantni na kopnu, kornjače su postale raznovrsnije, takođe su se pojavile ptice kao vrsta dinosaurusa. Perioda je dobila naziv po planinama Jure u Poljskoj, gde je prvi put identifikovan krečnjački sloj iz tog perioda.
KREDA
Kreda je možda jedan od najvažnijih perioda geološke hronologije, koji obuhvata vreme od kraja jure, pre 145 miliona godina, do početka paleocenske epohe, odnosno, tercijarske periode od pre 65.5 miliona godina. Kredu kao zaseban period prvi je definisao belgijski geolog Žan Omalius d’Alua 1822. godine kao „Teren krede“, Reč kreda dolazi iz latinskog gde je slično kao i u srpskom označavala naslage kalcijum karbonata formirane od slojeva umrlih beskičmenjaka. Nikakvo veliko izumiranje ili bujanje života nije delilo kredu od jure. Međutim, kraj periode krede je jasno razgraničen u naslagama bogatih iridijumom koje se mogu naći svuda u svetu i koje imaju direktnu vezu sa meteorskim kraterom Čiksulub na poluostrvu Jukatan u Meksičkom zalivu. Te naslage su vrlo precizno datirane da su nastale pre oko 65,5 miliona godina. Taj udar je verovatno i odgovoran za veliko K-T izumiranje u tom periodu. Nisu dinosaurusi nestali sa svetske scene u trenutku udara asteroida, već zbog globalnih posledica koje je udar izazvao. Dinosaurusi, kao veliki biljojedi, nisu više imali izobilja u hrani i polako su nestajali, a preživljavali su manji mesožderi, lešinari, gmizavci i reptili kojima je bilo potrebna znatno manja količina hrane. Udar u Jukatanu je u atmosferu podigao veliku količinu prašine, a po svemu sudeći i vodene pare, jer je tada svetski okean bio mnogo veći neko sad. Sav taj sadržaj u atmosferi je globalno uticao na klimu tako da je ona postala vrlo nepogodna za velike biljojede. U kredi su se insekti dosta razgranali pa su se pojavili najstariji poznati mravi, termiti, neki leptiri i skakavci. Još jedan važan insekt koji je evoluirao u to vreme bila eusocijalna pčela, važna za ekologiju i evoluciju.
Philydrosaurus, horistoder iz rane kineske krede
Derasmosaurus pietraroiae, rhyncocephalian iz rane Krede u Italiji
Kredom smo zvanično izašli iz mezozoika, vrlo burnog perioda u evoluciji života na Zemlji. Sledeća era je Kenozoik. Ona je počela od pre oko 65.5 miliona godina i traje i danas. Najzad, kao i kod prethodnih, ere su podeljene na periode gde svaka perioda ima neku karakterističnost.
Tako se kenozoik deli na dve periode od kojih su, prva tercijar, a druga kvartar. Tercijar je termin za vremenski period od izumiranja dinosaurusa, približno pre oko 65 miliona i početka poslednjeg ledenog doba u kvartaru, pre oko 1,8 miliona godina. Prema novoj vremenskoj skali umesto tercijara postoje dve periode: paleogen i neogen koji su dalje izdeljeni na epohe. Prema tome, tercijar je vreme od početka geološke epohe paleocena do kraja geološke epohe pliocena.
Poznavanje ove ere je detaljnije od bilo kog drugog perioda u istoriji Zemlje pa je uobičajena upotreba epoha tokom kenozoika korisna jer pomaže paleontolozima da bolje organizuju i grupišu mnoge značajne događaje koji su se desili tokom ovog relativno kratkog vremenskog intervala. Zbog sve veće tačnosti i broja podataka, za ovu periodu ću reći da se Paleogen proteže od izumiranja ne-ptičjih dinosaurusa, pre 66 miliona godina, pa sve to neogena, pre 23 miliona godina. Pred kraj paleogena imamo ekspanziju trave zbog koje je došlo do razvoja novih vrsta životinja, kao što su mačke, psi i slonovi. U ovom periodu evoluirale su i mnoge druge vrste biljaka.
Neogen se proteže od pre 23 miliona do 2,58 miliona godina. Trava nastavlja da se razvija i širi i da dominira većim delom planete. Čovekoliki majmuni su evoluirali u 30 vrsta. More Tetis se konačno zatvorilo stvaranjem Arabijskog poluostrva, ostavljajući samo ostatke kao što su Crno, Crveno, Sredozemno i Kaspijsko more. Drugi deo neogena, to jest pliocen su karakterisale klimatske promene koje su uticale na stvaranje modernih vrsta flore i faune. Mediteran se isušilo tokom nekoliko miliona godina zbog ledenih doba koja su smanjila nivo svetskog mora. Australopitekus je evoluirao u Africi. Panamska prevlaka se formirala i životinje su migrirale između Severne i Južne Amerike. Velike klimatske promene su donele savane koje su se širile, Indijske monsune, pustinje u centralnoj Aziji i početak stvaranja Sahare. Od tada do sada, mapa sveta se nije nešto drastično izmenila.
Konačno smo došli do kvartara, periode koja traje i danas, a deli se na dve epohe: pleistocen i holocen.
Pleistocen je počeo pre oko 2.58 miliona godina i završio se pre oko 11.700 godina. Ovu epohu obeležila su ledena doba. Postojala su najmanje četiri odvojena perioda glacijacije obeležena napredovanjem ledenih kapa sve do juga do 40° u planinskim oblastima. U Africi se nastavio trend isušivanja koji je rezultirao stvaranjem pustinja Sahara, Namib i Kalahari. Mnoge životinje su evoluirale uključujući mamute, džinovske kopnene lenjivce, sabljastozubne mačke i najšire poznati Homo sapijensa. Doba od pre 100.000 godina označava kraj jedne od najgorih suša u Africi, koja je dovela do ekspanzije primitivnih ljudi. Kako se pleistocen bližio kraju, veliko izumiranje je izbrisalo veći deo svetske megafaune uključujući i neke vrste hominida kao što su neandertalci. Bili su pogođeni su svi kontinenti, Afrika u nešto manjoj meri.
Megafauna pleistocenske Evrope (mamuti, pećinski lavovi, runasti nosorozi, irvasi, konji)
Holocen, epoha današnjice. Počela pre 11.700 godina i traje do danas. Sva zabeležena ljudska istorija leže u holocenu. Ljudska aktivnost se permanentno okrivljuje za masovno izumiranje koje je počelo pre otprilike 10.000 godina. Ovo se ponekad naziva „šesto veliko izumiranje”. Smatra se da je do danas sa lica Zemlje u pet velikih evolucionih katastrofa nestalo preko 99 % bioloških vrsta. Naučnici veruju da je samo u toku 20 veka nestalo između 20.000 i 2 miliona bioloških vrsta. Brzina njihovog nestajanja se danas procenjuje čak na 140.000 vrsta godišnje, a da je naročito porasla zadnjih 50 godina.
U toku je najbrže masovno izumiranje u geološkoj istoriji Zemlje. Po čemu se ono razlikuje od prethodnih? Po prvi put jedna biološka vrsta, a ne prirodni faktori, u velikoj meri utiču na razaranje ravnoteže prirodnih ekosistema i biodiverzitet. Po prvi put prisutan je uticaj jedne biološke vrste na globalnu promenu klime i globalno otopljavanje... Zbog toga se u naučnim krugovima sugeriše da bi epoha današnjice mogla da nosi neslavno ime antropocen, po uticaju čoveka na Zemlju.
Izvori:
GeoWhen Database, U.S. Geological Survey, NASA, GSA, Anthropocene: Age of Man - National Geographic Magazine, Wiki, Great Soviet Encyclopedia, International Commission on Stratigraphy, Impacts of the Cretaceous Terrestrial Revolution and KPg Extinction on Mammal Diversification, Journal of Quaternary Science, Structure, Biomass, and Productivity of a Late Paleocene Arctic Forest, Accelerated modern human–induced species losses: Entering the sixth mass extinction
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
