| Slobodan Bunjević

Na koliko se kilometara od Beograda nalaze balkanske nuklearne centrale? Srbijа je okružena nuklearnim reaktorima čija je ukupna snaga veća od 5700 MW na pragu. U četiri susedne države trenutno je operativno devet reaktora, a grade se još dva.

Šta to svake godine obeležavamo 26. aprila, podsećajući se iznova na nesreću koja se tog datuma dogodila u nuklearnoj elektrani Černobilj? Nekoliko dana ranije slavi se Dan planete Zemlje (22. april), bez sumnje najvažniji i najmasovniji ekološki praznik, ali uvek nekako obeležen lokalnim problemima životne sredine, čak i kad je reč o Kjoto protokolu, pa ispada da naziv Dana planete više priliči godišnjici Černobilja, kad ugroženost Zemlje izgleda vrlo globalno. Na neki način, Černobilj je postao svetski nuklearni boj na Kosovu – poraz koji se pretvorio u mit.

290 km od Beograda – KOZLODUJ U Kozloduju, u Bugarskoj, pored istoimenog naselja i ostrva na toku Dunava, nalazi se velika atomska centrala u kojoj je od 1974. godine podignuto čak šest reaktora ruske proizvodnje. Trenutno su operativna dva, Kozloduj 5 i Kozloduj 6, koji su izgrađeni 1988. i 1992. godine. Reč je o V-320 PWR reaktorima sa vodom pod pritiskom, snage od po 953 MW. Oni su u 2007. godini proizveli 13694 GWh, što je bilo dovoljno struje za 44 odsto bugarske potrošnje. U Kozloduju je zabeleženo nekoliko manjih incidenata, a elektrana je dugo bila predmet rasprava, strepnje i političkih borbi. U Kozloduju su dugo radila četiri nepouzdana reaktora od po 408 MW, koji su zatvoreni na inicijativu Evropske unije – reaktori 1 i 2 u decembru 2002, a 3 i 4 u decembru 2006. godine.

Kozloduj

Ukupna svetska instalisana snaga nuklearnih centrala uporediva je sa skoro 400 termoelektrana snage dva bloka TENT B u Obrenovcu, odnosno sa snagom koja je dovoljna da potpuno zadovolji potrošnju električne energije skoro 50 zemalja koje bi bile velike kao Srbija. Trenutno se u svetu dugoročno gasi pet, a gradi se 35 novih reaktora.

Procenjuje se da su svi dosadašnji nuklearni reaktori ukupno radili više od 12.000 godina. Zagovornici nuklearne energije često pominju ovaj podatak, budući da je tokom tog izuzetno dugog perioda do havarija došlo samo nekoliko puta, što je gotovo neznatna greška.

Ali, koliko još Černobilja može ući u domen tako male statističke greške? Kako se tim povodom na dan 26. aprila osećaju direktori nuklearnih centrala, kako ljudi koji žive blizu njih, a kako sav ostali svet?

U subotu uveče, posle još jedne godišnjice i uobičajenog niza televizijskih priloga o incidentu koji se 1986. godine dogodio na granici Ukrajine i Belorusije, a zbog koga je 6,6 miliona ljudi izloženo radijaciji, iz svoje arhive izvadio sam tri fascikle kriptično obeležene sa “N.E.”, seo za laptop i pogledao novosti na PRIS-u, informacionom sistemu IAEA, pitajući šta to obični ljudi žele da pročitaju, a još uvek ne znaju o Černobilju.

395 km od Beograda - BELENE Belene se takođe nalazi u Bugarskoj, niže niz tok Dunava. Na toj lokaciji trenutno se dovršavaju dva reaktora od po 953 MW, čija je gradnja davno započeta. Početkom devedesetih, uporedo sa inicijativom da se zatvore nepouzdani reaktori u Kolzloduju, obustavljena je izgradnja nove nuklearne elektrane na ovoj lokaciji. Poslednjih godina Bugarska je donela političku odluku i pronašla sredstva da ipak dovrši reaktore Belene i Belene 2.

Belene

Uvek se čini da svakom može jednako prijati ta manje ili više detaljna priča sa hiljadu verzija, kako je bio sasvim običan, sunčan dan, kako je Miloš Obilić rutinski izjahao na teren, Murat ništa nije slutio, a onda je gotovo nerimetno, uz samo malo posleponoćne vatre i dima, došlo do propusta u obezbeđenju što je oslobodilo oblak dugoročnih i strašnih posledica.

“Činjenica da je ova knjiga, u stvari, tragedija, nije me činila nesrećnim jer sam verovao da je i sam život tragedija i znao sam da može da ima samo jedan kraj”, napisao je Ernest Hemingvej opisujući svoj rad na romanu “Zbogom oružje” u predgovoru za ilustrovano izdanje iz 1948. godine.

Setio sam se te Hemingvejeve rečenice, odnosno kako ona otprilike glasi, dok sam nešto ranije 26. aprila uspavljivao svoju petomesečnu kćerku. Mogao sam se, umesto toga, upitati koliko se beba njenog uzrasta u toj večeri pre 22 godine uspavalo u Pripjatu, tada modernom gradiću nadomak Černobilja koji je danas avetinjski pust. Međutim, nisam jer je takva strepnja sasvim neosnovana kad živiš u nenuklearnoj državi.

Zapravo, svaka priča o nuklearnoj energiji u suštini je lokalna, a svaki nuklearni reaktor je priča za sebe. Da li se kroz podatke o snazi reaktora, proizvodnji struje i vremenu rada koje IAEA sistematski prikuplja i koje objavljujemo u novinama, mogu prebrojati strahovi i strepnje hiljada ljudi koji žive u zoni oko elektrana?

Svaki nuklearni reaktor predstavlja potrebe miliona građana koji koriste blagodeti ovih jeftinih, pouzdanih i na svaki način moćnih proizvođača energije. Reaktor iza sebe obično ima ljude koji su se godinama borili za njegovu izgradnju, upravne odbore i akcionare, parlamentarne rasprave, referendume građana, interese lobista, povezane industrije, dobrostojeće lokalne samouprave i na kraju svega, inženjere koji “voze” elektranu. Snagu reaktora čovek može razumeti tek kad vidi splet svih tih osećanja i interesa koji oko njega struje poput pare pod pritiskom.

235 km od Beograda - PAKS Na toku Dunava, južno od Budimpešte, Mađarska u elektrani Paks poseduje četiri reaktora sa vodom pod pritiskom ukupne snage na pragu od oko 1830 MW. Oni su 2007. godine proizveli 13887 GWh električne energije, što je bilo dovoljno da pokrije 37 odsto nacionalne potrošnje. U ovoj elektrani se u januaru 2003. godine desio manji incident bez velikih posledica, ali po ocenama IAEA, četiri reaktora su među najbezbednijima na Balkanu. Mađarska najavljuje izgradnju još dva reaktora od po 1000 MW.

Paks

Sredinom januara 2008. godine posetio sam Nuklearnu elektranu Krško (NEK) u Sloveniji. Povodom inicijative potpredsednika Vlade Božidara Đelića iy 2007. godine da se u Srbiji otvori pitanje ukidanja moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektra, tada smo u nedeljniku “Vreme” spremali priču o tome kako izgleda živeti sa nuklearnom elektranom.

To je bila prilika da zajedno sa fotoreporterom obiđem jedinu nuklearku bivše SFRJ, koja je za socijalizam značila mnogo više od elektroenergetskog postrojenja, predstavljajući poslednju pobedu Titove revolucije i tehnološki vrhunac onog što se još u prvim petoletkama zvalo “elektrifikacija”. Ispostavilo se da smo bili prvi novinari iz Srbije koji su posetili Krško od cepanja Jugoslavije.

Pitao sam jednu Krščanku srednjih godina da li se ljudi u gradu sećaju Černobilja i 1986. godine, a ona je odgovorila da nije bilo panike. “Sećam se samo da su ljudi u nuklearku nosili salatu na proveru”, rekla je.

605 km od Beograda - ČERNA VODA Rumunska nuklearna elektrana Černa voda podignuta je na samom kraju toka Dunava. U njoj je u avgustu 2007. godine otvoren novi CANDU 6 reaktor kanadske proizvodnje, snage od 650 MW. Prethodnih deset godina, od 1996. godine, u Černoj vodi radio je samo jedan CANDU 6 iste snage. Tokom 2007. godine ova dva reaktora proizvela su 7078 GWh električne energije, što je oko13 odsto rumunske potrošnje.

Černa Voda

Krško je mali planinski grad nedaleko od granice sa Hrvatskom, smešten na obe obale reke Save. Elektrana se nalazi na istoku, na levoj obali, nedaleko od brda Stara vas i zaseoka Vrbine. Smeštena je među njivama, nasadima jabuka i vinogradima koji po svemu liče na ostatak Posavlja, sve dok najednom čovek ne naiđe na tri metra visoku ogradu sa bodljikavom žicom i kamerama. Uz izdašne donacije lokalnoj samoupravi, 570 zaposlenih ljudi i ko zna koliko u industriji koja je oslonjena na nuklearku, Krščani koji prolaze trgom ispred Crkve svetog Janeza Evangeliste i lokalnih fakulteta, ne vide nikakvu pretnju u NEK-u.

U NEK-u se energija dobija iz jezgra Vestinghaus reaktora sa vodom pod pritiskom (PWR), što je najrašireniji i najbezbedniji tip reaktora u svetu. Posle 25 godina neprekidnog rada, NEK nije zadesio nijedan nuklearni incident, na šta su u elektrani vrlo ponosni.

Ljubazni domaćini proveli su nas kroz ceo kompleks koji čini ova nuklearna centrala i prolazeći kroz radiološke kontrole i različite zone zaštite pokazali nam baš sve što nas je zanimalo. Tako smo kroz zaštitno staklo posmatrali čak i operatere u kontrolnoj sobi, koji su mi po koncentraciji ličili na kontrolu svemirskih letova u Hjustonu, onako kako je u filmovima prikazuju. Obišli smo brane na Savi i rashladne tornjeve, kao i čitav niz plavih zgrada, skladišta i pomoćnih pogona koji okružuju reaktor.

NEK kao gorivo koristi obogaćeni uranijum U235 u obliku tableta koje se nalaze u gorivim štapovima. Voda se greje u dva rashladna kruga tokom lančane reakcije u reaktoru, a potom generatori pare proizvode zasićenu paru koja pokreće turbinu. Sama turbinska hala je velika, nije mi izgledala mnogo različitom od bloka neke naše termoelektrane, osim što je mnogo čistija.

410 km od Beograda - KRŠKO Nuklearna elektrana Krško poseduje jedan Vestinghaus PWR reaktor sa vodom pod pritiskom. Projektovana snaga na pragu podignuta je nedavno na 696 MW. Tako je tokom 2007. godine elektrana proizvela 5428 GWh, što je istovremeno podmirilo skoro 30 odsto potrošnje električne energije u Sloveniji i 16 odsto u Hrvatskoj. Elektrana je priključena na mrežu 1981. godine i do danas nije imala nijedan jedini nuklearni incident.

Krško

Jedna od najzanimljivih stvari koje se mogu videti u NEK-u je simulator kontrolne sobe, koji po svemu izgleda isto kao ona. Tu se kontinuirano, pod neverovatno zahtevnim tempom, obučavaju nove i stare ekipe operatera koje periodično obnavljaju svoje licence. U simulatoru oni prolaze kroz sve zamislive i nezamislive scenarije eventualnih incidenata.

Trener koga smo zatekli u simulatoru pustio nam je jedan scenario nuklearne katastrofe, a potom upotrebio proceduru koja reaktor vraća u normalan režim rada. “Sve činimo da svaku moguću nesreću držimo na rastojanju od sto koraka od nas”, rekao nam je.

Ljudi u okruženju svesni su svih tih mera koje u Krškom nazivaju “bezbednosnom kulturom” i gaje zaista ogromno poverenje u NEK. “Ljudi se više boje kako se širi krug oko elektrane”, rekli su nam u opštini Krško. Zaista, tek kad smo se kasnije vratili u Beograd, prvo što su nas u redakciji pitali je “da li svetlimo”.

Malo je poznato da se polovinom osamdesetih u bivšoj Jugoslaviji planirala izgradnja kapaciteta od 2000 MW, a zatim još četiri elektrane sa 4000 MW. Bio je raspisan međunarodni konkurs, ali se upravo tada, u aprilu 1986. godine, dogodio – Černobilj. Zbog toga posao oko međunarodnog konkursa nikada nije priveden kraju, antinuklearni lobi uspeo je da obustavi sve dalje aktivnosti, a u junu 1989. godine Skupština SFRJ usvojila je Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana.

Reaktor u nuklearnoj elektrani Krško (Foto: NEK)

Međutim, Srbiju danas okružuje čitav obruč nuklearnih elektrana. Prema podacima IAEA, nuklearne reatore imaju Mađarska, Bugarska, Rumunija i Slovenija. Trenutno je operativno devet reaktora, a grade se još dva. Nenuklearnim zemljama se osim Srbije, smatraju Grčka, Makedonija, BIH, Crna Gora i uslovno Hrvatska i Albanija, jer prva koristi kapacitet NE Krško, a druga, navodno, planira izgradnju svoje nuklearne elektrane.

Ove zemlje moraju da se oslone na to da će posade koje upravljaju svim balkanskim reaktorima zbilja držati odstojanje od 100 koraka do nesreće. Ako se to rastojanje smanji, poslednji koji građane dele od radijacije samo su kilometri.

Reaktori na mreži: