Sve je počelo na dubini od 32km ispod mora nedaleko od Japana. Dve tektonske ploče su se pomerile i oslobodile energiju veću od 600 miliona atomskih bombi bačenih na Hirošimu. Ova energija je približna energiji koja je oslobođena u zemljotresu na Sumatri koji je izazvao cunami koji je usmrtio 230 000 ljudi pre 6 godina. Pre ovog velikog potresa bilo je nekoliko manjih koji su, praktično, najavili ovaj veliki. Ovi potresi su zabeleženi seizmografima na najbližem kopnu, Japanu. Dodatni problem predstavljalo je i stvaranje cunamija ( „lučki talas“ na japanskom ). Pokreti tla u zemljotresu izazvalo je pokretanje mase vode koja je stala da se talasa na sve strane od centra zemljotresa. I opet, Japan je bio najbliži i na udaru najvećih talasa.

Japan je zemlja koja živi sa stalnom opasnošću od zemljotresa i cunamija. Ova zemlja se nalazi na mestu gde se tektonske ploče susreću i zbog toga, zemljotresi su veoma česti. Svaka građevina, svaki put i fabrika je pravljenja sa tom opasnošću na pameti. Stoga iako je zemljotres bio hiljadu puta jači nego zemljotres koji je skoro nas zadesio, zgrade su ostale na mestu. Skoro sva šteta je nastala usled cunamija koji je usledio sa talasima i do 14m visokim. A odmah zatim nastao je strah od atomskog akcidenta.

Skoro 15% električne energije ove ostrvske zemlje potiče od energije dobijene cepanjem atoma. Atomska elektrane, kao mirnodopsko korišćenje energije jezgara urana, se pojavila tokom pedesetih godina prošlog veka. U nekim zemljama, poput Francuske, veliki procenat električne energije potiče iz nuklearki. Podizanje nuklearki je skupo i struja je zbog toga skuplja nego struja dobijena preko uglja ili hidrocentrala.

Uprošteno, u nuklearkama se struja dobija na isti način na koji se struja dobija u termo elektranama ( kao Nikola Tesla u Obrenovcu) . Nuklearna reakcija se, umesto sagorevanja uglja, koristi za pretvaranje vode u paru koja zatim okreće turbine generatora koji proizvode struju. Problem je što taj proces oslobađa radijaciju. Ovaj proces, fisiju, su otkrili Oto Han i Lisa Maitner 30-tih godina (pretekli su Irenu Žolio Kiri i našeg Pavla Savića).

Fisija je raspad jezgra teških elemenata periodnog sistema. Svaki atom se sastoji od jezgra i elektrona. Jezgro se sastoji od protona i neutrona. Protoni su pozitivno naelektrisani a neutroni neutralni, kako im i ime kaže. Problem je kada je mnogo protona na malom prostoru jer se oni odbijaju kao isto naelektrisani. Da bi uopšte postojala jezgra mora da deluje druga sila, jaka nuklearna koja ih drži zajedno.

Kada su jezgra preteška, sa mnogo protona, kao kod urana, ta jezgra više ne mogu da budu stabilna i dovoljno je malo da bi se ona raspala na dva ili više delova i neutrone koji se razleću, uz oslobađanje energije. Način da se jezgra raspadnu je bombardovanjem neutronima. Lančana reakcija u atomskim bombama i nuklearkama je manje ili više kontrolisani raspad urana. U reaktorima postoje način kontrolisanja ove reakcija, korišćenjem kontrolnih šipki.

Ove šipke od posebnog materijala apsorbuju neutrone i usporavaju ili zaustavljau reakciju. Važno je napomenuti da u nuklearkam nikako ne može doći do nuklearne eksplozije kao u atomskim bombama nego su se desile samo eksplozije koje su raspršile radioktivni materijal ( Černobilj, 1986.)

Postoje razne mere opreza da se spreči bilo kakva nesreća na nuklearkama i to su mere koje su među najstrožijim i najboljim na svetu ali ništa nije apsolutno sigurno. Svaka nuklearka je opremljena mogućnošću koja se zove SCRAM ( akronim koji znači i BEŽI ) a to je automatski spuštanje šipki u reaktor tako da se reaktor gasi. Zbog prirode nuklearnih procesa, ovaj sistem smanjuje produkciju energije sa 100% na 7%. Ovaj mali procenat i dalje oslobađa značajnu količinu toplote koja se mora ohladiti drugim metodama od kojih je najčešća hlađenje vodom koja se pumpama pumpa kroz reaktor.

Šta se desilo sa nuklearkama u Japanu? Neposredno po zemljotresu, sve elektrane su se automatski ugasile, nekoliko sekundi posle potresa svaka lančana reakcija je prestala i snaga je opala na neizbeđnih 7%. Ovu toplotu je trebalo da odnesu rasladne pumpe. Ali zemljotres je pokidao strujne kablove i nuklearke su ispale iz električne mreže Japana a kako su automatski obustavile proizvodnju električne energije nisu mogle na taj način da pokrenu pumpe. Tu uskaču dizel generatori koji se pale i startuju pumpe.

One su, po planu počele sa radom ali je došao cunami sa talasima koji su bili veći nego što je zamišljeno izgradnjom stanice. Ovi talasi su onesposobili dizel generatore. Sve nuklearke su pravljene sa višestrukom zaštitom tako da su elektrane počele da pokreću pumpe koristeći baterije. Ali baterije traju dok se ne isprazne, oko 8 časova i one su svoj deo posla odradile. Potom moralo se preći na drugi način obuzdavanja toplote. Problem tolike toplote je u tome što ona može dovesti do topljenja goriva reaktora i razdvajanje vode na vodonik i kiseonik , a zajedno ta dva gasa su veoma eksplozivna.

U reaktorima, višestruko izolovanim armiranim betonom, temperatura ne sme da pređe 1200 stepeni celzijusa i da se pritisak ostane na nekom podnošljivom nivou. Da bi se održao podnošljiv pritisak morali su se otvoriti ventili da se jedan deo gasova iz reaktora oslobodi u vazduh. Ti gasovi su većinom vodonik i kiseonik ali ima i malo radioaktivnih gasova što je izazvalo povećanu radiaciju u okolini centrala. Ovo je sračunat rizik jer to malo radijacije je ipak mnogo bolje nego drugi scenario poput Černobilja. Količina oslobođenog vodonika je bila nepoznanica, jer nemamo podatke o temperaturi i nivou vode u reaktoru. Ovaj vodonik je na nekim elektranama eksplodirao kad je izašao iz reaktora što su i kamere zabeležile. On nije oštetio sam reaktor.

Ubrzo su dovezeni i mobilni generatori koji su preuzeli rad pumpi i time ubrzali hlađenje. Novi problem je bio što, usled velike temperature u reaktoru, više vode je isparavalo iz reaktora nego što je dovođeno u reaktor i tako smanjivalo mogućnost hladjenja i nivo vode u reaktoru je pao ispd nivoa jezgra reaktora koje je počelo da se topi. U vodi za hlađenje se javlja i radioaktivni jod i cezijum koji su produkti fisije.Otkrivene su i naprsnuća u cevima kao posledice zemljotresa pa se radioaktivni materijal tako oslobodio u okolinu. Radioaktivni jod je posebno opasan ukoliko se nađe u prirodi jer se akumulira u organizmu.

Da bi se nadomestio nedostatak vode, sistem je počeo da se hladi morskom vodom što usled korozije oštećuje cevi za hlađenje ali time se kako tako uspostavila kontrola reaktora. Koristi se i druga mogućnost, hlađenje vodom koja se baca iz helikoptera.Zaostale nuklearne reakcije u reaktoru koje u početku daju mnogo toplote sa vremenom se smanjuju tako da posle nedelju dana od isključenja spada na 0.2% i nastavlja da se gasi. Zemljotres i cunami su oštetili infrastrukturu toliko da je situacija postala opasno nestabilna i dovelo do preventivnog izmeštanja okolnog stanovništva. Strah se probudio pa su rafovi u prodavnicama bili ispražnjeni a mediji su, po običaju, naduvali stvar.

Nuklearna energija je ozbiljna stvar i zaštita je studiozno smišljana ali nikad se ne zna šta priroda ili ljudska greška ( kao u Černobilu) može da priredi. Da se desila velika eksplozija, Amerika se plašila da bi brze, Mlazne struje, visoko u atmosferi , donele radioaktivnost u Ameriku a Nemci su kupovali pilule joda da onemoguće unošenje radioaktivnog joda u organizam.

Ova nesreća u nuklearkama će, kako stoje stvari, da uspori tzv. „Nuklearnu renesansu“. Naime nuklearna energija je najzad prihvaćena kao manje štetna od termoelektrana jer praktično ne utiče na globalno zagrevanje i mnoge zemlje su planirale da obnove program izgradnji novih, sigurnijih nuklearki ( problematične nuklearke u Japanu su stare i po četrdesetak godina) sad se preispituju i time gubimo alternativu globalnom zagrevanju. Same nuklearke u kojima se desila nesreća su sada manje-više neupotrebljive bez skupe restauracije a Japan se suočava i sa nedostatkom struje pored mnogo novonastalih problema.

Ova nesreća nas potseća da je majka priroda mnogo moćnija i neukrotivija nego što mi mislimo. Čak i nacije koje se spremne za razne nesreće i koje su visoko organizovane se teško suočavaju sa ovolikim katastrofama . Jedina prednost je što se ova katastrofa sa zemljotresom i cunamijem desila u zemlji koja je u mogućnosti najbolje na planeti da sa podacima sakupljenih sa terena i instrumenata nauči nešto i modeluje zemljotrese i njihova razaranja i time u budućnosti smanji nesreću i sačuva infrastrukturu. Mi ostali možemo da se uljuljkujemo da se kod nas tako nešto neće ni desiti ( a nemamo ni nuklearke ni ministarstvo nauke) i da pomognemo koliko možemo unesrećenim ljudima i prijateljima u Japanu.