Orionova maglina, gigantski oblak prašine i gasova. Foto: Miloš Gagić

Kod mene u stanu ima strašno puno prašine. Mislim, obrišem je sa police, a već posle nekoliko minuta vidim nove primerke kako se talože. Vremenom sam naučio da prašine zapravo ima svuda, sem u nekim laboratorijama u kojima postoje posebne procedure i timovi ljudi koji se brinu da svako zrnce izbace napolje. Čitao sam negde da je Stiv Džobs klečao u jednoj takvoj svojoj laboratoriji i lupom tražio zrnca prašine da bi posle izgrdio spremačice ako neku trun uspe da nađe. Dakle, prašina je napast koju neki rešavaju tako što dignu ruke od nje.

Ova sobna, domaća prašina se sastoji od sitnih delića tla, od ljuspica mrtve ljudske kože (nismo ni svesni koliko toga nosimo na sebi), zatim od peruti, dlaka, sitnih komadića vlakana, a da i ne pominjem koliko toj proizvodnji prašine doprinose kerići i druge životinje koje gajimo, negujemo i volimo u stanu. 

Kad ovo znamo onda je jasno da prašina u svemiru ima drukčije poreklo, a i sastav. Svemirska prašina se razlikuje od ove naše, domaće. Ona se sastoji najviše od zrnca ugljenika i silikata. Ali otkud ona? Njen najveći izvor su zvezde pogotovo one na izdisaju. U toku svog života svaka zvezda manje ili više burno, ponekad i stravično burno izbacuje u međuzvezdani prostor svoje gornje slojeve, a to je dobar materijal za zvezdanu prašinu.

Kometa Neowise, M.Gagić

Astronomi inače poznaju više tipova kosmičke prašine pa tako uočavaju onu koja se nalazi između galaksija i koju onda nazivaju međugalaktička prašina. Zatim postoji i međuzvezdana prašina, to je dakle prašina unutar svake galaksije. I postoji međuplanetarna prašina koju nalazimo u okviru planetarnih sistema. Ona nastaje od sitnih krhotina asteroida nakon sudara, od materijala iz repova kometa, od prašine sa planeta koja se digne uvis nakon što na nju udari neko nebesko telo itd.