Prof. dr Milan Uzelac (Odlomak iz knjige: Filozofi muzike, Novi Sad 2007)

Većina ljudi danas smatra Isaka Njutna (1642-1727) naučnikom novog doba i jednim od utemeljivača moderne nauke; međutim, svojim delom i pre svega mišljenjem, on u daleko većoj meri pripada starom dobu i moglo bi se reći da upravo s njim završava se epoha duga skoro dve hiljade godine, od antike, preko srednjeg veka do renesanse.

Manje je poznato da se Njutn decenijama bavio alhemijom, izučavanjem problema vremena i Knjizi proroka Danila i u Apokalipsi, da se onim što je vezano obično danas za njegovo ime i nije bavio više od tri godine, kratko vreme u ranoj mladosti kad je iz Londona zbog epidemije pobegao u rodni kraj (za tih nekoliko meseci vezana su sva njegova velika otkrića) i nešto manje od dve godine kad su mu prijatelji (posvađavši se u nekom pabu uz dosta pića) zadali pitanje na osnovu kojeg je nastao spis o filozofiji prirode (koji se potom smatra temeljem nove fizike).

Uostalom, manje se zna da on nije bio zapažen student (njegovi vršnjaci ga se nisu sećali iz rane mladosti), da je kao nastavnik u Kembridžu imao obavezu da drži desetak predavanja u jednom semestru, i to iz geografije, nacrtne geometrije i sličnih predmeta, da mu na predavanja obično nijedan od nekoliko studenata nije dolazio, da bi obično s neodržanih predavanja odlazio nazad u laboratoriju da se bavi alhemijom (a koja je bila instalirana na fakultetu), da su u prolazu studenti govorili: evo čoveka koji je napisao neku knjigu koju niko ne razume, pa ni on, a da Džordž I kada je došao iz Hanovera za engleskog kralja (1714) nije sa sobom poveo velikog Lajbnica ne zbog neke konkurentske učenosti Njutna, već zbog njegovog uticaja, koji se nije bazirao na nauci, već na tome što je stvorio engleski monetarni sistem (za njegovo ime se vezuju i zaštite novca od falsifikovanja) i da je dvadeset godina upravljao engleskom monetarnom politikom, dok se njegovo članstvo u Engleskoj akademiji nauka svodilo ne na negovanje nauke, već na ograničavanje i zabranu štetnih knjiga, jer je ta akademija bila zapravo cenzorska ustanova.

Činjenica je da se Njutn u tim svojim kratkim izletima iz mistike i alhemije bavio i konkretnim stvarima, optikom, teorijom boja, muzikom i o tome svedoče njegovi spisi.

Njutnovo veliko delo: Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica

U njegovo doba razmišljanje o muzici polako počinje da klizi u sferu čulnog, ali je pritom i dalje pod vlašću vladajućeg učenja o harmoniji; to se jasno uočava i u Njutnovim radovima koji se odnose na istraživanje boja i zvukova; sedam boja naći će sebi analogiju u sedam tonova; već u svojim predavanjima iz optike (Lectiones Opticae) on jasno ukazuje na to da harmonija boja može odgovarati harmoniji tonova. Harmonija tonova i harmonija boja imaju neko sebi zajedničko duboko jedinstvo koje se može izraziti brojčanim odnosima. Analogija boja i zvukova već od samih početaka bila je potkrepljivana teološkim i prirodnjačkim argumentima.

Njutn je jasno razlikovao fenomene boje i zvuka; zvuk je oscilatorno kretanje koje se prenosi kroz elastičnu sredinu, a svetlost je tok korpuskula koje emituje svetleće telo. Njutn je, isto tako, smatrao da čestice svetlosti deluju na etar i da je njegovo treperenje (osciliranje) posledica toga delovanja i da može biti različito, zavisno od veličine korpuskula svetlosti. Ono što je pritom posebno važno, jeste Njutnova tvrdnja da se i zvuk i svetlost, bez obzira na razlike koje među njima postoje, po svom poreklu, po svojoj genezi, mogu svesti, na kraju krajeva, na istu vrstu oscilacionih procesa koji deluju na perceptivni aparat ljudi i životinja. To je Njutna vodilo uverenju da harmonija boja i akustičke konsonanse moraju imati zajedničku, fizičku, fiziološku i matematičku osnovu te je pisao: “isto kao što harmonija i disonant-nost zvukova zavise od odnosa oscilacija vazduha tako i harmonija boja (zlatne i plave) i disharmonija drugih (plave i crvene) uslovljena je oscilacijama etra. Možda bi trebalo boje razlikovati po njihovim osnovnim stepenima (principial degrees) na isti način kao što su zvuci raspoređeni unutar oktave”.

To znači da harmonija boja zavisi od odnosa frekvencija oscilacija etra i time je nalik muzičkoj harmoniji određenoj odnosom frekvencija oscilacija vazduha. Ovo za posledicu ima da se optički spektar može razdeliti na pojedine segmente kao što se oktava dijatoničke game deli na tonove i polutonove. Činjenica je da je Njutn eksperimentišući video pet boja, i da se pomalo uplašio da ne vidi dobro, pa je tražio i pomoć asistenta, kako bi eksperiment bio objektivan (a što u drugim slučajevima, eksperimentišući, nije činio), ali da je do osnovnih sedam boja došao po analogiji sa sedam tonova. Reč je o odjeku pitagorejskog učenja koje je isto tako oduševljavalo i Keplera. Osećaj da postoji veza crvenog i ljubičastog u purpurnom sugerisao je da postoji nekakvo “sazvučje” boja slično sazvučju oktave.

Ono što je tu interesantno jeste čvrsta vera Njutna u postojanje takve analogije; ta analogija je bila njemu neophodna jer je ona još jedan u nizu dokaza o postojanju sveopšte harmonije sveta koja se može izraziti brojevima, geometrijskim i algebarskim odnosima. O pomenutoj analogiji boja i zvukova Njutn piše u trećoj i četvrtoj deceniji svog života (sredina 1660 – početak 1680), u vreme kad se u njemu učvrstilo uverenje o postojanju harmonije u prirodi.

Po mišljenju nekih autora ova vera u harmoniju u prirodi posledica je uticaja neoplatoničara iz Kembridža na Njutna, ali isto tako i patrističke literature u kojoj je bio veoma jak neoplatonistički uticaj. U to vreme objavljeno je više muzičkih traktata, među kojima se ističu radovi s jasnim neoplatonističkim stavovima Tomasa Mejnsa, muzičara koji je zbog svoje progresivne gluvoće konstruisao specijalnu trubu za slušanje kao i lautu sa pedeset struna, kao i Tomasa Salmona); tome treba dodati i tada nekoliko objavljenih antičkih traktata o muzičkoj harmoniji (Aristoksen, Euklid, Nikomah, Ptolomej, Porfirije) kao i studija engleskih savremenika o njima, a s čim je Njutn bio temeljno upoznat.

Opticks, 1704.

Povećan interes za antičko muzičko nasleđe počeo je sa sporom “starih” i “novih”, a nakon što je u Francuskoj akademiji Šarl Pero 1687. pročitao svoju poemu o dobu Luja XVI u kojoj je poredio vreme Avgusta sa savremenim dobom, čime je izazvao negodovanja, posebno Boaloa (1). Krajem sedamnaestog veka polemika se proširila i na britansko ostrvo (V. Templ, R. Bentli, Dž. Svift, Č. Bojl (sestrić R. Bojla)) i nije ostala samo u okvirima literature: započinju rasprave o padu popularnosti laute i viole, o prednosti antičke muzike, o etičkoj moći muzike, i sve je to bilo pod velikim uticajem Ptolomeja za koga je vidno rastao interes u Britaniji XVII stoleća; obnavljanje konzervativnih teorija koje su u prethodnom stoleću vladale u Francuskoj, posledica je Restauracije i obnove arhajskih stilova u crkvenoj muzici tog doba.

-----------------------------
1          Istina, taj spor započeo je stoleće ranije, u vreme kada je Vinčenco Galilej, blizak estetici Ars Nova, boreći se za obnovu antičke tragedije, objavio svoj spis Dialogo della Musica antica e moderna (1581).
-----------------------------

Sve to beše samo odraz dva tumačenja istorije – pravolinijskog i cikličnog – pri čemu je pozicija Njutna bila u suštini dvosmislena: s jedne strane, on je svoje delo video kao izraz nauke Novog doba, ali, s druge, on nije mislio da stoji “na ramenima giganata”, već da je iznova preformulisao ono što je bilo znano u najstarija vremena, a što je u velikoj meri dolazilo iz helenističke Aleksandrije (Filon, Kliment Aleksandrijski). Pod izrazitim uticajem pitagorejske ideje o muzici (harmoniji sfera), Njutn je nastojao da formuliše čitavu predstavu o strukturi kosmosa koji se potčinjava strogim i lepim matematičkim zakonima. Danas, na početku XXI stoleća, kad se rezimiraju svi rezultati do kojih je došla savremena kosmologija, ne možemo se oteti utisku da pobornici teorije struna, poput Edvarda Vitena, nisu na tragu ove prastare ideje.

Da bi se bolje razumela pozicija Njutna, svemu rečenom treba dodati i magiju brojeva, posebno magija broja sedam: sedam nebeskih tela imaju analogiju sa sedam žica lire Apolonove, koji je gospodar broja sedam i sedmozvučne harmonije, koji obuhvata svu harmoniju kosmosa, pa je i Bog sedmice (Hebdomagetam). Sama ta pozicija ni u kom slučaju nije nova: već Kopernikov traktat De revolutionibus orbium caelestium, sve je samo ne i moderni tekst: tu nalazimo obrat od aristotelizma (ptolomejstva) ka platonizmu i pitagoreizmu. Zato heliocentrična teorija u vreme Kopernika i nije bila neka apsolutna novost; ako je i izazvala negativne posledice, prvenstveno zbog nezgodnih teoloških konsekvenci, ona ni u kom slučaju nije bila i nova te se Kopernik mogao pozivati i na Cicerona i Pseudo-Plutarha koji se oslanjaju na pitagorejce Ekfanta i Filolaja, kao i Heraklita Pontskog; helio-centričnu teoriju je zastupao Aristarh sa Samosa i to je Kopernik dobro znao kada je izložio svoju heliocentričnu predstavu kosmosa geometrijskim pojmovima, a s čisto pitagorejskih pozicija. Svi “fizički” argumenti koje izlaže Kopernik bili su poznati još od XIII stoleća i traktata N. Orema (1323/8).

Pitagorejsko-platonovsku i stoičku tradiciju, Njutn je tumačio racionalistički i citatima iz njihovih dela se služi kako bi potkrepio svoje stavove o prirodi, bogu, istoriji i čoveku, odbacujući kao lažno sve što toj koncepciji nije odgovaralo. Ne treba zaboraviti i jednu od ključnih teza Njutnovih o bogu kao božanskom umu koji prožima svu vasionu, a što je on našao još kod Vergilija (Eneida, VI, 724-7); sve to, pa i zakon gravitacije, koji se mogao objasniti samo neposrednim božjim učešćem počivalo je na kosmičkoj analogiji zasnovanoj na matematičkoj i muzičkoj harmoniji pitagorejsko-platonističke metafizike. Kada se gleda Njutnovo delo u celini, moglo bi se reći da je on poslednji mislilac starog sveta; Njutn je živeo u najdubljem uverenju da najlepši sjaj sunca, planeta i kometa nije mogao nastati drugačije no po volji i vlasti najmoćnijeg i najmudrijeg bića, a da zvezde ne bi usled sile privlačenja padale jedne na druge bog ih je rasporedio

Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica

na velika rastojanja. Njutn je smatrao da bog upravlja svetom ne kao njegova duša već kao njegov gospodar i zato on i treba da se zove pantokrator. Bog je večno, beskonačno, potpuno savršeno biće, ali, biće koje poseduje i vlast, jer ma koliko neko biće bilo savršeno ne može biti bog ako nema i vlast. Po Njutnu bog je stvorio prostor i trajanje; on je svuda prisutan ne samo po svojstvu, već po suštastvu. U njemu se sve sadrži i sve kreće, ali bez uzajamnog međudelovanja. Na boga ne deluju pokretna tela niti ona osećaju otpor od strane svuda prisutnog boga. Nalazeći se po mišljenju mnogih u osnovama nove nauke on je branio neophodnost postojanja najvišeg božanstva koje oduvek i na svakom mestu postoji no zato što je potpuno jednako sebi, čovek ga ne može ni opaziti, ni osetiti, ni čuti.

Njutnove analize Knjige proroka Danila i Apokalipse, njegovo višedecenijsko bavljenje alhemijom, njegovo izučavanje istorije Sabora u Nikeji (325), njegovo manipulisanje Semjuelom Klarkom u polemici sa Lajbnicom – sve to svedokuje o jednom vremenu na zalasku, o misli koja sebi više ne nalazi mesto u svetu i koju će definitivno da zatre i obesmisli tek postmoderna poduprta kvantnom magijom. Jedini izlaz je – povratak Platonu.

(Odlomak iz knjige: Filozofija muzike, Novi Sad 2007)