Impresije – prvi snimak crne rupe „Sa novim na-dahnućem Žarki i sumorni,  Sa novim Slovom I novim slikama U ceptećem srcu, Prodresmo daleko U neznanu zemlju Našeg sna, naše Volje, Uočismo u bistroj Zlatnoj daljini Tanane kule I sjajna kubeta Sutrašnjeg Carstva“ Todor Manojlović- Izviđači

Galileo Galilej je pomoću teleskopa 1609. godine video površinu Meseca, Jupiterove satelite, Venerine mene i pege na Suncu. Od tada se dešava prodor čovekovog oka i uma u sve dublje i dublje prostore našeg svemira. U poslednje vreme gledamo do detalja galaksije, kako obližnje tako i prvonastale, udaljene preko 10 milijardi svetlosnih godina. Gledamo eksplozije supernovih, u našoj i drugim galaksijama, magline, protoplanetarne diskove, ekstrasolarne planete. Po prvi put smo videli sudar neutronskih zvezda, detektovali gravitacione talase.

Samo pre 2 500. godina grčki filozofi su izbrojali šest hiljada zvezda i pet planeta, po koju kometu i ništa drugo. Inercija ili tromost, u koju zna da upadne ljudski um, kao teški balast nas je, u narednih dve hiljade godina osujećivala u tome da vidimo više i dalje. Misao se mučila, padala i uzdizala. Arhimed nije mogao da odbrani svoje krugove, Đordano Bruno nije stigao da objasni i dokaže da su zvezde daleka sunca a ne rupice u nebu kroz koje sjaji božanska svetlost i da se oko njih vrte daleki svetovi. Kopernikova misao je tek posle njegove smrti videla sveta, Galilej je pred zakonom, mudro, porekao svoj nauk. Da to nije uradio ugasila bi se još jedna luča i svet bi i dalje zaostajao u razvoju.

Ipak, otkrića naše civilizacije: naučna metoda, nova matematika, teleskopi i nova tehnologija su ljudski rod doveli do mogućnosti da vidi mnogo dalje i dublje. Potpomognuti novim mašinama vidimo ono što naše slobodno oko ne može da detektuje i vidi.

Crne rupe su izvanredni kosmički objekti s ogromnim masama. One ekstremno utiču na svoju okolinu, zakrivljuju prostor- vreme, zagrevaju okolnu materiju. Albert Ajnštajn je imaginacijom i ma-tematikom u Opštoj teoriji relativnosti ukazao na postojanje crnih rupa. Nauci to nije bilo dovoljno da ozakoni postojanje ovih objekata. Posle jednog veka pomoću interferometarskog  Event Hori-zon Telescopa (EHT) snimljena je supermasivna crna rupa, sa masom ekvivalentnom masi 6,5 milijardi sunaca.  Ljudski rod pred sobom ima sliku horizonta događaja crne rupe u centru eliptične galaksije M87, udaljene 55 miliona svetlosnih godina.

Planovi za snimanje su započeli pre više od deset godina. U međuvremenu nadograđeni su postojeći i izgrađeni novi objekti. Kada su astronomi EHT prvi put napravili plan za snimanje hori-zonta događaja supermasivne crne rupe, dva cilja su odabrana kao mete: crna rupa u središtu naše galaksije, Sagitarius A * i crna rupa u eliptičnoj galaksiji M87.

Snimanje Sgr A *, najbliže supermasivne crne rupe (26 000 svetlosnih godina) je teško izvodljivo zbog toga što stoji u galaktičkoj ravni sa Zemljom, brzih promena u njenoj neposrednoj okolini i međuzvezdanog medija koji je zamagljuje.

Crna rupa M87 je veća od Sgr A * i mnogo udaljenija, ali je relativno pristupačnija za snimanje. Ima povoljan položaj za posmatranje, duže  vremenske periode varijabilnosti, posmatramo je kroz prozirniji međuzvezdani medijum. Osa rotacije ove crne rupe je nagnuta od nas pod uglom od 17 ° u odnosu na našu liniju vida mlaza koji izbija iz nje.

Aprila 2017. je sve bilo spremno za dobijanje prvog dobrog pogleda na horizont događaja crne rupe u M87. Snimanje je rađeno četiri dana u aprilu 2017. Slika crne rupe je napravljena kombinovanjem istovremenih posmatranja u radio opsegu osam zemaljskih radio teleskopa, u Ari-zoni, Meksiku, Čileu, Španiji i na Havajima i Južnom polu. EHT se povezuje u obliku virtuelnog teleskopa veličine Zemlje s neviđenom osetljivošću.

 „Radijske talasne dužine imaju mnoge prednosti“, kaže Katie Bouman, studentkinja diplomskih studija elektrotehnike i informatike MIT-a, koja je vodila razvoj novog algoritma koji je omogućio povezivanje podataka dobijenih iz osam teleskopa. „Baš kao što radio talasi prolaze kroz zidove, tako prolaze i kroz galaktičku prašinu. Nikada ne bismo mogli da vidimo središte naše galaksije u vidljivim talasnim dužinama, jer postoji previše stvari između. „

Slika crne rupe u M87 je samo početak! Slike veće rezolucije će biti moguće dodavanjem novih teleskopa u EHT i korišćenjem kraćih talasnih dužina. Stalna poboljšanja EHT-ove tehnologije posmatranja i tehnika analize podataka jednoga dana će dovesti i Sgr A * u doseg.Već se razmišlja o postavljanju radio teleskopa u orbitu oko Zemlje. Sada se može kre-nuti dalje. Sada znamo da je više od veka stara nauka izgrađena na čvrstoj osnovi.

Ali misterije i nepoznanice ostaju. Šta se događa iza horizonta događaja nismo u stanju da vidimo. Matematika nam kaže da se u centru crnog kruga javlja singularnost u kojoj se prostor pretvara u tačku, vreme stoji a materija menja oblik i transformiše se u neznano šta. Ovo je, kao da gledamo „kraj sveta”, ovog našeg sveta.

Znamo šta se dešavalo u 40 milijarditom delu sekunde nakon Velikog praska, šta se dešava u jezgrima zvezda, kako nastaju crne rupe, kako se energija pretvara u materiju, kako nastaje masa i kako se masa pretvara u energiju, koji su najsitniji delovi materije, definisali smo sile.  Ali, nemamo ništa, ni matematiku kojom možemo da predstavimo šta je unutar ili iza singularnosti. Ne znamo šta se dešava u singularitetu crne rupe i šta se dalje dešava sa materijom koju usisava ovo gravitaciono čudovište. Da li se ona ponovo javlja i gradi neki drugi svemir i u kojim oblicima? To je već paradigma koju će nam neka nova fizika u budućnosti razbiti.

SVE JE FIZIKA Miša Bracić