Iako zvuči čudno, prema današnjim naučnim saznanjima, zamisliv je i brži način putovanja informacija van sunčevog sistema, nego što je radijski.

Šezdesetih godina se naveliko diskutovalo o hipotetičkoj čestici nazvanoj "tahion", čija je navodno najmanja moguća brzina jednaka onoj koju ima svetlost. Očigledno je da bi tako nešto bilo idealno za komunikaciju. Ko je čitao poetičnu sf spisateljicu iz šezdesetih Ursulu Le Gvin, setiće se trenutnog komunikatora "Ansibl", koji ljudi mukotrpno prenose sa planete na planetu, da bi onda ostvarivali trenutnu vezu. Den Simons u Hyperionu (i nastavku opusa) uspešno reciklira ovu temu sa tzv. "fet-linijom".  

Na žalost, sve je ostalo na fikciji. Prošlo je pola veka a tahion nije pronađen, niti ga ima makar u tragovima. Ali pojavilo se nešto drugo iz udaljenih budžaka kvantne fizike. Još u Ajnštajnovo vreme je primećeno tzv. "sablasno delovanje na daljinu" uparenih elektrona. Ispostavilo se da elektroni iz istog izvora (na neki način upareni) zadržavaju isti spin i svojstva bez obzira gde su ikoliko daleko. I isto reaguju na promene. Kvantni fizičari tvrde da postoji neka komunikacija među njima, nezavisna od njihovog prostorno-vremenskog položaja. Šta ovo znači? Da li je elektron novi golub pismonoša 21 veka? Moguće je zamisliti dva rasparena elektronska blizanca, brižljivo izolovana u dva kontejnera koja generisu zaštitna polja (poput zatvorenog lonca) - da elektron ne bi išetao ili odreagovao sa nekom drugom materijom, te jedan od ta dva kontejnera ostaviti na zemlji a drugi poslati na neku udaljenu planetu pored alfa centauri. Posle stotinu godina puta, dobićemo  primopredajnik na dalekoj zvezdi i ovde. Promena stanja na bilo kom elektronu trenutno će se odražavati na drugom, i imaćemo sliku da zemljani i njihovi potomci sa alfa centauri udobno ćaskaju u realnom vremenu, iako je bilo potrebno stotine godine da se njihova komunikaciona mreža instalira - otprilike kao što je bilo potrebno 20 godina da neko selo dobije infrastrukturu za Internet, ali sad kad je ima, Internet mu je trenutan. Izgleda da je Ursula Le Gvin ipak bila u pravu.

O slanju mikro objekata (kao sto su elektroni) kroz prostor nije naporno maštati. Ali šta ćemo o njihovom slanju kroz vreme, pošto kvantni fizičari tvrde da ni tu ne važe zakoni za koje mi znamo i na koje smo navikli. Šta ako mikro čestice mogu da putuju kroz vreme? Koje dobro nam ovo može doneti? Iako oni za sada diletacije vremena mere u milisekundama, eksperimentišu sa sekundama, ovde se čovečanstvo nalazi u velikoj opasnosti od nano vremeplova, jer ukoliko bilo kome uspe da obuzda tehnologiju slanja samo jednog bita informacije u vremenskom intervalu od otvaranja do zatvaranja berze, dobićemo to da se akceleratori i laboratorije pretvaraju u telegrafske postaje, u kome novi moćnici telegrafišu kursne liste i sportske rezultate, sami sebe, 12 sati u nazad.

Problem je načelan, teorijski, praktičan, i ako hoćete vojni.

Sama činjenica da su u kvantnoj fizici dokazane "neprirodna" vremenska kašnjenja i putevi mikro čestica može da podseća na stanje kad su braća Rajt prvi put uspela da polete sa svojim avionom težim od vazduha i podignu ga na visinu od 7 cm (bez prisustva novinara). To je samo na prvi pogled bilo zanemarljivo malo, ali je bilo ogromno, jer je dokazalo novi princip. Svako ko je razmišljao načelno - znao je da će se u dogledno vreme preletati okeani (pošto je mašinsko letenje očigledno moguće). Osim ako lepton iz budućnosti ne donese telegramsku vest od ucveljenih naslednika da će se avion sutra srušiti, pa nema potrebe kupovati kartu za let, sa savetom da se ispravi testament i ugovori bolje osiguranje od nesrećnog slučaja.