ažurirano 21.2.2023.
Ma koliko lutali svemirom nećete naći planetu u obliku kocke, kupe, piramide i tome slično, bar ne u ovom, nama poznatom svemiru. Priroda jednostavno ne pravi takve planete. A ako biste i našli nešto veliko i pravilnog oblika onda bi to sigurno bilo veštačko. Izuzetak je jedino kugla. Priroda voli kugle.
Zašto je to tako?
Materija ima masu, to je njeno fizičko svojstvo, a masa opet ima privlačno dejstvo, tj. gravitaciju. Gravitacija (ili sila teže) je, kažu fizičari, fizička interakcija (uzajamno dejstvo dva ili više tela) koja izaziva privlačenje između tela, a što je posledica njihove mase.
Fragmenti materije se pod uticajem gravitacije lepe jedan za drugi a spoljašnje fragmente privlače svi ostali unutar tela. U tome je trik. Ako je telo veliko, tj. masivno, onda se vremenom svi fragmenti tako stisnu da naprave sferu. Gravitacija zaobli celo telo. Ukoliko to nije slučaj (tj. ako telo ima malu masu), onda ono zadržava slučajan oblik, onakav kakav je nastao spajanjem fragmenata, a koji najčešće, kako astronomi vole da kažu, podseća na krompir.
Asteroidi su mala tela pa su oni krompirasti. Ali planete su velike. Koliko treba telo da je veliko da bi dobilo kuglast oblik? Pa, to zavisi od materijala od kojeg je telo napravljeno (nema svaki materijal istu masu), ali računajte da je neki minimum 400 kilometara u prečniku. Ako se rukovodite prečnikom kuglastih satelita videćete da svi imaju preko tih 400 kilometara u prečniku.
Brojevi označavaju srednji prečnik satelita u kilometrima.
Ali, nije sve sa oblikom tako jednostavno, pogotovo kad se gleda iz blizine. Ako tako gledate videćete da i te kuglaste planete, i ne samo planete već i zvezde, imaju nepravilan oblik. Sva ta tela su manje ili više stišnjena. Imaju malo širi struk od visine.
Ako krenete da obilazite našu Zemlju po njenom ekvatoru prečićete 40.075,017 kilometara što je više nego ako je obilazite po meridijanu. U ovom drugom slučaju obim Zemlje iznosi 40.007,86
Od jedne tačke na ekvatoru, pa do suprotne tačke (dakle, kroz centar) ima 12,756.2 kilometara, a od jednog do drugog pola 12,713.6 ili 42,6 kilometara manje. Jupiter je gasovita planeta i kod njega je ova razlika izraženija. Ekvatorijalni prečnik planete je 142,984 kilometara, a polarni 133,708. Razlika je 9276 km.
Dobro, otkud ta spljoštenost? Ona je rezultat gravitacije i rotacije. Sopstvena gravitacija teži da sabije svu materiju što više ka centru, a rotacija nastoji da objekat spljošti, tj. da ga proširi u ravni rotiranja, a time i spljošti. Što je rotacija brža to je telo spljoštenije.
Sunce ima veliku masu ali se prilično sporo okreće oko svoje ose. Jedan krug načini za oko 25 dana. Rezultat toga je vrlo mala stinjenost naše zvezde, ali ona postoji. Altair, sjajna zvezda u sazvežđu Aquila (Orao), duplo je veća od našeg Sunca, obrće se brzo, vrlo brzo i jednu rotaciju napravi za 9 sati. Rezultat: Altair je 14 posto širi u ekvatoru nego od pola do pola.
Ali ovo nije sve što se tiče oblika planeta. Naša planeta je izložena gravitacionom privlačenju Sunca i Meseca što takođe utiče na njen oblik jer je malo deformiše. Sem toga, tektonske ploče Zemlje nisu ravnomerno raspoređene pa to isto tako utiče na oblik planete. Planine vremenom nastaju i nestaju, pomeraju se čitavi kontinenti. Površinu planete povremeno kreiraju udari iz svemira ponekad znatno menjajući izgled površine. Vulkani, zemljotresi, velike poplave takođe menjaju oblik planete.
Iz daleka gledano naša planeta je pravilna kugla, ali ništa idealno ne postoji u svemiru pa ni oblik tela. Postoje sile koje teže pravilnom obliku, ali druge joj se opiru i nameću manje ili više upadljive deformacije.