25.07.2023.
Sve bi bilo mnogo jednostavnije da svemir ne postoji. Ovako, komplikacije samo iskaču u beskrajnom nizu. Fizičari od samih početaka svoje nauke pokušavaju da proniknu u suštinu sveta i otkriju osnovni element od koga je sve satkano, ali svi njihovi pokušaji, uprkos velikim prodorima u tajne prirode, vode samo ka sve složenijim i komplikovanijim rešenjima i novom nizu pitanja. Izlazi da je svemir toliko komplikovan da je čudno što uopšte postoji. Zamislite kulu od karata. Ona stoji samo ako su sve krate precizno postavljene na svoje mesto. Dovoljno je da se jedna u njenoj osnovi izmakne pa da se kula cela sruši. E to je svemir samo što se «svemirska kula» zida već 14 milijardi godina i sastoji se od karata čiji broj nema ime. Da bi egzistirala takva kula svaka karta mora da bude postavljena na svoje mesto sa beskrajnom preciznošću.
Problemi sa svemirom su nastali već u samom početku, u trenutku Velikog praska i koji tren nakon njega. Tada su se formirale osnovne sile, a prve čestice su dobile osobine. Kolika je verovatnoća da u tim praiskonskim trenucima sile i čestice postanu baš takve kakve su neophodne da bi nakon 10 milijardi godina nastala Zemlja i život na njoj? Koju god silu da promenite, čak i neznatno, nastaju krajnje dramatične posledice. Kada bi jaka nuklearna sila koja inače vlada u svetu atoma i koja na okupu drži protone i neutrone, dakle kada bi oni bila nešto slabija jezgra atoma bi se raspala i zvezde ne bi mogle da stvore nove elemente. Ne bi bilo gvožđa, ugljenika, kiseonika... Da je jača zvezde bi se odavno ugasile jer bi brže sagorele svoje nuklearno gorivo. Da je proton samo jedan procenat teži – raspao bi se, a sa njim i sva jezgra atoma. Gravitacija, da je jača svemir bi se već urušio, a da je manja raspao bi se. Katastrofalne posledice po svemir imale bi male promene svake od sila. Sve one podešene su savršeno. Kolika je, dakle, verovatnoća da sile i čestice u trenucima kreacije dobiju baš te veličine koje sada imaju? Pa, ona je toliko mala da ju je teško opisati. Kada bi postojala takva verovatnoća da vas udari auto, mogli biste komotno čitav život provesti na sred autoputa i odgajati unuke bez ikakvog straha da ćete vi i vaši unuci i unuci vaših unuka, pa i čitave generacije nakon njih, nastradati.
Sve ovo zbunjuje naučnike i baca ih u duboko filozofiranje.
Ovu temu naročito vole kreacionisti jer im fina podešenost svemira govori o neophodnosti postojanja božanske sile koja upravlja univerzumom i drži ga u postojanju. Oni mudro klimaju glavom ozareni svetim saznanjem i primisli da je za postojanje svega postojećeg neophodan Bog (mada ne svaki, nego samo monoteistički, onaj koji zahteva da mu se zahvalite za svaki obrok koji pojedete) koji svojom voljom drži sve kako jeste i tako održava vaseljenu.
Problem je što to rešenje, ma koliko privlačno zbog svoje jednostavnosti, ne može da zadovolji um mislećeg čoveka jer ne odgovara na pitanja: kako, čime, na koji način? A to su pitanja koja golicaju naučnike i koja su ih i naterala da objasne kako nastaje kiša, zašto je trava zelena i kako se leče bolesti.
Ono što je meni čudno u tom odgovoru je što on dolazi baš od dubokih vernika. Jer baš ti koji tvrde da je Bog svemoćan, onaj koji prstom udahnjuje život i koji je tvorac svega po svom nahođenju, ovom idejom srozavaju tako svemoćno biće na pukog tehničara. Jer izlazi da je Bog morao da svakoj sili da precizno određene vrednosti da bi svemir postojao.
A ja ne vidim zašto bi Bog, ako postoji, bilo šta morao, a i zašto bi toliko komplikovao u svojoj kreaciji. Šta će njemu elektroni, protoni i neutroni, sa svim tim čudesnim i komplikovanim orbitalama, težinama i spinovima? I kvantnim zakonima? Šta će mu uopšte atomi? Zar ne bi bilo jednostavnije i logičnije da je sve napravio od neke bezatomske gline ili plastelina? Sve, i ljude, i žirafe i rakete i vodu i vazduh i mobilne telefone. Bog je po definiciji svemoguć i mogao je i tako da uradi.
Naša ćelija, dakle, najsitniji naš živi deo je satkan od stotina hiljada elemenata od kojih svaki ima svoj zadatak, svaki vrši neku dragocenu funkciju. A ćelija je tek nevidljivi delić ukupnog organizma koji je i sam izuzetno komplikovan. Uzmite sistem za varenje, za disanje, za čega god, sve su to složene fabrike koje omogućavaju da mi živimo. Dakle zašto bi Bog, to svemoćno biće, toliko komplikovao? On, koji u svom savršenstvu sve pravi savršeno, napravi svemir i živa bića besmisleno složena, sasvim nepotrebno komplikovana.
Molim vas, nisam to ja prvi primetio. Alfonso X od Kastilje, zvani Mudri, koji je živeo u XIII veku rekao je: «Da sam prisustvovao Stvaranju, dao bih par korisnih predloga za bolju uređenost svemira”. (https://en.wikiquote.org/wiki/Alfonso_X_of_Castile ).
Ali dobro, da se vratimo našim odgovorima. Jedan od njih bi mogao biti i taj da je svemir napravila neka grupa vanzemaljaca iz nadsvemira. Ili da je naše postojanje samo fikcija, da smo, recimo, delić moćnog softvera te nam je život udahnuo neki šašavi programer. Možda je Gorgija, koji je tvrdio da zapravo ništa ne postoji, u pravu. I zapravo možete izmisliti bilo koji odgovor. Kada nije potrebno navoditi dokaze imate bezbroj rešenja.
Znam, znam, svi ovi odgovori deluju naivno, besmisleno i na kraju krajeva nezrelo. I slažem se sa tim, i meni tako izgledaju, ali ne vidim da je manje čudan i manje naivan odgovor da je sve ovo stvorilo neko nebesko biće koje lebdi nad nama i vodi računa o svakom detalju, o svakom atomu u vascelom svemiru i o svakom grešniku čija dela budno odmerava i za graške ga kažnjava, mada je on sam, tvorac, stvorio i to ubogo stvorenje i njegovu narav. I da oko nas lete anđeli blage naravi i nežnih krila, samo ih mi ne vidimo. Meni to baš ne deluje uverljivo.
Ali kogod da je pravio svemir i dalje nas zbunjuje njegova neizmerna složenost, neophodna preciznost i jedinstvenost stvorenog kosmosa i to u svim njegovim dimenzijama, od njegovog mikro do mega nivoa. Međutim, možda to i nije tako čudno. Kraljevski astronom, Ser Martin Ris, kaže: «Ako imate beskonačno mnogo različitih odela sigurno ćete naći jedno koje vam savršeno odgovara». (Brajan Grin govori to isto, samo umesto odela pominje cipele). Isto tako, ako imate beskonačno mnogo svemira jedan mora da bude baš ovakav kakav je naš. Možda ima mnogo neuspešnih svemira, svemira u kojima su se zvezde ugasile odmah po nastanku, u kojima one nisu ni nastale, ili u kojima u beskraju tavore retke čestice, zatim oni u kojima nikada ništa nije zasijalo i u kojima vlada totalno crnilo i ledena praznina. Ili neki u kome kuljaju užasni zraci, u kojima divljaju eksplozije... ali od svih tih svemira jedan mora da bude ovakav, naš!
Neki opet razmišljaju o mogućnost da svemiri nastaju jedan iz drugog i da svaka nova beba vasiona nasleđuje neke osobine vasione majke te se u toj evoluciji pojavio i naš svemir sa ovim i ovakvim osobinama kakve ima.
Martin Ris pominje i mogućnosti da se unutar svake crne rupe koja se urušava kriju semena novog kosmosa sa različitim zakonima i osobinama. Možda.
Naravno, ni za jednu od ovih teorija ne postoji ni najmanji, čak ni posredni dokaz izuzev logike po kojoj u mnoštvu svemira jedan može da bude ovakav kakav je naš. Možda takve dokaze nije ni moguće prikupiti. Kako da zapazimo nešto što je po svojim fizičkim zakonima sasvim nespojivo sa našim svemirom?
Ipak, naučnici se nadaju da je takav dokaz moguće pronaći. Jer u mnoštvu svemira neki međusobni uticaji sigurno postoje, neko malo, sasvim neznatno «mreškanje» ili neko talasanje po obodima prostora čije se posledice mogu opaziti a koje se mogu objasniti jedino postojanjem drugih svemira.
Ostaje da čekamo u nadi da će se to uzbudljivo otkriće dogoditi za našeg života.