19.6.2023.

Opšte karakteristike krenkova

Iz članka: Pseudonauka i antinaučna paranoja (antivakcinacijska kampanja) – zašto treba da nas bude briga za to?

Prosečnom čoveku fenomen krenkova može izgledati bezopasno ili nevažno. Međutim, krenkovi su veoma iritirajući faktor za mnoge naučnike (odeljenja za matematiku i fiziku dobijaju gomile krenk teorija, a krenkovi povremeno aktivno proganjaju profesore); a još važnije za opšte ljudsko društvo, krenkovi često predstavljaju (kao što će biti pokazano u daljem tekstu) izvor ili podršku mnogih veoma destruktivnih društvenih pokreta.

Otud, ne treba da nas čudi da je o psihologiji i ponašanju krenkova napisano mnogo knjiga, i urađeno dosta studija. Iz ove oblasti istraživanja, možemo da izvučemo neke osnovne zajedničke karakteristike krenkova (koje su praktično univerzalne):

1. Krenkovi precenjuju svoje znanje i sposobnosti, i potcenjuju znanje i sposobnosti eksperata na datom polju. U razgovoru sa stručnjacima, krenku nikada ne pada na pamet da on nešto nedovoljno razume; naprotiv, svi eksperti su propustili da primete problem koji je krenku očigledan.
2. Teorije krenkova uvek napadaju najosnovnije, centralne koncepte u nauci. Krenkovi nikada ne napadaju male probleme, već uvek pokušavaju da uzdrmaju temelje moderne nauke. Njihove teorije predlažu zamenu za teoriju relativiteta, drugačiju kosmologiju, novu strukturu atoma, novu ujedinjenu teoriju materije i energije, itsl. Čak i u slučaju krenkova koji se manje bave zastupanjem neke teorije nego što se bave napadima na postojeće (kategorija u koju spada većina kreacionista), predmet napada je uvek nešto centralno u nauci.

M. Krstić

U skladu sa tačkom 1, krenku izgleda sasvim razumno da su svi eksperti slučajno propustili da primete problem koji obara centralnu teoriju njihove nauke iz samog temelja, iako je opis tog problema obično moguće objasniti i šestogodišnjem detetu.

3. Krenkovi retko priznaju bilo kakvu grešku u svojim stavovima ili računicama, bez obzira koliko ta greška bila trivijalna.

4. Krenkovi neprestano pričaju o svojim idejama, koristeći bilo koju mogućnost da počnu razgovor o njima. Istovremeno, krenk nije spreman da sluša ili razume šta bilo ko drugi govori. Iz ovog razloga, potrebna je velika upornost i strpljenje u razgovoru sa bilo kojim krenkom; razgovor često najvećim delom izgleda kao razgovor sa zidom. Iz ovoga sledi i izvod:

4a. Krenkovi ignorišu druge krenkove. Činjenica da hiljadu drugih krenkova daje potpuno drugačije “teorije” na istom polju nema nikakvog uticaja. Na kraju krajeva, krenk vidi da svi  eksperti greše i da je samo njemu jasna istina; otud, uopšte nije začuđujuće što ima drugih ljudi koji greše na druge načine. (Ovo je slično čuvenom psihološkom eksperimentu poznatom kao “Tri Isusa iz Ipsilanta.” Psihijatrijski pacijenti povremeno doživljavaju deluzije tokom kojih izgube svoj identitet i veruju da su u stvari neka poznata istorijska osoba (Napoleon, Vašington, Gandi… ali jako često Isus Hrist ili druge religiozne figure). Jedan psiholog je našao tri paranoidna šizofrenika koji su, svaki za sebe, verovali da su u stvari Isus – i okupio ih je u istu sobu. Nakon razgovora i diskusije, svaki od ove trojice je dao lepo objašnjenje zašto su druga dvojica mentalno bolesni; ali svi su nastavili da za sebe veruju da su Isus. )

Pored ovih osnovnih osobina, postoje i dodatne česte karakteristike koje se pojavljuju među krenkovima.

Stav o naučnoj literaturi je podeljen. Veliki deo krenkova je veoma slabo obrazovan, u kom slučaju su njihove teorije često ispunjene tvrdnjama da prethodno znanje ne samo što nije potrebno za nova otkrića, već da aktivno “truje mozak” protiv istine. Ovo je često praćeno verom u razne teorije zavere. Drugi krenkovi imaju težnju da preuveličavaju svoje kredencijale i lična postignuća, ili uzimaju neko postignuće u nepovezanoj grani kao dokaz da je njihova naučna teorija ozbiljna (po ovom principu imamo, recimo, više desetina zubara koji su potpisnici “Discovery Institute” peticije protiv evolucije, kao “stručnjaci”).

Krenkovi retko poseduju realno razumevanje oblasti koju napadaju. Diskusija sa praktično bilo kojim krenkom ubrzo pokaže da krenk veoma slabo poznaje oblast protiv koje se bori, ili teoriju koju pokušava da obori. U ređim slučajevima kada krenk poseduje relativno dobro generalno znanje oblasti, on ne poznaje finije distinkcije ili rezultate koji su neophodni za pravilno razumevanje predmeta.

Mi protiv njih

Iako ne želimo da to sebi priznamo, Daning-Kruger efekt teži da kači sve nas, osim ako specifično ne uvežbamo sami sebe da mu se usprotivimo. Ali postoje i mnogi drugi primeri krenk psihologije koji su prisutni kod većine ljudi.

Veliki deo ljudske psihologije je zasnovan na strategijama koje maksimizuju koheziju grupe. Između ostalih, jedan od osnovnih mehanizama na osnovu kojih se grupa drži na okupu je zajedničko verovanje. Ovo je verovatno najznačajnija stvar za održanje bilo koje ljudske grupe: što je cena zajdničkog verovanja veća, to je veća i grupna kohezija.

Šta ovo znači?

Ako imamo klub ljudi koji uzgajaju kaktuse, radi se o grupi koju okuplja verovanje niske cene: kaktusi su lepe biljke koje je zanimljivo gajiti. Otud, članovi ove grupe nisu duboko uvreženi u grupu, i neće preterano patiti ako moraju da je napuste (niti će ideja o napuštanju biti teška).

Na drugom ekstremu, ako imamo religioznu organizaciju koja veruje da čovek svoje prihode mora da daje vođi kulta, to je verovanje sa veoma visokom cenom. Čovek koji prihvati to verovanje neće lako odustati od njega, i biće spreman da u slučaju potrebe uloži i još veću cenu (recimo, da da svoj život u odbranu kulta) radije nego da ga napusti i odustane od svog ulaganja.

Drugim rečima, što više uložimo u članstvo u nekoj zajednici, to je teže iz nje istupiti.

Ovo izgleda kao sasvim očigledna stvar, ali ima jednu neočiglednu neuropsihološku posledicu. Ako naša pripadnost grupi zavisi od određenog verovanja, i ako je cena tog verovanja visoka, mi nećemo biti spremni da uzmemo u razmatranje činjenice koje se protive datom verovanju.

Primeri za ovo su sveprisutni, ali je možda najbolje anegdota. Pripadnici jednog plemena u Amazonu su verovali da se ljudi mogu pretvoriti u veštice koje uđu u stabla drveća, i odatle otrovnim strelicama gađaju ljude, i time proizvode bolest. Pripadnici drugog plemena, u Indoneziji, veruju da su uzrok bolesti duhovi mrtvih koji nastavljaju da se svete nakon smrti. Kada je jedan antropolog opisao Indonežanima verovanja Amazonaca, oni su umrli od smeha – kako su naivni ti Amazonci, u kakve sve gluposti veruju. Kada je opisao Amazoncima verovanja Indonežana, dobio je isti efekt – kako su naivni ti Indonežani, u kakve sve gluposti veruju.

Kao šlag na tortu, antropolog je ovu anegdotu jednom pričao u prisustvu lokalnog pentekostalnog sveštenika, koji doslovno veruje u postojanje veštica i demona, redovno “leči” ljude tako što isteruje demone iz njih, i često u svojim propovedima upozorava na mračnu magiju kojom “satanisti” napadaju vernike. Propovednik se, naravno, grohotom smejao naivnim i glupim ljudima iz oba plemena…eto, u kakve sve gluposti oni veruju…

Pre nego što se čitaoci ovog teksta osete superiornim nad svima ovima, vredi reći da nijedan čovek nije potpuno imun na ovaj efekt. Trivijalan primer: sećam se razgovora iz srednje škole, kada smo razmatrali superiornost srpskog jezika nad engleskim po pitanju hemije. Zašto? Pa, srpski jezik kaže kalijum za element K, a natrijum za Na, tačno kao što treba; engleski, s druge strane, koristi “potasijum” za K i “sodijum” za Na. Pritom, uopšte nismo ni primetili obrnutu činjenicu da sprski element O naziva kiseonik, a element N naziva azot, dok engleski koristi mnogo tačnije oblike (oxygen, nitrogen).

Svi mi patimo od kognitivne disonance povremeno, svi težimo da posmatramo svoju grupu i svoje razmišljanje kao automatski ispravno (a sva druga kao manje tačna), i svi imamo težnju ka Daning-Kruger efektu. I ovo nas, u proseku, čini podložnim žrtvama za širenje pseudonaučnih ideja, kao što ćemo videti u daljem tekstu.

Zbog čega su krenkovi važni, i zašto ih ne možemo (uvek) ignorisati?

Na prvi pogled, krenkove je najbolje ignorisati. Ovo je princip mnogih naučnika, koji misle da krenkovi prosto nisu vredni vremena i truda; a to je i princip iza često veoma uspešnih forumskih pravila (pod kojima se krenkovi često stavljaju u kategoriju trola; i onda se “ne hrane trolovi”).

I ovo nije potpuno nerazuman stav. Mnogi krenkovi zastupaju teorije koje su toliko van svake pameti da je zaista bespredmetno razgovarati sa njima (teorije o ljudima-gušterima, ili “piramidologija”). Takođe, potrebna je ogromna količina truda eda bi se jedan krenk makar delimično razuverio od svoje teorije, a dobitak od takvog razuverenja je najčešće praktično nikakav.

Takođe, krenkovi retko dođu do pozicije u kojoj mogu da načine vidljivu štetu – mada u slučajevima kada se to dogodi, šteta ume da bude katastrofalnih razmera. (Klasičan primer ovde je Trofim Lisenko, sa svojom krenk alternativom teoriji evolucije. Nakon što je postigao visoku poziciju u Staljinovoj Rusiji, Lisenko je doslovno istrebio Ruske genetičare i evolucione biologe; oni koji nisu postreljani su poumirali u gulazima. Ruska genetika se nije potpuno oporavila od ovoga sve do početka dvadeset prvog veka. Istovremeno, njegove tehnologije sađenja i selekcije su dovele do gladi od koje su stradali milioni ljudi.)

Ono što ovaj pristup ignoriše je šteta koju koordinisane mreže krenkova mogu da učine u određenim okolnostima. Pogledajmo dva konkretna primera – jedan sa čijim odjecima se i danas borimo, i jedan koji preti užasnim posledicama u bliskoj budućnosti.

 

Ceo članak:

---

---