Obrnuti svet

Svetlosni zraci koji ulaze u oči prelamaju se u sočivu oka i takva, obrnuta slika, se sprovodi do centra u mozgu, gde se ona ponovo obrće, tako da je dole dole, a gore gore. Svaki teleskopdžija zna da astronomski teleskopi daju obrunutu sliku posmatranog objekta, što nije ni od kakvog značaja za posmatrača, jer u svemiru ionako ne postoji „gore“ i „dole“. Međutim, za svakodnevni život na zemlji važno je da znamo šta je gore, a šta dole i zato mozak obrće sliku primljenu od oka. Ali... da li mozak zaista obrće sliku?

Postoji zanimljiv eksperiment iz prošlog veka koji u svojoj čuvenoj knjizi „Elementi psihologije“ navode Kreč i Kračfild. U eksperimentu je dobrovoljac nekoliko nedelja nosio specijalne naočare koje su obrtale sliku tako da je on sve video naopako. U izveštajima stoji da je on prvih dana imao ogromnih problema i u najbanalnijim situacijama. Bio je dezorijentisan, pružao je ruke u pogrešom pravcu, nije mogao da pogodi viljuškom meso u tanjiru, trebalo mu je mnogo vremena da nožem iseče zalogaj itd. Ali, vremenom se privikao na obrnuti svet i posle nedelju dana nepogrešivo je radio sve što i ranije. Na pitanje da li svet vidi obrnuto odgovorio je: „Voleo bih da me to niste pitali. Sve je izgledalo sasvim normalno dok me niste iznenadili postavljenim pitanjem. Kada se setim kako je to izgledalo pre nego što sam stavio sočiva, moram odgovoriti da sada sve izgleda izokrenuto. Ali pre nego što ste mi pitanje postavili bio sam potpuno nesvestan toga i uopšte nisam razmišljao o tome da li je slika normalna ili izokrenuta.

Profesor fizike, dva astronoma, konobarica i ja u rešavanju važnog pitanja.

Papir sa matematikm prof. Mrđe VEĆA ilustracija

Da bih saznao koliko atoma ima jedna devojka obratio sam se za pomoć profesoru fizike Dušanu Mrđi. Očekivao sam da on otprilike kaže neki broj. Pošto ja ne znam odgovor prihvatio bih svaki iznad milijardu, recimo 5 milijardi, ili 4 triliona, meni je svejedno jer su ti brojevi toliko veliki da ih ja ionako ne shvatam, ali prof. Mrđi zacakli oko, sav se ozari i reče: Daj papir i olovku. Našao se u elementu. Zatim je počeo da piše i drži predavanje. Dva astronoma su Ratko Miljkovac i Rade Marjanović koji su, pili pivo i s razumevanjem se smeškali jer su sve shvatali, a ja sam samo raširio oči.

Operacije nije prošla bez problema koji je iskrsao u samom početku jer je trebalo da odredimo težinu tipične devojke. Mrđa je tvrdio da je to 55 kilograma, ali meni se učinilo malo suviše. Kako smo bili na Petrovaradinskoj tvrđavi u restoranu, zamolio sam kelnericu da nam oda tajnu. Nismo je pitali za njene kile, iako je ona potpuono odgovarala našem zamišljenom prototipu, jer je bila mlada i lepa (ovo drgo nije bitno, ali ipak institiram na tome). Rekla je: Pa zna se. Između 50 i 60 kilograma! Eh, čovek se uči dok je živ. Mrđa me je samo značajno pogledao i rekao: Vidiš!