Delovi iz knjige: Voje  ANTONIĆA , Da li postoje stvari koje ne postoje >>>>  NEIDENTIFIKKOVANI LETEĆI OBJEKTI

Idiličnu sliku o posetiocima iz daleka pokvario je naučni pristup ispitivanju neidentifikovanih pojava. Da li su ljudi od nauke kategorični u tome da je mogućnost “bliskog kontakta” ravna nuli? Ne, ali se njihove metode i očekivanja bitno razlikuju od pristupa koji ima nenaučni svet. Čini se da između suda javnosti i naučnog stava postoji obrnuta proporcija: ono što može da uzbudi javnost naučnicima je nezanimljivo. A ako zainteresuje naučnike, onda nikome osim njima nije jasno zašto je baš to toliko interesantno. Zato, ako hoćemo da o mogućnosti kontakta sa vanzemaljskim životom sudimo naučnim merilima, treba da zaboravimo na atraktivne prizore koje smo videli u naučno-fantastičnim filmovima. Mala je mogućnost da ćemo videti svemirske brodove sa šarenim svetlima, da ćemo biti svedociotmica Zemljana ili da ćemo doživeti romantično druženje i ljubav sa osobom iz dalekog svemira. Umesto toga, moraćemo da upoznamo druge forme života, možda i u uslovima koji su za naša shvatanja katastrofalni - pri veoma visokim ili niskim temperaturamai pritiscima, u atmosferi u kojoj dominiraju za nas otrovne supstance i pri gravitaciji koja je blizu nulte ili je izuzetno visoka. Primermeteorita ALH84001 uči nas da ćemo u nekim slučajevima biti čak i u dilemi da li se uopšte radi o životu.

Doskora smo mislili da ni na Zemlji život nije moguć van područja koja deluju prijatno i dopadljivo. A onda smo upoznali neobične oblike života i prozvali ih ekstermofili. To su anaerobne bakterije (one koje žive bez prisustva vazduha), termofile (žive na visokim temperaturama), psihrofile (prilagođene velikoj hladnoći), acidofile (žive u kiselinama), alkalofile (u baznim sredinama),halofile (uz visoku koncentraciju soli), barofile (pri visokim pritiscima), kserofile (prilagođene životu bez vode) i tako dalje.

Nedavno je u okeanima, na veoma velikoj dubini gde ne dopiru sunčevi zraci, otkriven oblik života koji je iznenadio naučnike. Stvorenje koje liči na crva dužine preko jednog metra, prozvano Riftia, nema usta, creva i ostale organe za varenje. Ovo biće živi u blizini otvora na dnu iz kojih izvire veoma topla voda zagrejana magmom u unutrašnjosti Zemlje. Riftia se hrani produktima koje luči ogroman broj bakterija nastanjenih u njenom telu, pri čemu očigledno značajnu ulogu igra toplota dobijena iz geotermalnog izvora. Zatose odmah pojavila pretpostavka da bi na nekim drugim planetama i satelitima, za koje se zna da imaju užareno jezgro, mogao da postoji sličan oblik života.

Naučnici ipak nisu digli ruke od ideje da uspostave kontakt sa civilizacijom sličnom našoj. Najveći problem je nezamislivo veliki prostor koji nas deli, pa su direktne posete teško izvodljive. Zato je težište stavljeno na ostvarenje komunikacije radio-vezom. Džinovske parabolične antene neprestano osluškuju svemir a moćni kompjuteri analiziraju primljene signale i pokušavaju da u njima prepoznaju smisleni signal i da ga dekoduju. Snažni predajnici istovremeno emituju poruke u raznim pravcima po svemiru, u nadi da će neko primiti i razumeti poruku, pa možda i odgovoriti na nju.

Naravno da takve poruke moraju da budu razumljive onima koji ne znaju ni jedan od naših jezika, ne poznaju pismo kakvo mi znamo inemaju nikakva znanja o našoj civilizaciji. Zbog toga je izbor pao na binarno kodirane poruke (koje se sastoje samo od nula i jedinica) koje, kad se razviju u dvodimenzionalnu sliku, pružaju manje-više razumljive informcije o nama i o našim znanjima.

Desno: Slika 21: poruka poslata 1974.

Prva takva poruka poslata je 1974. godine na frekvenciji od 2380 MHz, a sastojala se od 1679 binarnih brojeva. Kad se sve jedinicepretvore u crne a nule u bele tačke, dobija se crtež kao na slici 21, koji bi, uz malo detektivskog posla, inteligentna bića mogla da protumače kao atome i molekule, genetski molekul DNK, grubi prikaz Sunčevog Sistema, čoveka i paraboličnu antenu radio-teleskopa Arecibo sa koga je poruka poslata.

Radio-signal ove poruke jači je 100 000 puta od signala standardnog televizijskog predajnika, ali on nije poslat ka bliskim zvezdama nego ka zvezdanom jatu M13 koje se sastoji od oko 300 000 zvezda. Njegova udaljenost je 13 000 svetlosnih godina, pa bismo u najboljem slučaju odgovor mogli da očekujemo tek kroz 26 000 godina!

Posle ove, poslato je još mnogo poruka. Jedna od njih, koja prikazuje detaljniji izgled muškarca i žene (slika 22), poslata je ka zvezdama udaljenim “samo” 51 svetlosnu godinu. Tako bismo već za 102 godine mogli da očekujemo odgovor.

Ftrank Štotman (Frank Stootman) iz australijskog Centra za traganje za vanzemaljskom inteligencijom (Search for Extra Terestrial Inteligence, skraćeno SETI), izneo je mišljenje da su ove poruke zapravo upućene nama samima jer je mogućnost da ćemo ikada dobiti odgovor na njih zanemarljivo mala.

Slika 22: poruka koja íe putovati 51 godinu

Ovakav sud ipak ne može da pokoleba UFOloge - amatere. Na sajmu održanom u SAD, u organizaciji jednog udruženja koje tragaza dokazima o posetama vanzemaljskih bića, mogli smo da se divimo njihovoj mašti pa i da kupimo “svaštarije” koje će nam pomoći da spremno dočekamo posetioce. Nudilo se sve i svašta - recimo, papirna ka- pa koja garantovano štiti od nekog dela odvaljenog sa svemirskog broda (kakvi se, inače, neprestano otkidaju i padaju nam na glavu). Proizvođač prilaže i pismenu potvrdu da će dati visoko novčano obeštećenje kupcu ako dokaže da je kapa bila neefikasna i da mu je baš deo vanzemaljske letilice razbio glavu. Tu su irazličiti senzori koji će probuditi svakog spavača ako u blizini dođe do poremećaja gravitacionog ili magnetnog polja (što bi bio siguranznak da se u njegovo dvorište upravo spušta sumnjiva letilica) ili skrivene kamere koje će ostaviti video-zapis o tome kako su njihovog vlasnika oteli posetioci iz druge galaksije.

Jedan od ovih “pronalazaka” mogao bi da bude zanimljiv i za naše UFOloge koji imaju konstruktorskog duha. To je mali dodatak za dvogled, zapravo obična fotoćelija povezana sa slušalicama preko minijaturnog pojačala. Fotoćelija se stavlja na jedan od okulara dvogleda, a kroz drugi se “nišani” okom i tako se usmeri ka sumnjivom noćnom svetlu. Pri tom će ista svetlost pasti i na fotoćeliju,naizmenični signal će se pojačati i mi ćemo “čuti” izvor svetlosti. Obično brujanje je znak da svetlo potiče iz sijalice priključene na mrežunaizmeničnog napona, automobilska svetla će imati karakterističan šum alternatora, avionsko svetlo imaće oštre “praskove” bljeskaliceza avio - signalizaciju i tako dalje. Malo vežbe, i ubrzo ćemo umeti da razlikujemo “zvukove” raznih izvora svetla. Kad tako usmerimodvogled ka nekom sumnjivom svetlu u planini pa čujemo nov i nepoznat šum, znaćemo da smo uspostavili prvi kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom.  

Delovi iz knjige: Voje  ANTONIĆA , Da li postoje stvari koje ne postoje >>>>  NEIDENTIFIKKOVANI LETEĆI OBJEKTI