Ovaj rad prof. dr D. Kapor je izložio na "Republičkom seminaru o nastavi fizike"
koji je, u organizaciji Ministarstva prosvete i sporta i Društva fizičara Srbije,
Održan na Tari 2006.
Rad objavljujemo u više nastavaka.

AKL 2023; Botoški

Postoje razni oblici aktivnosti popularizacije zavisno od medija koji se koristi. 

Najstariji vid popularizacije je usmeno izlaganje - predavanje koje bi kad god je moguće, trebalo da bude praćeno ogledima. Setimo se samo prof. Živojina Ćuluma koji je putovao svuda gde god bi ga pozvali a za predavanja iz astronomije nosio sa sobom model Sunčevog sistema. I onda se ljudi okupe oko njega dok čeka voz na stanici, a on odmah koristi priliku da objasni recimo pomračenje Sunca.

Recimo još da su ovakva predavanja izuzetno cenjena. Mnogi veliki fizičari su se time bavili, jedan od najpoznatijih je bio Majkl Faradej, koji je osnove nauka i stekao slušajući popularna predavanja jednog drugog velikana, Hamfrija Dejvija. Englezi su prvi shvatili značaj ovoga i zato su osnovali ustanovu koju su nazvali upravo tako «Royal Institution» - Kraljevska ustanova, čiji je cilj bio popularizacije nauke. Faradej je godinama bio njen direktor.

Tesla je tokom boravka u Londonu 1892. godine bio pozvan da tamo održi predavanje, i on lično je smatrao da je time veoma počastvovan.

Suština predavanja je da imate direktan kontakt sa slušaocima i vidite kako oni reaguju pa se prilagođavate tome.

Tesla je tokom života imao periode kada je mnogo putovao i držao predavanja. Pri tome je on pravio veliku razliku kakvo predavanje drži. Jedno su bila predavanja za kolege inžinjere elektrotehničare, a druga za širu javnost. To se vidi po izboru ogleda. Dok je na stručnim skupovima izvodio veoma konkretne oglede, kada je trebalo demonstrirati patent ili ići na izložbu, to je bilo nešto što će oduševiti široke krugove gledalaca. Na već pomenutoj izložbi u Čikagu, na svom štandu je imao staklene cevi savijene tako da predstavljaju imena velikih fizičara. Cevi su bile napunjene gasovima pod niskim pritiskom, a svetlele su bez provodnika u polju koje su stvarali Teslini oscilatori.

Kada govorimo o pisanim materijalima, to može biti članak, serija članaka, ili knjiga. Sumnjam da će iko od prisutnih pisati knjigu, ali članak u lokalnim novinama je moguć. Problem sa člankom je ograničen obim, tako da morate pažljivo da pripremite strukturu teksta: prvo uvedete pojavu, obično preko primera, ponudite objašnjenje (recimo analogijom) i analizirate da li to objašnjenje tumači pojavu u potpunosti. Obično i nemate mesta ni za toliko. U tom pogledu, serija članaka je pogodnija forma, ali uvek postoji problem: redakcija ne može da garantuje da će članci sigurno izlaziti u kontinuitetu, i u tom slučaju svaki put morate napraviti mali uvod kojim rezimirate nešto od prethodnog izlaganja.

Emisija na radiju može imati oblik izlaganja ili intervjua. U pravom slučaju važe slična pravila kao za članak, ali sa jednom bitnom razlikom: čitalac može da se vrati unazad po tekstu i podseti se nečega. Ovde je to nemoguće pa ponekad treba ponoviti i nešto ranije rečeno da bi bilo jasnije. Intervju može da bude veoma uspešan ako je vaš sagovornik dobro pripremljen: za ovakve emisije se ili pitanja dostave unapred ili se dogovori o tematici.

Emisija na televiziji ima u principu isti oblik ali se ovde mogu praviti prave dokumentarno obrazovne emisije, ili kombinovati izlaganje sa snimljenim materijalom. Naravno, može se koristiti i postojeći tuđi materijal, mada se tu mora voditi računa o autorskim pravima, što lokalne televizije obično ne poštuju. Danas je naravno teško sa našim sredstvima napraviti emisiju koja se može meriti sa emisijama koje proizvode specijalizovane kuće. Doduše, tu je jedna emisija iznad svih, čuveni fizičar Karl Sagan je davno napravio čuveni Kosmos koji je i dan danas neprevaziđen po kvalitetu primera, obrade i tome slično.

Postoji i treći oblik TV programa koji je srodan usmenom izlaganju ali ima drugačiji karakter. To su emisije na kojima se odgovara na pitanja publike, obično postavljena unapred a prisutni su i gledaoci u sali. Takve emisije spadaju u veoma popularne ali su obično veoma retke jer zahtevaju dva preduslova. Prvo da voditelj bude naučnik ili šoumen, što nije tako lako, a drugo da se obezbede relativno velika sredstva da bi se neke stvari mogle raditi u studiju.

Pre više od 20-ak godina je BBC postavio standard čuvenom emisijom Dont ask me! (Ne pitajte mene!) u kojoj je voditelj čitao pisma gledalaca sa neobičnim pitanjima iz prirodnih nauka, a onda pozivao stručnjake da odgovore umesto njega na licu mesta. Program je i dan danas neprevaziđen bez obzira na veliki broj novih sa sve većim sredstvima. Jedini koji može da mu priđe su Razbijači mitova, koje možete videti na Diskaveriju.

Neki put možete snimiti neku emisiju i onda prikazati slušaocima uz svoje žive komentare.

Sledeće bitno pitanje je priprema aktivnosti. Uporedo radite dve stvari: odabir teme i odabir oblika i obima. Oblik je najčešće nametnut spolja i tu ne možete praviti mnogo varijacija, ali treba da pokušate da se nekako tome prilagodite. Onda birate temu, ako i ona nije nametnuta. Čak i ako je nametnuta vi je možete, čak morate prilagoditi sebi. Ako prolazi neka kometa, i zato vas zovu da održite predavanje, vi još uvek možete odabrati da li ćete pričati o kometama, o nebeskim telima uopšte ili recimo o tome kako proučavamo komete. Posle toga se obim sam nameće, jer je jasno da kada znate gde ste pozvani i o čemu ćete pričati, relativno lako ćete proceniti koliko vremena ćete uspeti da im držite pažnju.

Sada dolazi izuzetno važan detalj: procena nivoa predznanja slušalaca. O tome smo već govorili. Od ove procene zavisi izbor jezika i izbor primera. Kada govorimo o jeziku, pri tome mislimo na sledeće: jedan od osnovnih izvora nesporazuma stručnjaka i laika je što oni ne misle na iste stvari kada koriste iste izraze. Zato vi morate veoma strogo definistati šta znače vaši termini, a da pri tome ne odete previše u struku. Jako je opasno biti neprecizan a ne dati pri tome ogradu, pa kada dobijete pitanje a vi kažete, «Jao, nisam na to mislio!» a odgovor je «Sad se vadi!». Recimo jednostavan primer- čovek koji drži teg pola sata u ruci nepomično se itekakako umori, a da pri tome on za fizičara ne vrši rad.

Kod izbora jezika se podrazumeva još jedan problem – formule. Naime, matematika jeste jezik egzaktnih nauka, ali procena nivoa vam govori da li možete koristiti formule i u kojem obimu.

Čuvena je priča Stivena Hokinga o tome kako mu je izdavač rekao da svaka formula napisana u popularnoj knjizi smanjuje broj čitalaca na polovinu. I on je onda odlučio da u svojoj čuvenoj knjizi o savremenoj fizici Kratka povest vremena [6] napiše samo jednu formulu, pa makar mu honorar opao za polovinu. Koju je formulu napisao?

Faradej, a delimično i Tesla su izbegavali matematiku, ali iz različitih razloga. Faradej zaista nije znao matematiku, pa je pribegavao slikama polja, a Tesla je imao solidno poznavanje matematike (možda nije polagao, ali slušao predavanja jeste) ali je smatrao da efektna slika kaže više, pogotovu kada je reč o obrtnom magnetnom polju. Setite se kako su izgledale njegove prijave patenata, za razliku od Pupinovih koje su vrvele od formula.

Odabir primera je isto važan jer primeri treba da budu takvi da su svima razumljivi i bliski a da nisu vulgarizacija. Ovde se mogu koristiti analogije ako su korektno zasnovane. Uz primere ide naravno i izbor ilustracija, što je uz pomoć Interneta neverovatno olakšano. Ipak, ako se koriste računarske animacije treba to naglasiti, i biti oprezan jer ako s time preterate ljudi neće verovati da pričate o realnom svetu.

 
AKL 2023; Golubović

U nastavku: Primeri