Iz knjige Da li postoje stvari koje ne postoje, Voje Antonića |
Lično iskustvo
U pasusu koji govori o kognitivnim iluzijama dat je primer (potenciranje dobitnika na lutriji) koji opisuje kako pojedinačni slučaj može da bude presudan za donošenje zaključka, naročito ako se pri tome ignoriše mnoštvo drugih slučajeva koji ne podržavaju željenu tezu. Ova iluzija se veoma često od strane političkih vlasti zloupotrebljava za pridobijanje javnog mnjenja.
Da bi opravdali agresiju na Jugoslaviju i bombardovanje njenih gradova 1999. godine, pri čemu je mnogo nedužnih civila izgubilo živote, mediji zemalja članica NATO objavljivali su autentične snimke Šiptara-izbeglica od kojih su mnogi pred mikrofonom ponavljali kako treba bombardovati Beograd. Ova jednostranost u zaključivanju na zgodan način demaskirana je baš od strane jednog američkog vojnog stručnjaka, koji je javno rekao da je takvo opravdanje besmisleno, jer biste isto tako lako mogli na svetu da nađete i dosta ljudi koji bi pred kamerama izjavili da treba bombardovati Vašington.
Ni jedna vlast nije imuna na to da u propagandi iskoristi moć iznošenja nečijeg ličnog iskustva kako bi postigla željeni propagandni efekat. Najobičnija selekcija vesti, pod formom uređivačke politike dovoljna je da (čak i bez ijedne izgovorene laži) proturi praktično bilo koju tezu.
Dani koji su sledili neposredno posle bombardovanja učinili su da prisustvujemo nesvakidašnjoj ilustraciji ove zloupotrebe. Dve televizijske kuće, državna RTS i antrežimska Studio B, objavljivale su informativne emisije sa dijametralno suprotnim izveštajima sa Kosova, mada su obe koristile istinit snimljeni materijal sa istinitim pričama. Iz nekih razloga, prvoj kući su odgovarali smirujući izveštaji o tome da se situacija popravlja, a drugoj da je zategnutost veća nego ikad. Zahvaljujući najobičnijoj selekciji vesti sa puno pojedinačnih slučajeva, od kojih je svaki podjednako autentičan i istinit, mogli ste kao u interaktivnom filmu (u kome gledalac sam odlučuje kako će se priča završiti) pritiskom na dugme daljinskog upravljača da odlučite da li će vesti sa kriznog područja biti dobre ili loše.
Korišćenje izolovanih pojedinačnih slučajeva za dokazivanje teze jedan je od mogućih pokazatelja da je reč o manipulaciji i demagogiji. Veliki broj ljudi je neotporan na tu vrstu sugestije, pa se ona koristi tamo gde realni statistički pokazatelji ne govore u prilog onome ko organizuje nastup. Ovo dobro znaju razni iscelitelji, proroci, astrolozi i njima slični, pa svoje nastupe osmišljavaju i režiraju tako da poneki od “neutralnih” svedoka javno iznese svoj primer u kome se lepo vidi kako je njemu ili njegovom članu porodice taj stručnjak pomogao, i to ni manje ni više nego spasao život. S obzirom na to da smo svi emotivna bića, rado se uživljavamo u ovakvo anegdotsko iznošenje ličnog primera, divimo se veštini i sposobnosti stručnjaka, zadovoljni smo zbog srećnog ishoda događaja i, što je najvažnije, verujemo u priču.
Čak i u neobaveznim razgovorima u društvu možemo da se uverimo u ogromno poverenje koje ljudi imaju u dokaze proizašle iz pojedinačnih slučajeva. Započnite, recimo, razgovor o štetnosti duvana (neka ne zamere pušači za ovaj primer) i skoro uvek će se pojaviti neki pušač ko će vam se suprotstaviti nesumnjivim “dokazom” da niste u pravu: eto, njegov deda je sedamdeset godina pušio po dve paklice dnevno, i nikad u životu nije bio bolestan a doživeo je duboku starost. Primer je verovatno istinit i ovakav ishod je moguć, ali tim pojedinačnim slučajem ništa ne dokazuje, tim pre što medicina nudi bezbroj suprotnih primera, u kojima je smrtni ishod skoro sigurno nastupio direktno od posledica pušenja. Osim toga, ovde se zanemaruje još nekoliko činjenica - da je njegov deda živeo u zdravoj sredini, pio čistu vodu, udisao vazduh bez otrovnih isparenja i jeo prirodnu hranu bez pesticida, veštačkih boja i konzervansa. Pa, budući da jedna cigareta ne sadrži fatalnu dozu otrova nego predstavlja samo jedan od faktora rizika, on je u startu bio u povoljnijoj poziciji od nas koji uživamo u “blagodetima” civilizacije.
Spisak članaka iz knjige:
Voja Antonić - Da li postoje stvari koje ne postoje
|