Iz knjige  Da li postoje stvari koje ne postoje,  Voje Antonića

Naivnost

Ljudi su društvena bića. Oni mogu da opstanu samo ako žive u porodici ili u nekoj drugoj zajednici. Članovi ovih zajednica upućeni su jedni na druge, pa su i međusobno zavisni. Da bi ovaj sistem grupnog opstanka funkcionisao, oni moraju da veruju jedan drugome, ili prosto rečeno - da budu naivni. 

Zato kad nam neko, koga prihvatamo kao poštenu osobu, ispriča nešto neobično, mi ćemo to verovatno prihvatiti kao istinu. Pa kada prenesemo priču drugima, formira se lanac “Radio Mileva” i uskoro će cela okolina sa istom količinom poverenja uživati u neobičnoj priči. Izobličenja priče u ovakvom lancu su kumulativna (u svakoj novoj verziji sve su veća), pa će tako svaka neistina, pridodata priči, da se očuva kroz lanac i na kraju umesto izvornog događaja (ako i on nije izmišljen) dobićemo urbanu legendu. 

I naivnost ima svoje gradacije - “zdrava” količina naivnosti omogućava nam da uživamo u akcionom filmu jer verujemo igranoj sceni koju vidimo, mada dobro znamo da ona nije istinita. Za nijansu je ozbiljnija prevara koju čini mađioničar dok izvodi svoje trikove pred publikom. Mada će on uvek priznati da je to samo demonstracija trika, ipak neće otkriti tajne svog zanata pa će način izvođenja trika za posmatrača ostati tajna. 

Sličnom tehnikom izvođenja trika služe se i ljudi koji tvrde da imaju natprirodne sposobnosti, samo što je stav prema publici nepošten - oni se trude da ostave utisak da nije reč o triku nego o posebnim moćima. Njihovi klijenti zaista moraju da budu naivni da bi u ovo poverovali, naročito ako sve to skupo plaćaju. Najveći stepen (reklo bi se čak patološke) naivnosti pokazuju sami izvođači ovih trikova kad i sami sebe ubede u to da su po nečemu posebni i da imaju sposobnost koja nije svojstvena običnom čoveku. 

Često se naivnost međusobno dopunjava sa selektivnim razmišljanjem. Ako se pojavi nesumnjivi dokaz da je nečiji način rezonovanja bio neispravan, na scenu stupa psihološki mehanizam koji će, pomognut naivnošću, odbaciti dokaze i podržati prvobitno verovanje. Primera za ovo ima dosta i mnogi su zaista zabavni. Događaj koji sledi je istinit. 

Jedna moja poznanica odlučila je da krene na službeni put u Italiju samo zato što joj je njen lični astrolog (koji se inače profesionalno bavi davanjem astroloških poslovnih saveta) rekao da je tamo čeka sjajan uvozno-izvozni posao na kome će dobro zaraditi. Čak je precizirao da će to biti trgovina keramičkim pločicama. Posle dosta truda, izgubljenog vremena i utrošenog novca, ona se vratila bez najmanjeg izgleda da ostvari bilo kakav profit. Kad ga je upitala zašto joj je dao pogrešan savet, njegov izgovor je bio, blago rečeno, čudan: Pa ja ponekad namerno kažem suprotno od onoga što “vidim”! Teško mi je bilo da sačuvam ozbiljan izraz lica kad je sve to iznela kao dokaz da u astrologiji “ima nečega„: Eto, vidiš, zaista je i bilo suprotno od toga što je rekao! 

Spisak članaka iz knjige: Voja Antonić - Da li postoje stvari koje ne postoje   Nauka i pseudonauka V. Antonić