Iz knjige Da li postoje stvari koje ne postoje, Voje Antonića |
2. Logika
Ričard Fajnman
U logičkom zaključivanju, svaki argument (premisa) mora da bude tačan, a postupak zaključivanja ispravan. Ovo na prvi pogled zvuči kao fraza, ali ovde ipak svaka reč ima svoje precizno značenje.
Zamislite sledeći postupak zaključivanja: Svi psi imaju buve. Cezar ima buve. Zaključak: Cezar je pas. Ovde nešto “ne štima”, jer čak i kad bi obe premise bile tačne, običan mačor bi, pod uslovom da ga krstimo Cezar, mogao da obori tvrdnju. Postupak zaključivanja ovde bi bio ispravan samo ako bi prva tvrdnja (doduše, netačna) bila “sva bića koja imaju buve su psi”.
Evo i malo izmenjenog postupka: Svi psi imaju buve. Cezar je pas. Za- ključak: Cezar ima buve. Postupak je bez zamerke, ali je prva premisa neistinita: nemaju baš svi psi buve.
Nije uvek lako prosuditi da li je neka premisa tačna. Ovde su često potrebna statistička istraživanja, eksperimenti ili prikupljanje mase podataka. Možda u tim teškoćama leže razlozi zašto ljudi koji se pozivaju na nauku (pri čemu se ne udaljavaju od pseudonauke) uglavnom uspevaju da proture netačne argumente ili da pogrešan logički postupak proglase za ispravan.
Dosta dobrih primera za ovo nudi Erih fon Deniken, koji se 70-tih godina proslavio svojom mitologijom “antičkih astronauta”. On je napisao nekoliko knjiga koje nude dosta netačnih argumenata. U knjizi Chariots of the Gods, nailazimo na argumente koji su i logički i faktički neispravni - recimo, fon Deniken tvrdi da je turski admiral Piri Re’is u šesnaestom veku načinio mapu sveta koja je “zapanjujuće tačna”, tako da je mogla da bude napravljena samo na osnovu satelitskih snimaka. Ne samo da je argument netačan, jer se podjednako tačne mape mogu napraviti i bez pomoći satelita, nego je i procena pogrešna - mapa koju je napravio Piri Re’is ima velikih netačnosti čak i za mape tog vremena, a kamo li za svemirske putnike, čije učešće u crtanju mape fon Deniken pokušava da nam sugeriše.
U “Balkanskom Špijunu” postoji više primera faktičkih grešaka u zaključivanju. U dijalogu koji navodimo grešku čini Danica, dok razgovara sa ćerkom Sonjom o svom suprugu Iliji. U ovoj sceni Sonja pokušava da opravda svoj odlazak na ručak sa podstanarom, nepravedno okrivljenim za špijunažu od strane paranoičnog Ilije, i da (u najboljoj nameri) ubedi majku da zajedno upute Iliju na lečenje:
Danicin logički postupak zaključivanja zasniva se na nekoliko nizova premisa koji sleduju lančano, i svi su korektni sa izuzetkom samo jednog argumenta na početku, ali to ipak čini ceo postupak faktički netačnim. Prvi niz je: Otac je dobar čovek - samo zli ljudi su umno poremećeni (što je jedini netačan argument) - znači, otac je normalan; drugi niz argumenata pokušava da dokaže sledeće: Ti pokušavaš da smestiš oca u duševnu bolnicu - tvoj otac je normalan čovek (što je zaključak izveden na osnovu neispravnog tvrđenja) - onaj ko smešta normalnog čoveka u duševnu bolnicu to čini zato što mu želi zlo - znači da ti ocu želiš zlo. Iz ovoga sledi konačni zaključak: Otac tebi želi dobro (u šta nema sumnje) - ti njemu želiš zlo (što je upravo izvedeno na osnovu neispravnog argumenta) - znači da si ti zla. Ovaj pogrešan zaključak na kraju je imao za rezultat prekid odnosa sa ćerkom.
Spisak članaka iz knjige:
Voja Antonić - Da li postoje stvari koje ne postoje
|