Iz knjige  Da li postoje stvari koje ne postoje,  Voje Antonića

1. Oborivost

Grubo rečeno, tvrdnja ima smisla samo ako je moguće zamisliti dokaz koji bi je oborio. Ma koliko ovo paradoksalno zvučalo, profesor Let smatra da je ovo pravilo najvažnije od svih šest. 

Ako je tvrdnja takva da nikakav (čak ni zamišljeni) dokaz ne bi mogao da je obori, onda je besmisleno i izvoditi dokaze jer je rezultat unapred poznat; tvrdnja je imuna na sve dokaze. To ne znači da je ona tačna, naprotiv - to znači da je besmislena. Razlog za ovakav zaključak je taj što je logički nemoguće da je tvrdnja ispravna bez obzira na sve moguće dokaze, drugim rečima - tvrdnja je ispravna samo ako je prošla test dokaza. 

Na primer, istinita je tvrdnja da je (u sadašnjim uslovima) ljudski živo- tni vek manji od 200 godina. Ako bi neko nekada doživeo 201. godinu, to bi značilo da je naša tvrdnja oborena, ali dotle, ona je ispravna. Slično tome, tvrdnja da se čista voda pri normalnom atmosferskom pritisku mrzne na 0 stepeni Celzijusovih smatra se za naučnu činjenicu, jer mi ne očekujemo da će ona biti oborena, mada možemo da zamislimo da bi pod nekim zasad nepoznatim uslovima ona i to mogla biti. 

Ovakve tvrdnje govore nam o svetu i objašnjavaju kakav je on. Tvrdnja koja je logički neoboriva, umesto toga, govori nam o tome kako neko subjektivno doživljava svet, kako ga on prelama kroz svoje emotivno biće, pa tako nije ni istinita ni pogrešna; ona nosi informaciju i može da bude vredna u umetničkom delu, ali je kao činjenica potpuno bezvredna. Pre nego što se pomognemo primerima, reći ćemo da postoje dva načina na koja se iznose (i zloupotrebljavaju) ovakve “neoborive” tvrdnje. 

Prvi je takozvana nedeklarisana tvrdnja: stav koji je tako uopšten ili nedefinisan da nema nikakav vredan sadržaj. Zamislite, recimo, terapeuta koji se služi kristalom kvarca da bi povratio balans i harmoniju pacijentove duhovne energije. Šta znači imati neizbalansiranu duhovnu energiju? Kako se to prepoznaje i dijagnostikuje? Kako da znamo da je harmonija nečije duhovne energije bila narušena i, još važnije, da je posle terapije ona ponovo uspostavljena? Ako terapeutu postavimo ova pitanja, verovatno ćemo dobiti isto tako fluidne i nerazumljive odgovore, pa nećemo moći nikakvim argumentima da im se suprotstavimo. Drugim rečima, on je svoju terapeutsku sposobnost potkrepio argumentima koji su neoborivi. 

Još jasniji primer nude oni koji za sebe tvrde da su vidoviti. Da bi uverili publiku u svoju sposobnost “viđenja” budućnosti, oni javno oglašavaju predviđanja i prognoze koji se odnose na poznate ličnosti ili na aktuelne događaje. Ova predviđanja najčešće su nerazumljiva i pokrivaju širok opseg mogućih ishoda, pa tako ostavljaju malo mogućnosti da razvoj događaja pokaže da je prognoza bila pogrešna. 

Primeri koje autor daje za ovu vrstu nasilja nad pravilom oborivosti su iz zapadnih tabloida, koji rado objavljuju ovakve prognoze, tako da čitalačka publika već poznaje sve prognozere (među kojima prednjače žene) i živo procenjuje sposobnosti svakog od njih. Džin Dikson (Jeane Dixon), koja je veoma omiljena kod publike, predvidela je da će 1987. godina biti “godina promena” (štagod to značilo) za Karolinu Kenedi, a da će u istoj godini teror droge “uzeti maha”. Za sledeću godinu je predvidela da bi Den Rater mogao da bude hospitalizovan (kasnije je tvrdila, sasvim ispravno, da nije ni rekla da će biti, nego da bi mogao da bude, što je zgodan primer nedeklarisane tvrdnje), a za 1986. da će Vitni Hjuston “izbalansirati svoj lični život u odnosu na karijeru”. Ove nedeklarisane tvrdnje uvek se svode na refren poznate pesme “que sera, sera” (što će biti, biće). 

Drugi način za plasiranje neoborive tvrdnje je višestruki rezultat. Ovo nije ništa drugo nego neiscrpna serija objašnjenja i “izvinjenja„ zašto je razvoj događaja oborio prvobitnu tvrdnju, tako da se stvara veštačka neoborivost. Kreacionisti, na primer, tvrde da je ceo svemir nastao pre deset hiljada godina. Oni ovo potkrepljuju starim zapisima, u koje veruju više nego u dokaze koji se danas nude. Naučnim metodima nedvosmisleno je dokazano da su mnoge zvezde udaljene po nekoliko miliona svetlosnih godina od nas, a sada ih vidimo samo kakve su bile tada, kad se svetlost sa njih uputila na sve strane, pa i ka mestu na kome se danas nalazi Zemlja. Ovaj argument nije zbunio kreacioniste, nego su odmah lansirali dodatnu tvrdnju po kojoj je Bog, kad je pre 10000 godina stvarao zvezde, odmah stvorio i svetlost koja je u trenutku stvaranja već jurila ka Zemlji (valjda na udaljenosti od 10000 svetlosnih godina), i mi je baš sad vidimo. 

Primera za višestruki rezultat ima još mnogo. UFOlozi, recimo, uvek imaju kontraargumente koji će razuveriti svakog ko bi hteo da vidi dokaze pre nego što poveruje u njihove tvrdnje. Ako nema tragova o poseti inteligentne civilizacije onda je to zato što su vanzemaljci dovoljno inteligentni i sposobni da se kriju i da uklone sve dokaze o svom boravku među nama, a ako neko tvrdi da je tih dokaza bilo, onda sledi objašnjenje da je vlada uklonila dokaze kako bi sprečila da ih javnost vidi. Iscelitelji tvrde da mogu da vam pomognu samo ako imate dovoljno poverenja u njihove sposobnosti, kako biste bili sami krivi ako ne dođe do izlečenja. Psihokinezisti tvrde da mogu da saviju kašiku snagom volje samo ako nisu izloženi negativnim vibracijama od strane prisutnih skeptika. Čitač tarot karata može da vam predvidi sudbinu samo ako imate zaista snažnu želju da je saznate, i tako dalje. 

Drugim rečima, višestruki rezultat znači: glava - ja dobijam, pismo - ti gubiš. 

Citat iz “Balkanskog špijuna” daje primer stvaranja veštačke neoborivosti tvrdnje da je glavnog junaka Iliju neko namerno, u želji da ga ubije, udario vozilom dok je pešice prelazio ulicu. I pored toga što neki podaci očigledno ukazuju na to da je sam Ilija krivac za nesreću (prelazio je ulicu van pešačkog prelaza, automobil je najpre udario u kombi u pokušaju da ga izbegne, pa je i nesrećni vozač teško potvređen), on svoju tezu brani uvek novim argumentima: 

Danica: Je l’ taj pobeg’o? 

Ilija: Pobeg’o bi da je mog’o. Kad je tresn’o u kombi, onda je mene zakačio zad- njim delom, a on se odbio i naleteo na zid. Odneli su ga u bolnicu... Došla mili- cija, pravila uviđaj. S njima sam se na krv posvađao. Napali mene što sam prelazio ulicu izvan pešačkog prelaza. Ja sam kriv što su pokušali da me ubiju. Izgleda, biću kriv dok sam živ. 

Danica: Jesi prelazio izvan pešačkog... 

Ilija: Jesam, al’ to nije važno u ovom slučaju! Udario bi me i da sam bio na trotoaru. On je ček’o parkiran, pa kad je video da prelazim ulicu, onda je jurnuo i pravo na mene... Rek’o sam mu, dok su ga bolničari ubacivali u ambulantna kola: “Za ovo ću ti se krvi napiti. Platićeš mi glavom kad - tad.” 

Danica: Tebe nisu ‘teli da voze u bolnicu?
Ilija: Jesu, ali ja nisam ‘teo. Ja sam život prežalio, raščistio sam sa sobom, kao da me nema. Ne mogu mi ništa... 

Spisak članaka iz knjige: Voja Antonić - Da li postoje stvari koje ne postoje   Nauka i pseudonauka V. Antonić