Iz knjige  Da li postoje stvari koje ne postoje,  Voje Antonića

Pseudonauka

Mi živimo u svetu u kome robu ne prodaje samo kvalitet nego i marketing. U želji da savladaju odbranu koju potencijalni kupci svojim kritičkim stavom stvaraju protiv ovakve manipulacije, mnogi prodavci će svoju robu ponuditi uz lažne podatke o njenom poreklu i efikasnosti. 

Na neki način, i znanje je roba koja ima svoju cenu. Na tržištu znanja nudi se “intelektualna svojina” širokog asortimana; kao i svuda, i ovde ima dosta kvalitetne ponude, ali i škarta. Svaki razuman kupac potražiće na ovom tržištu znanje koje je verifikovano od strane nauke ili potiče iz njenih institucija. Ovo ne bi trebalo da nas iznenadi jer smo na početku ovog poglavlja videli kako je nauka stroga u verifikaciji svojih ideja i kako trnovit put mora da prođe svaka hipoteza pre nego što dobije status naučne istine. Zato nije čudno to što se mnoge ideje, koje bi realno morale da budu odbačene, prodaju zaogrnute u veo nauke. 

Pseudonauka je nastala kao rezultat nastojanja da se neki stavovi i teori- je predstave kao naučne, iako nisu naučne. Pseudonaučnu teoriju često nije moguće ni proveriti jer je tako široko formulisana da je u skladu sa svakim mogućim tokom događaja i ništa ne bi moglo da je obori. 

U podražavanju nauke, pseudonaučnici se služe svim sredstvima da bi svoj nastup prerušili u naučni: žargonom, institucijama pa i zvanjima kojima se naučnici inače služe. Osim iskrene želje da stignu do naučne istine, njima nedostaje i poštovanje postupka kojim bi ispravljali ili odbacivali netačne teorije. Pseudonaučnici, zapravo, polaze od željenog zaključka pa se onda kreću unazad i osmišljavaju postupak kojim bi potvrdili taj zaključak. Kao što naučnici odbacuju teoriju koja nije potvrđena eksperimentima, tako i pseudonaučnici odbacuju rezultate eksperimenata koji ne potvrđuju njihovu omiljenu teoriju. Dobra ilustracija za ovo su reči Šerloka Holmsa (Shlock Holmes), popularnog detektiva koga je stvorio Artur Konan Dojl (Sir Arthur Conan Doyle): 

Velika je greška donositi zaključke pre nego što prikupimo činjenice. Umesto da izvrćemo činjenice kako bismo ih uklopili u teoriju, treba da menjamo teoriju sve dok je ne dovedemo u sklad sa činjenicama. 

Ako se postupak ipak okrene “naglavačke”, njegov rezultat nije istina nego manipulacija iza koje se obično krije želja za lakim ostvarivanjem profita ili nekog drugog cilja. Ovaj obrnuti postupak ponekad se čak pretvori i u petlju kojom se teorija ne oslanja na činjenice nego samu sebe “drži u vazduhu”. To je, recimo, korišćenje mitova i misterija da bi se dokazala teorija, pa se onda ta teorija iskoristi za dokazivanje istinitosti mitova i misterija; pri tom nigde nema čvrste tačke na koju bi se teorija oslonila. Takvim “dokazima” često se u svojim knjigama Fon Deniken služio da bi dokazao tezu o posetama vanzemaljskih civilizacija, ali na ovo nisu imuni ni branioci religije (recimo, Bog postoji jer tako kaže Biblija, a Biblija ne laže jer je ona Božija reč). 

Pseudonaučnici navode razne izgovore kojima objašnjavaju zašto nauka ne prihvata rezultate njihovog rada. Najglasnije su pristalice teorije zavere, koje često iznose uverenje da među svim svetskim naučnicima postoji organizovana zavera protiv njih. Ako je verovati u ovo tumačenje, naučni svet sebe smatra ugroženim od svih koji ne misle isto kao oni, pa “zbija redove” u borbi protiv konkurencije. Ovaj argument je, ipak, neodrživ jer na svetu ima dosta naučnih institucija koje su ne samo međusobno nezavisne, nego se smatraju konkurentima. Zato će svaka od njih rado prihvatiti i razraditi bilo čiju razumnu ideju koja nije već pala na testu i koja nudi bar malo nade da će dovesti do nekog korisnog cilja. 

Treba reći da ima dosta pseudonaučnih teorija koje jesu u skladu sa činjenicama koje se uz njih iznose, ali su činjenice tako odabrane da one uglavnom ne dokazuju ništa. Kao što se selekcijom rezultata eksperimenta može izvesti lažni dokaz za bilo koju teoriju, tako se i selekcijom činjenica može podržati netačna tvrdnja. 

Evo jednostavnog primera. Recimo da smo videli oglas za amajliju koja će nas garantovano zaštititi od velikih boginja. Prodavac iznosi podatak da je toliko-i-toliko amajlija prodao i da niko od onih koji su ih nosili nije dobio velike boginje. Dakle, on garantuje da će svako ko nosi njegovu amajliju biti stoprocentno zaštićen od ove smrtonosne bolesti. Mada je sve ovo savršeno tačno, tvrdnja da amajlija štiti od velikih boginja ipak nije tačna: vi ih sasvim sigurno nećete dobiti ni ako ne nosite amajliju, jer su velike boginje pobeđene još 1968. godine i od tada više niko nije njima zaražen. 

U Enciklopediji skepticizma i paranormalnog, koju je izdalo Udruženje engleskih skeptika, navedeno je nekoliko karakteristika koje prate pseudonauku i koje mogu da se iskoriste u cilju njenog prepoznavanja. Neke od njih ćemo proširiti primerima: 

1. Odbojnost prema naučnom kriticizmu, a u isto vreme izjednačavanje pojmova “biti kritikovan” i “biti u pravu”. (“Grešiš što misliš da je perpetuum mobile nemoguć, jer skeptici su u 19. veku isto tako mislili da je nemoguće preneti sliku na daljinu ili leteti u letilici težoj od vazduha.”) 

2. Okrivljavanje imaginarnih nosilaca “teorije zavere” za neuspeh projekta i nepriznavanje u javnosti (o ovome smo upravo govorili) 

3. Stvaranje vrline od neznanja. (“Ja nisam izučio medicinu, pa ipak mogu da izlečim svaku bolest.”) 

4. Prihvatanje nečijeg svedočenja ili anegdote za dokaz, čime se detaljno istraživanje proglašava za nepotrebno. (“Jedan prijatelj mi je pričao da u Meksiku raste biljka čiji list treba samo staviti na ranu i ona će zarasti za nekoliko minuta.”) 

5. Fundamentalni principi često se baziraju na pojedinačnom slučaju. (“Naravno da životinje mogu da predosete buduće događaje, jer moj pas je celog dana pred zemljotres uznemireno šetao dvorištem.”) 

6. Tvrdnje kojima se obećava lako i jednostavno rešavanje složenih problema ili pitanja. (“Naša amajlija sigurno vas štiti od svih bolesti, povreda i nesrećnih događaja.”) 

7. Pompezno korišćenje naučnog jezika, ali u besmislenom kontekstu (primeri za ovo uskoro slede). 

8. Iznošenje smelih tvrdnji i efektnih retoričkih postupaka da bi se stvorio utisak istinitosti tvrdnje. Isto tako, korišćenje neobičnih fraza kao što je “nasilje nad prirodnom sredinom” ili predstavljanje alternativne medicine kao opcije koja pacijentu omogućava da “sam gospodari svojom sudbinom” i pruža mu “mogućnost slobode izbora”. 

9. Pokušaj odvraćanja problema nepostojanja dokaza od sebe i usmeravanje ka protivniku. (“Naučnici ne mogu da dokažu da nisam u pravu.”) 

10. Oslanjanje na glasine i nepotvrđene podatke, kao što su “Studije pokazuju...” ili “Negde sam pročitao da...” Pravi naučnici su uvek u stanju da uz tvrdnju navedu i izvor te tvrdnje, naročito u pisanim delima. 

Spisak članaka iz knjige: Voja Antonić - Da li postoje stvari koje ne postoje   Nauka i pseudonauka V. Antonić