Evropska porodica raketa nije velika – čine je francuska „Ariana 5“, ruski „Sojuz ST“ i talijanska „VEGA“. Ni u dalekoj prespektivi nema naznaka o pojavi neke Nove Generacije Lansera (NGL), ali zato je sasvim izvesna adaptacija postojećih članova familije.
Evropa je do danas potrošila godine rada i milijarde evra u razvoj NGL (Next Generation Launcher), rakete koja bi u budućnosti trebalo da „pomogne“ „Ariani 5“, trenutno najjačoj evropskoj raketi. Za to vreme proučene su različite konfiguracije za NGL, od onih sa glavnim stepenom na kriogeno gorivo pa do raketa na čvrsto gorivo baziranih na iskustvima najnovije „VEGE“. Na kraju, Francuska i ESA su rešili da se zajednički angažuju na razvoju HTE motora (High–Propulsion Engine) za kriogeni pogon nove rakete.
Konfiguracije koje su proučavane tokom razvoja NGL |
Zanimljivo je da se još uvek ne zna naziv buduće rakete. Iako većina u svetu očekuje da će to biti „Ariane 6“, generalni direktor ESA Jean–Jacques Dordain je pre par neseci izjavio da bi raketa bila krštena tim imenom jedino u slučaju da učešće Francuske u projektu premaši 65%. U suprotnom slučaju, koji je malo verovatan, da Italija participira u istom procentu, raketa bi ponela naziv „VEGA 2“. U slučaju da niko ne dostigne zacrtani procenat, biće zanimljivo pratiti „bitku za ime“ koja će se zametnuti u ESA.
Ali već sada, jedna stvar je jasna: NGL će biti manja od „Ariane 5“. To je donekle i logično, ako se uzme u obzir da je „Ariana 5“ kreirana kao glavni tegleći konj evropskog programa letova sa ljudskom posadom, koji je rođen početkom devedesetih godina. U to vreme, Francuska je žarko želela da po svaku cenu ima sopstveni šatl u svemiru i „Ariana 5“ je trebalo da posluži za nošenje „Hermesa“ i teških evropskih modula na svemirsku stanicu „Freedom“. Ali, kao što znamo, ti kosmički snovi su ostali nedosanjani. Posla je uvek bilo u geostacionarnoj orbiti (GEO) a ne u niskoj orbiti oko Zemlje (LEO).
I pored toga, „Ariana 5“ je preživela kao moćna komercijalna raketa, uprkos brutalne konkurencije američkih i ruskih kompanija. Kao da to nije bilo dovoljno, „Ariana 5“ se suočila sa još jednim problemom: da bi iskoristila svoju veliku nosivost, morala da lansira dva po dva geostacionarna satelita uz pomoć sistema SYLDA[1]. Ispostavilo se da je to logistički prava noćna mora za Arianespace[2], jer su morali da traže dva klijenta koja žele da lansiraju svoje satelite u isto vreme i sa istom raketom. Pored toga, jedan satelit je uvek morao da bude manji od drugog da bi mogli da se smeste unutar kućišta SYLDA.
Stoga će nova NLG morati da bude fleksibilnija, manja i jeftinija od „Ariane 5“. Moćiće da na geostacionarnu transfernu orbitu (GTO) odnese maksimalni teret od 3 tone (u pojačanoj verziji do 8 tona), u poređenju sa 9,6 tona „Ariane-5 ECA“. Očekuje se da će moći da odnese satelite od 4.500 kg na GTO za samo 43,2 miliona evra, što je 40% jeftinije od „Ariane 5 ECA“ (16 miliona evra po toni). Ta cifra nije došla sama od sebe: ona je ista kao ona koju nudi američka privatna kompanija „SpaceX“ za njihova komercijalna lansiranja na GEO pomoću rakete „Falcon 9“. Mogućnost da „SpaceX“ unese pometnju na tržištu jeftinog lansiranja u orbitu seje paniku među menadžere u ESA i „Arianespace“.
Da bi povećali konstruktorsku fleksibilnost i smanjili troškove, inženjeri će prvom stepenu NGL dodati različiti broj bustera na čvrsto gorivo (tipovi „P30“ ili „P40“) u zavisnosti od tereta, što će mu dati prilično „starinski“ spoljnji izgled, koji podseća na mitsku američku raketu „Delta II“. Ovi akceleratori će koristiti iskustva italijanskih proizvođača prvog stepena P80 rakete „VEGA“. Uz njihovu pomoć, NGL će moći da podigne svoju nosivost na GTO do 8 tona tereta.
Različite konfiguracije rakete NGL. |
Trenutno se razmatraju predlozi četiri konfiguracije NGL, od čega dve favorizuju korišćenje dva kriogena stepena (tečni kiseonik i tečni vodonik). Prva konfiguracija, nazvana „HHSC“, zagovaraju upotrebu motora sa zatvorenim ciklusom gasnih turbina (koji su efikasniji), dok druga („HHGG“) predlažu motore sa otvorenim ciklusom. Treća konfiguracija („CH“) predlaže upotrebu metana kao gorivo za prvi stepen a kriogeno za drugi stepen. Četvrta („PPH“) bi trebalo da bude trostepena raketa sa dva stepena na čvrsto gorivo i dodatnim, kriogenim stepenom. Na osnovu sporazuma koji je nedavno potpisan u ESA a tiče se razvoja HTE motor, danas je jasno da najviše šansi ima jedna od prve dve verzije.
Koja god konfiguracija bude odabrana, Evropa mora da razvije do kraja ovu raketu ako želi da održi vođstvo na međunarodnom tržištu komercijalnih lansiranja satelita.
Dok je svet mislio da će para večno biti, planirao je svašta, pa tako i Evropa. Evo kako su pre samo 6 godina Nemci i Francuzi (u kooperaciji sa Rusima) zamišljali da će praviti sopstvene kosmičke šatlove. Mada je 2030+ daleko, već sad potpisujem da od projekata neće biti ništa ...
[1] Cilindrična struktura koja se postavlja na vrh rakete i u kojoj se nalazi par satelita. Struktura je teška svega 440 kg, visinu 4,5 m i prečnik 3,2 m.
[2] Francusko–nemačko–talijanska svemirska kompanija, koja je trenutno vodeća u komercijalnom svemirskom transportu u svetu. Do pre koju godinu držali su preko 50% svetskog tržišta lansiranja satelita na geostacionarnu orbitu.