Astronautika: misije

Prva kampanja za istraživanje Venere uključivala je dve kosmičke stanice, identične onima izgubljenim četiri meseca ranije tokom dva lansiranja na Mars[1] (1961.). Kao u slučaju Marsovih letilica, sonde za Veneru su stvarane u velikoj žurbi. Iako je ovog puta bilo više vremena, raspored priprema nije uključivao postupak postupnog razvoja i različita zemaljska testiranja, korišćena u kasnijim programima kosmičkih letova. Korolevljevi inženjeri su trošili mnogo vremena i truda loveći greške u sistemima, rastavljajući i sastavljajući stanicu više puta, sprovodili test za testom kako bi otklonili kvarove, ali nakon jednog pojavio bi se neki sledeći. Ponovo je komunikacioni sistem bio glavni problem. Otkriveni su novi inženjerski problemi i smišljani novi načini njihovog rešavanja...

Međuplanetna stanica 'Venera-1' u Moskovskom muzeju kosmonautike. Bila je 15 puta veća od prve američke međuplanetne sonde.

Prvobitno je automatska kosmička sonda '1V' zamišljena kao lender opremljen kamerom. Ali u vreme lansiranja prvih sondi na Mars u oktobru 1960, postalo je jasno da takva sonda neće moći da se pripremi do otvaranja lansirnog prozora ka Veneri u januaru 1961, i da će se težina korisnog tereta morati značajno da se smanji kako bi se ispunila ograničenja nove lansirne rakete. To je zahtevalo odustajanje od landera, a program je bio sveden na lansiranje jednostavnog uređaja '1VA' za grubo sletanje, dok su naučnici trebali da sva istraživanja izvedu tokom međuplanetarnog leta, u blizini Venere i do trenutka sletanja. Unutar male pasivne sletne kapsule nalazio bi se još manji metalni amblem sa simbolima SSSR-a.

Modifikovana '1VA' pokupila je sve što je mogla sa Marsove '1M' kosmičke stanice. Lansirana u februaru 1961. godine, ona je pokrenula čitavu seriju stanica dizajniranih za istraživanje planeta[2], pri čemu je ostvarena i velika pobeda jer je prva sonda koju su Ameri poslali ka Veneri – 'Mariner 2' – lansirana tek 18 meseci kasnije[3].

Od dve Venerine stanice samo je stanica '1VA' ('Venera-1') uspešno izašla na trajektoriju leta prema Veneri. Time je postala prva kosmička stanica koja je ušla na putanju koja će je poneti ka drugoj planeti. Nažalost, imala je problema sa termoregulisanjem i orijentacijom, pa je izgubljena za manje od nedelju dana leta.

Prekinuti let 'Venere-1' otišao je u drugi plan zahvaljujući trijumfalnom letu Jurija Gagarina 12. aprila 1961. godine. Ova dostignuća, u kombinaciji sa sposobnošću lansiranja teških satelita i tri uspešna lunarna programa u 1959. godini, osigurali su SSSR-u polovinom 1961. superiornost u kosmičkim istraživanjima. Sve čime je Amerika uspela da odgovori bilo je osam neuspelih lansiranja ka Mesecu i jedan pokušaj u kojem je, zbog neefikasnosti motora, sonda ('Ranger 3') proletela na velikoj udaljenosti od Meseca. Šta više, u svim slučajevima sonde su bile male i razvijene više kao neki deo rakete, nego kao aparat za kosmička istraživanja.

 
Levo: JPL-ov 'Pioneer 3' lansiran je u decembru 1958. stigao je do visine od 102.360 km i onda pao na Zemlju. Misija je trajala 1 dan. Bio je to četvrti pokušaj Amerike da stignu do Meseca. Samo 10 godina kasnije, američki mornarički ofiiciri su šetali po njemu. Desno: 'Pioneer X' je 26. novembra 1959. pokušao da krene ka Mesecu i tamo uđe u orbitu, ali nije stigao ni u Zemljinoj orbiti. Bio je težak manje od 170 kg.

Sovjetska '1VA

'Venera-1'. Sovjeti su svoje letilice nazivali automatskim međuplanetnim stanicama. 1 – pomoćne poluusmerene krstaste antene; 2 – solarni paneli; 3 – pneumovodovi sistema termoregulacije; 4 – deo korpusa; 5 – zaštita glavnog motora; 6 – motori za korigovanje; 7 – korpus sonde; 8 – glavna parabolična antena; 9 – trasteri sistema za orijentaciju; 10 – žaluzine sistema za termoregulaciju; 11 – trasteri sistema za orijentaciju; 12 – tankovi sistema za orijentaciju; 13 – dno korpusa; 14 – neusmerena šipkasta antena; 15 – cilindrični korpusa; 16 – ram sa instrumentima; 17 – senzor stalne solarne orijentacije; 18 – motor žaluzina; 19 – senzor grube solarne orijentacije i zvezde Kanopus; 20 – senzor grube orijentacije na Zemlju; 21 – amblem; 22 – senzor precizne zvezdane orijentacije; X – pravac ka Suncu koji je omogućavao direktnu izloženost solarnih panela Suncu.

Kosmička stanica '1VA' je bila u suštini hermetički zatvoreni kontejner dužine 2,035 metara i prečnika 1,05 metara, u kojem je vladao pritisak azota od ~1,2 atmosfere zarad avionike i instrumenata. Kupasti pogonski sistem, smešten u gornjem delu kontejnera, sastojao se od fiksiranog Isajevljevog motor KDU-414snage 1,96 kN (0,2 tone) koji je mogao da se uključuje nekoliko puta i koji je sagorevao azotnu kiselinu i dimetil-hidrazin. Motor je trebalo da izvede jednu ili više ispravki trajektorije sa ukupnim vremenom rada od 40 sekundi.

Sistem za proizvodnju energije je uključivao dva fiksna solarna panela dimenzija 1,6×1,0 metara na kojima se nalazilo ukupno 2 m² solarnih ćelija, i srebro-cinkov aku-mulator za čuvanje energije. Sistem za kontrolu temperature održavao je potreban temperaturni režim uz pomoć pasivnih rešetkastih radijatora i ventilatora za cirkulaciju koji su trebali da drže stabilnu temperaturu unutrašnjosti od oko 30°C.

Avionika je uključivala magnetofon-trakaš za telemetriju i programski tajmer (zapravo programsko-vremenski uređaj koji je osiguravao redosled i trajanje naredbi). Komunikacioni sistem je posedovao tri seta antena: glavnu antenu prečnika 2,33 metra činio je parabolični 'tanjir' od fine bakarne mreže, sa 8-cm (3,7 GHz) i 32-cm (922 GHz) predajnicima. Ova antena se automatski otvarala čim bi se sonda otkačila od IV stepena rakete. Dve poluusmerene antene u obliku krsta, montirane sa naličja solarnih panela, služile su za primanje komandi i slanje telemetrije. Spora neusmerena antena je bila pričvršćena na kraju 2,2 metra dugog nosača magnetometara i služila je za komunikaciju dok se sonda nalazila u blizini Zemlje. Naredbe su slate na talasnoj dužini od 768,6 MHz brzinom od 1,6 bita/ s. Pre nego što bi izvršila primljenu naredbu, sonda ju je ponavljala Zemlji i čekala odobrenje. Tokom početne faze misije, '1VA' je trebala da se 'čuje' sa Zemljom svakih 1-2 dana, dok bi tokom tromesečnog putovanja do Venere vreme između komunikacionih sesija iznosilo oko 5 dana. Intervali su bili pod kontrolom brodskog tajmera i podešavani su komandama sa Zemlje.

Motor KDU-414 i sistem za kontrolu položaja 'Venere-3'. Glavni motor je konstruisao biro A.M. Isajeva. Azot u loptama je korišćen za mikromotore za kontrolu položaja.

Orijentacija sonde je vršena uz pomoć senzora za fiksiranje Sunca i zvezde Kanopus, u kombinaciji sa žiroskopom i akcelerometrom i sistemom azotnih mlaznika 'pozajmljenih' sa 'Lune-3' radi kontrole položaja i troosne stabilizacije. Tokom faze krstarenja, solarni paneli su držani unutar ±10° od pravca ka Suncu. Ključna razlika u odnosu na sonde namenjene letu na Mars bila je u dodavanju odvojenog optičkog senzora za detektovanje Zemlje umesto radiouređaja za precizniju orijentaciju glavne antene tokom telemetrijskih seansi.

Na lansiranju, težina 'Venere-1' iznosila je 643,5 kg.

Iako je sonda bila primitivna po današnjim merilima, treba imati na pameti da se radilo o godini 1961. i da se o drugim planetama znalo daleko manje nego što danas znamo, recimo, o Plutonovom mesecu Haronu.

Brodski naučni eksperimenti na prvim sondama za Mars/Veneru nikad nisu precizno objašnjeni, a posebno ne u zapadnoj literaturi. Korisni teret sonde je činilo nekoliko instrumenata, bar se tako često navodi:

1. Na dugačkom nosaču se nalazio 3-osni fluksni magnetometar za merenje magnetnog polja (Dolginov).
2. Dva detektora jona radi istraživanja međuplanetnog medijuma i solarnog vetra (Gringauz).
3. Detektor mikrometeoroida radi istraživanja opasnosti za buduće sonde (Nazarova).
4. Scintilacioni detektori kosmičkog zračenja radi istraživanja opasnosti za buduće sonde (Vernov).
5. Infracrveni radiometar za merenje temperature planete (Lebedinski).

Na 'Veneri-1' su se na strani okrenutoj Suncu nalazile dve poluloptaste jonske zamke. Podaci iz tri uzastopne telemetrije su potvrdili postojanje solarnog vetra na udaljenosti od 1,9 mil. km. Gringauzove zamke su se nalazile na skoro svakoj sovjetskoj međuplanetnoj sondi i brojnim satelitima.

Instrumenti su bili isti kao oni koje su nosile prve Marsove sonde '1M'. Objavljeno je da je korišćen i par paralelnih magnetometra za merenje međuplanetnog magnetskog polja, a veruje se da je 'Venera-1' imala i infracrveni radiometar, verovatno dizajniran od strane A.I. Lebedinskog.

Većina brodske opreme je bila montirana spolja. Instrumenti namenjeni istraživanju kosmosa tokom leta do Venere dizajnirani su na osnovu brojnih eksperimenata sprovođenih balonima i suborbitnim raketama. Inženjeri i doktori nauka Instituta za magnetizam Šmaja Šljomovič Dolginov[4] i Konstantin JosifovičGringauz[5] konstruisali su magnetometar, odn. jonske zamke. Detektori kosmičkog zračenja su posedovali dva Gajgerova brojača i jedan natrijum-jodidni scintilator unutar kontejnera pod pritiskom i jedan cezijum-jodidni scintilator montiran spolja, koje je smislio dr Sergej Vernov. Dr Tatjana Nazarova je obezbedila mikrometeoroidni senzor.

Š.Š. Dolginov, T.N. Nazarova i S.N. Vernov.

Sonda za Veneru, danas u muzeju. Čovek po visini nije ni do vrha solarnih panela. Glavna antena u prvom planu nema mrežu, a ni korpus nema termozaštitu, radi bolje vidljivosti detalja. Uz to, sonda je na neki način, bar po meni, okrenuta naglavce, jer joj je motor okrenut naviše umesto naniže.

U hermetičkom kontejneru, pričvršćen za njega, nalazio se loptasti lender. Očekivalo se da će se taj sletni aparat, prekriven termo-štitom, sačuvati, dok će preostali delovi stanice izgoreti pri ulasku u atmosferu, nakon čega bi aparat 'izvršio tvrdo sletanje', ili što bi mi rekli, tresnuo o tlo. I mada konstruktivno nije bio dizajniran da preživi sudar s tvrdim tlom, očekivalo se da će, ako padne u okean, koji su očekivali da će zateći na Veneri, uspeti da pluta.

U to vreme su efemeride Venere bile još manje poznate od Marsovih efemerida, sa greškama u proceni udaljenosti od oko 15 prečnika planete, tako da organizacija čak i tvrdog sletanja na planetu nije predstavljala lak zadatak. Radarska merenja rastojanja do Venere prvi put su obavljena početkom aprila, kada je planeta bio u donjoj konjunkciji, što je omogućilo da se greške efemerida smanje na 500 km. Da je 'Venera-1' ostala u radnom stanju, sovjetski inženjeri su mogli da iskoriste ove nove podatke da bi programirali korektivni manevar nekoliko nedelja pre nego što je stanica stigla do planete u maju.

Unutar sletnog aparata se nalazio mali metalni globus prečnika 70 mm, u kome se krio komemorativni amblem. Zemljini okeani na globusu su bili obojeni u plavo, a kontinenti u zlatno. Globus je bio tako konstruisan da je mogao da pluta. Amblem u obliku medaljona nalazio se unutar kugle, čija je unutarnja školjka bila sastavljena od petougaonih čeličnih elemenata, na čijoj svakoj stranici je na ruskom pisalo 'Земля-Венера 1961'.

Globus i medaljon koji je nosila sonda 'Venera-1'.

RAKETA-NOSAČ

Lansirno vozilo, kako su Sovjeti voleli da zovu raketu, bila je, kao i u slučaju '1M', prva verzija četvorostepene rakete 8K78, kasnije poznate kao 'Molnija'. Prva tri stepena ove rakete su kasnije poslužila kao osnova za porodicu 'Sojuz' koje se koriste i danas. Prva dva stepena 8K78, bazirana na interkontinentalnoj balističkoj raketi 8K74 (poznatoj i kao 'R-7A'), sastojala se od centralnog 'bloka A' okruženog sa četiri bočna bustera označena kao blokovi 'B', 'V', 'G' i 'D'. Kada se motori četiri bustera i jezgra uključe na rampi, stvarali su u toj prvoj verziji potisak od 4020 kN. Nakon samo 2 minuta leta, 4 bustera se isključuju i odvajaju od uzdižuće rakete. Nakon još 3 minuta leta, centralni blok 'A' ostaje bez goriva i ostavlja treći stepen, 'blok I, da nastavi let. Stepen 'I' radi još oko 4 minuta i postavlja Venerinu sondu '1VA' i dodatni stepen 'blok L' u privremenu orbitu oko Zemlje. Nakon samo jednog kruga oko Zemlje, došašvši u idealnu tačku za paljenje motora, blok 'L' bi uključio svoj motor i poslao sondu put Venere.

Ova prva verzija 8K78 je imala visinu od 41,7 metara i težinu pri lansiranj malo veću od 306 tona. U to vreme, 8K78 je bila najmoćnija raketa na svetu.

      
Raketa 'Molnija'[6] (8K78). Dodatni stepen 'Blok L' sa kiseonik-kerozinskim motorom 11D33 osmišljen je 1960. u OKB-1 i bio je prvi na svetu sa kriogenim motorom koji je mogao da bude restartovan u bestežinskom stanju. OKB-1 je 1965. predao proizvodnju i eksploataciju bloka 'L' Lavočkinu (a oni su pravili samo motore). Blok 'L' je učestvovao u realizaciji misija 'Mars-1' (1962.), 'Venera 1-8'(1961-1972) i 'Luna 4-14' (1963-1968). Legenda: 1 – nosač kosmičke sonde; 2 – ravan razdvajanja sonde od dodatnog stepena; 3 – ravan spoja prelaznog prstena sa dodatnim stepenom; 4 – tank oksidatora; 5 – tank goriva; 6 – ravan odvajanja rešetke; 7 – međustepena rešetka; 8 – ravan spoja sa raketom; 9 – raketni motor na čvrsto gorivo; 10 – motor 11D33.

LANSIRANJA '1VA'

Posle brojnih peripetija i otkazivanja rokova, prva sonda '1VA' je stigla iz moskovske fabrike do Bajkonura u sovjetskoj republici Kazahstan[7] 1. januara 1961, dok je raketa 8K78 transportovana na istu lokaciju 5. januara. Kao što je bio slučaj i sa Marsovim sondama '1M', lansiranje '1VA' je odloženo kao posledica problema otkrivenih tokom finalne montaže, testiranja i integracije sa raketom. Konstruktorski nedostaci, spregnuti sa činjenicom da su mnogi fabrički testovi sonde '1VA' preskočeni kako bi se hardver isporučio na vreme da se udene u strogo ograničen lansirni prozor, davali su plodove.

'1VA' su koristile rane verzije rakete 8K78 poput ove prikazane tokom postavljanja na rampu u oktobru 1960. radi lansiranja Marsovih sondi '1M'.

Nakon nedelja odlaganja, '1VA' №1 je montirana na vrh 8K78 sa serijskim brojem L1-6 i prevežena do lansirne rampe 1. februara 1961. Konačno, u zoru 4. februara u 04:18:04 po moskovskom vremenu uzletela je prva sonda na Veneru. Za razliku od prethodna dva lansiranja sondi '1M' prošlog oktobra, ovog puta je treći stepen ('blok I') rakete radio besprekorno, odnevši dodatni stepen 'L' i sondu '1VA' u parkirnu orbitu dimenzija 224×328 km i nagiba 65° naspram ekvatora. Sa težinom od 6483 kg bio je to najteži objekat postavljen u ovakvu orbitu u kosmičkoj eri.

Ali Zemljina orbita je bila početak kraja ove misije. Problem sa snabdevanjem struje usled naivne konstruktorske greške u kontrolnom sistemu bloka 'L' sprečio je uključivanje motora stepena, zarobivši letilicu u Zemljinoj orbiti. Nazvavši ga u SSSR-u prosto kao 'teški satelit 4' (rus. 'тяжёлый спутник 4' – prethodna tri su bile uspešne sonde programa 'Luna'), odn. 'Sputnik-7' na Zapadu, sovjetske vlasti su tvrdile da je svrha ovog leta bila jednostavno rešavanje problena sa orbitiranjem velikih tereta i da je misija uspešno okončana nakon jedne orbite. Zapadni posmatrači nisu bili uvereni. Iako je CIA po evropskim novinama naširoko plasirala propagandne glasine o neuspelom pokušaju lansiranja sovjetskih kosmonauta, većina stručnjaka je od početka sumnjala da je to bio neuspeli pokušaj da se stigne do Venere. Orbita 'teškog satelita' je iz dana u dan opadala, da bi konačno 22. februara, 22 dana nakon lansiranja, objekat pao u pustare Sibira. Postoje informacije da je neki momak dve godine kasnije pronašao brojne delove krhotina '1VA' №1, uključujući i amblem[8], i predao nalaze s tragovima termičkih oštećenja KGB-u, koji ih je prosledio Akademiji nauka SSSR-a. Kasnije, 1996. godine, ovi delovi su se naprasno pojavili i bili prodati na aukciji u New Yorku.

Uzrok kvara napajanja bloka 'L' brzo je utvrđen[9] i popravka je odmah izvedena. 11. februara 1961. godine, nova sonda '1VA' №2 montirana je na vrh rakete 8K78 broj L1-7 i prebačena na lansirni poligon. Druga '1VA' je poletela u 03:34:35 po moskovskom vremenu 12. februara, sa samo tri dana preostala u prozoru za lansiranje na Veneru. Kao i u ranijim pokušajima, prva tri stepena 8K78 odradila su kako valja, postavljajući 'teški satelit 5'[10], težine 6475 kg u prelaznu orbitu od 198×319 km s nagibom od 65°. Ali za razliku od svog prethodnika, blok 'L' je oživeo prema planu i uspešno 'ubrizgao' 643,5-kilogramski '1VA' na trajektoriju prema Veneri. Sovjeti su ovu sondu označili kao drugu 'automatsku međuplanetnu stanicu' (prva je bila 'Luna 3' lansirana 1959.). Tek nekoliko godina kasnije, nakon što je Sovjetski Savez lansirao više sondi ka Venere, '1VA' №2 je nazvana 'Venera-1'.

Trenutak odvajanja bloka 'L' (levo) od Venerine sonde '1VA'. Izgled sonde. Pogledaj animaciju prve faze misije osvajanja Venere, od lansiranja do autonomnog leta.

MISIJA 'VENERE-1'

Prva 90-minutna komunikaciona sesija sa 'Venerom 1' održana je nešto kasnije tokom dana lansiranja, kada je sonda koja se brzo udaljavala bila već na 126.300 km od Zemlje. Druga sesija je obavljena 13. februara na udaljenosti od 488.900 km. Balističari su izračunali da će 'Venera 1' stići do Venere nakon 96 dana leta, tačnije 19. maja, i da će proleteti pored nje na 100.000 km ako se njen kurs ne koriguje – izvrstan uspeh za prvi uspešni let 8K78, obzirom na 270 miliona kilometara koliko je 'Venera 1' morala da prevali. Podaci sa naučnih instrumenata koji su stizali davali su vredne informacije o novoprepoznatom solarnom vetru[11]. Bio je to prvi uspešno izveden manevar lansiranja sa orbite i pra sonda pokrenuta na drugoj planeti u istoriji. Plan je bio da sonda proleti na 2000-60.000 km od Venere.

Izgled one strane sonde '1VA' koja je bila okrenuta ka Suncu.

No kako je 'Venera' grabila međuplanetnim vakuumom, stvari su počele da se komplikuju. Sistem termoregulacije se pokazao nedoraslim zadatku jer su se motori koji su pokretali žaluzine pokvarili. Solarni senzor, koji nije bio smešten u hermetizovani kontejner, pregrevao se i zbog toga nije radio kako valja. Da bi rešila problem, 'Venera' je podešena da se polako okreće oko svoje ose usmerene ka Suncu kako bi solarni paneli bili osvetljeni. Samo kada bi se tajmer aktivirao, sonda bi stabilizovala svoj položaj po sve tri ose i orijentisala se tako da može da stupi u kontakt s kontrolorima u Moskvi. Između komunikacionih sesija prijemnik sonde je bio isključen, kao i većina druge brodske opreme. Rukovodioci misije su odahnuli kada je treća sesija uspešno održana kada je i programirano 17. februara, na udaljenosti od 1,889 miliona kilometara od Zemlje.

Trajektorija sonde 'Venera-1' od lansiranja do sudara sa Venerom.

22. februara, dok se 'Venera 1'nalazila na 3,2 miliona kilometara od Zemlje, kontrolori su poslali sondi naredbe koje su očito bile pročitane, ali nisu uzvraćene nikakvim inženjerskim ili naučnim podaci. Tokom sesije koja je zakazana pet dana kasnije, 'Venerin'visokofrekventni odašiljač nije ispravno reagovao pa je zabeleženo slabljenje i gubitak signala. Komunikaciona sesija koja je zakazana za 4. mart na rastojanju od 7,5 miliona kilometara u potpunosti je propala. 'Veneru 1' se više niko nikad nije čuo. Ne samo da sovjetska sonda nije uspela da funkcioniše sve do Venere, nego nije uspela da srušila ni rekord u udaljenosti komunikacije od 36,2 miliona kilometara koji je osam meseci ranije postavila američka međuplanetna sonda 'Pioneer 5'[12].

Odmah je pokrenuta istraga o neuspehu. Javno, sovjetski zvaničnici su prilično zlobno izjavljivali da ne mogu da isključe sabotažu tokom sastavljanja '1VA'. Nije poznato je li ikada neko optužen za sabotažu, ali inženjeri u OKB-1 su otkrili mnogo prozaičniji razlog za neuspeh: kvar na 'Venerinom' tajmeru. U nadi da će spasiti misiju, Sovjeti su se obratili za pomoć britanskom radio-astronomu Bernardu Lovellu i njegovom timu uJodrell Banku u blizini Manchestera u Engleskoj. 76-metarski radioteleskop (danas poznat kao Lovellova opservatorija), korišten je za nadgledanje prvih sovjetskih sondi 'Luna' 1959. godine, pa su se nadali da će možda imati više sreće u kontaktu s 'Venerom 1' sa svojom mnogo većom antenom. Nažalost, nisu.

Ovako je 1961. izgledao ogromni radioteleskop u Jodrell Banku. U to vreme, pratio je što zvanično što nezvanično sve što je lansirano u kosmos.

17. maja, dok se 'Venera-1'približavala Veneri i kada je očekivano da će iskoristiti tanjir svoje antene, sovjetska stanica za praćenje u Jevpatorijina Krimu poslala je naredbe ka sondi u poslednjem pokušaju da je aktivira na vrijeme za proletanje 19. maja. I opet, ništa nisu čuli ni sovjetska stanica, ni Britanci. Zbog nemogućnosti izvođenja potrebnog manevra korekcije trajektorije, sonda je tiho proletela pored planete na oko 100.000 km i nastavila svoje putovanje oko Sunca kao njegov veštački satelit. Pokušaji uspostavljanja veze sa 'Venerom-1' preko Jodrell Banka uz direktnu pomoć sovjetskih inženjera nastavili su se do 20. juna 1961, ali bez uspeha.

Sovjetske misije 'Venera' nisu bile potpuni gubitak. Iako '1VA' nije uspela da pošalje bilo kakve podatke sa Venere, bar je to bio prvi objekt koji je uspešno lansiran prema drugoj planeti. Inženjeri iz OKB-1 su takođe naučili mnoge lekcije iz leta koje su primenjene na buduće misije. Vredno iskustvo je stečeno i u vezi rakete 8K78, koje je rezultiralo dodatnim poboljšanjima na povećanju pouzdanosti i performansi lansera. Takođe su utvrđene promene u dizajnu međuplanetnih kosmičkih letilica. Brodski tajmer je bio potpuno redizajniran, zajedno sa sistemom termičke kontrole. Ubuduće je brodski prijemnik takođe bio sve vreme uključen kako bi omogućio da zemaljski kontrolori stupaju u vezu sa brodom čak i između zakazanih sesija komunikacije. Ova i mnoga poboljšanja su bila ugrađena u sledeću generaciju sondi koje će biti pokrenute ka Veneri u avgustu 1962. Ali ovog puta, Sovjetski Savez je morao da se nadmeće sa američkim svemirskim brodom 'Mariner' koji je već bio u razvoju.

U ono vreme kada nisu postojale društvene mreže jedan od sigurnih načina da se neka vest proširi po zemlji koja pokriva 11 vremenskih zona bio je ovaj,

Sistem 'Pluton' za deep-space komunikaciju u blizini Jevpatorije na Krimu. To je bio najjači komunikacioni sistem sve do 1966. kada je napravljen Goldstone u Kaliforniji. Prvi su na svetu radarski detektovali Veneru (1961), Merkur (1962) i Mars i Jupiter (1963). U novembru 1962. su Morzeom poslali reči 'Мир', 'Ленин' i 'СССР' ka zvezdi HD131336 u sazvežđu Vage, što je bila prva radio-poruka vanzemaljcima u istoriji.

U to vreme, Sovjeti su ovako zamišljali Veneru. Početkom 50-ih, američki nobelovac H. Urey je izračunao da je temperatura na površini Venere 53°C. Nije mnogo pogrešio – jedno 10 puta.

[1] Misli se na prvi sovjetski međuplanetni program, nazvan 'Mars 1M'. Sadržavao je dve fly-by sonde koje su lansirane ka Marsu u oktobru odn. decembru 1960. sa oznakama 'Mars 1960A' i 'Mars 1960B'. U oba slučaja, III raketni stepeni nisu uspeli da uvedu sonde u Zemljinu parkirnu orbitu.

[2] U čast ovog izuzetnog programa, Međunarodni astronomski samez (IAU) je 30. maja 2019. čitavu jednu onlast na Plutonu nazvao Venera Terra – Venerina Zemlja.

[3] I pored toga što su Sovjeti faktički bili prvi, često, pa čak i na Wikipediji, može da se nađe da je američka sonda zapravo bila prva koja je uspešno proletela pored neke druge planete, jer je Sovjetska proletela na 100.000 km a njihova na 35.000 km.

[4] Astrofizičar koji je bio rukovodilac svih kosmičkih magnetnih eksperimenata međuplanetnig stanica SSSR-a.

[5] Inženjer radiotehnike, profesor i doktor nauka, koji se posle rata opredelio za izučavanje jonske komponente Zemljine jonosfere, tako da je bio zadužen za konstrukciju predajnika i antene za prve sovjetske satelite. Aparatura iz njegove laboratorije pri Akademiji nauka uspešno je služila na stanicama 'Luna-1' (januar 1959), 'Luna-2' (septembar 1959) i 'Luna-3' (oktobar 1959), kao i na 'Veneri-1'.

[6] Zapravo ovo je modernizovana verzija koja se pojavila 1964. Ova verzija je letela sve do 2010. – od 297 lansiranja rakete 8K78M, njih 276 je bilo uspešno.

[7] Voz je putovao danima jer je trebalo da pređe preko 2600 km.

[8] Dve godine kasnije, neki lokalni seljak je u blizini sibirske reke Barjuša pronašao krhotine '1VA' №1, uključujući i amblem. Očito je termička zaštita bila dovoljno jaka da ga zaštiti makar od temperature ulaska u atmosferu drugom kosmičkom brzinom od 40.000 km/h.

[9] Kako se ispostavilo, problem je izazvao kvar u sistemu napajanja strujom, koji je koristio transformator PT-200 postavljen van stanice i koji nije bio dizajniran za rad u vakuumu. Ova mana je brzo otklonjena pre sledećeg lansiranja postavljanjem transformatora unutar hermetičkog akumulatorskog otseka.

[10] Amerikanci su ga označili kao 'Sputnik-8', ali se od te prakse odustalo i više ovi stepeni nisu dobijali posebno ime.

[11] Do tada su podaci o vetru stizali samo od nekoliko sondi koje su letele ka Mesecu. 

[12] Ameri su želeli da preteknu Sovjete na putu ka Veneri pa su planirali svoj let još 1959. ali zbog tehničkih teškoća lansirni prozor im se zatvorio. Zato su rešili da umesto planete istraže međuplanetni prostor, a misija na planetu je morala da sačeka još 3 godine. Njihova sonda je bila teška samo 43 kg! Kontakt je održavan 107 dana, na rekordnoj udaljenosti od 36,2 mil. km.

Author: Draško Dragović

Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:

• 2010-03-10 - CIVILIZACIJE
• 2024-08-15 - Koliko ima čestica u kosmosu?
• 2018-01-24 - Bor na ispitu
• 2021-08-15 - Može li da se čita uz zvezde?
• 2017-02-14 - Kako da deaktivirate atomsku bombu?