Sledeća letilica koja će da ponese ljude u kosmos omogućavaće astronautima jednostavnu evakuaciju u slučaju potrebe.
Pred Nasom je veliki i krajnje neizvesan zadatak - treba sagraditi naslednika spejs šatlova. Iako je sudbina čitavog projekta, pa čak i same ideje pod velikim znakom pitanja, jedno je sigurno: biće potreban novi sistem koji će u slučaju neke katastrofe na lansirnoj rampi ili tokom prvih sekundi leta omogućiti posadi siguran beg i spas.
Iz tog razloga se priprema kompletno nov lansirni spasilački sistem (LES), koji će predstavljati deo istraživačke letilice sa ljudskom posadom „Orion", a koju Nasa planira da raketom „Ares I" uputi u kosmos 2015. godine. I „Orion" i „Ares I" su deo projekta „Constellation", koji za konačni cilj ima slanje ljudi (ponovo) na Mesec, a u daljoj budućnosti i na Mars.
Lansirni spasilački sistem. Veća rezolucija: http://www.orbital.com/images/High/Orion_SMF_high.jpg
Novi spasilački sistem bi trebalo da u deliću sekunde malom i kontrolisanom eksplozijom odvoji modul sa posadom od buster-rakete (vidi donju sliku). Skoro u istom trenutku, treba da se uključi raketni motor na čvrsto gorivo potiska 450 tona, koji će da za samo 3,5 sekundi da ubrza kapsulu od 0 do 1.000 km/h i izvuče astronaute na sigurnu udaljenost, pre nego što se otvore glavni padobrani modula.
Još pre četrdeset godina[1] je procenjeno da je sistem za spašavanje nepotreban šatlovima, koji su u originalnoj verziji bili zamišljeni da leti vrlo često, i u orbitu nose ogromne terete kao što su veliki sateliti i sl. „Pošto je u šatlove bilo ugrađeno toliko mnogo sigurnosnih elemenata, ljudi su bili ubeđeni da je za njihovu sigurnost najvažnije obezbediti da se u slučaju prestanka rada motora uvek mogu vratiti na pistu," priseća se Jeffrey Hoffman, bivši astronaut a danas profesor astronautike i aeronautike u Masačusetsu. „Gledajući u nazad, mnogi smatraju da smo morali tamo da imamo neki spasilački sistem."
To je na tragičan način dokazano 1986. godine, kada se nakon samo 73 sekunde leta zbog problema na jednom od bustera na čvrsto gorivo šatl „Challenger" raspao. „Da je posada imala neki lansirni sistem za spašavanje, možda bi imali neku šansu da se spasu," smatra Henri Furhmann, menadžer novog spasilačkog sistema u Orbital Sciences, aeronautičkoj kompaniji koja je kao Nasin partner projektovala i proizvela spasilački sistem. Na ovom projektu Američkoj svemirskoj agenciji pomažu i Lockheed Martin, Aerojet, i Alliant Techsystems (ATK).
Čitava konstrukcija novog spasilačkog sistema bazira se na sličnom sistemu koji je svojevremeno bio napravljen za „Apollo" kapsule, a donekle podseća i na ruski sistem koji koriste letilice tipa „Sojuz". Ruski sistem se pokazao uspešnim 1983. godine, kada je neposredno pred lansiranje prosuto gorivo izazvalo požar na lansirnoj rampi. Međutim, Nasin novi sistem će imati i neke inovacije, koje uključuju motor za upravljanje modulom sa posadom, i mlaznice koje skreću vrele gasove. Sistem je „prvi u svojoj kategoriji," siguran je Kevin Rivers, menadžer projekta u Nasinim Langley Research Centeru, u Hamptonu. Za razliku od svojih prethodnika, sistem će moći da radi i na visinama većim od 91.500 metara, u fazi leta kada je raketa najosetljivija na kvar.
Glavni motor za spašavanje uspešno je testiran 20. oktobru 2008. godine na poligonima Promontory, u Juti. Sproveo ih je proizvođač „Alliant Techsystems" (ATK). Motor je radio 5,5 sekundi. Visok je 5,2 m, sa prečnikom 1 m. Motor je bio montiran vertikalno, sa 4 mlaznice pod uglom od 155° okrenute nagore. Close Up View.
Komandu za prekid lansiranja i spašavanje mogu da daju sami astronauti, personal zemaljske kontrole, ili pak kompluter na samoj raketi. Kada se modul sa posadom i lansirni spasilački toranj, koji se nalazi na vrhu modula, otkače od rakete, drugi motor će odneti modul u stranu, u sigurnost. U slučaju da se aktivira na lansirnoj rampi, modul sa astronautima i LES bi odleteli oko kilometar ipo u vis i oko 5 km daleko od rakete; tokom uspinjanja rakete, ta udaljenja bi bila veća i varirala od uslova leta. Kada se letilica okrene tako da toplotni štit bude okrenut unapred, treći motor odvaja LES od kapsule s ljudima, otvaraju se padobrani, a kapsula mirno pada u okean.
Glavni LES raketni motor, onaj koji se prvi pali, ima jedinstvenu konstrukciju: njegove četiri mlaznice su okrenute pod uglom, tako da vreli gasovi koje proizvode odlaze pored modula sa posadom. Drugi motor, koji se nalazi na samom vrhu tornja i služi za kontrolu i upravljanje letilice (ATM), najsloženiji je i sadrži osam malih trastera koji se uključuju različito da bi upravili nos spasilačkog sistema u pravcu za koji se zaključi da je najsigurniji.
Sistem koji je koristio „Apollo" bio je jednostavan i pasivno kontrolisan poput velikog koplja, podseća Rivers iz Nase. „Međutim, zbog rasporeda masa [novog sistema], korišćenje pasivnog sistema bi čitav sistem učinilo aerodinamički nestabilnim," kaže David McGowan, glavni inženjer u Langleyu. „Letilica bi se bez aktivne kontrole jednostavno prevrnula."
„Upravljački trasteri su prosto fantastični," kaže Scott Uebelhart, postdoktorant sa MIT-a koji proučava svemirske letove s ljudskom posadom. „Niko nije testirao novi raketni motor ovog tipa bezmalo već 40 godina. Ovo predstavlja veliki korak napred."
Prošle godine, NASA je testirala alternativni lansirni spasilački sistem nazvan Max Launch Abort System (MLAS), koji se bazira na nekim originalnim konceptima programa „Constellation". Testiranje je demonstriralo stabilnost putanje, reorijentaciju, i odvajanje modula s posadom od spasilačkog sistema, kao i otvaranje padobrana na maketi modula, ali je glavni cilj bio prikupljanje što više podataka.
Prvo testiranje spasilačkog lansirnog sistema za „Orion" bilo je izvršeno pre dva meseca,a planirano je još nekoliko do lansiranja zakazanog za 2015. godine.
MLAS je uspešno testiran 9. juna ove godine. Novi sistem je dobio ima po Maximu (Maxu) Fagetu, pronalazaču spasilačkog sistema za kapsule „Mercury" programa. Četiri motora novog sistema ponela su maketu kapsule sa 6 astronauta na visinu od 1,5 km.
„Svesni smo da smo napravili sistem koji treba da spašava živote," kaže Fuhrmann. „Nadamo se da neće nikad biti upotrebljen, ali ako zatreba, treba da budemo sigurni da će raditi besprekorno."
Film koji prikazuje kako radi novi spasilački sistem: http://www.technologyreview.com/video/?vid=390
Slika kapsule „Sojuz TMA-8", na čijem vrhu se nalazi spasilački sistem treće generacije (rus. Система Аварийного Спасения, САС). High res (1.2 M). Ukupna težina je 7,635 t. Opterećenje na posadu (ako se kvar pojavi u T+400 sekundi leta) više od 21 g.
Spasilački toranj „Apolla" u akciji. Astronauti mogu da tokom tih 5 sekundi budu izloženi ubrzanju i preko 15 g. Raniji koncepti su preferirali sedišta za katapultiranje („Mercury", pa čak i „Buran"), ali sa porastom broja članova posade to je postalo nepraktično.
Šema rada novog spasilačkog lansirnog sistema MLAS. Tek kada dospe na sigurnu udaljenost, sistem se odvala od kapsule sa ljudskom posadom.
[1] Prvi šatl je lansiran 12. aprila 1981. godine. Bio je to „Columbia".
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
