| Relja Knežević Dnevnik

  "Šta bih uradio da sam ministar obrazovanja? Po meni, uspeh leži u kontinuitetu. Ako smo usvojili Strategiju obrazovanja do 2020-te i ako su sve političke opcije glasale za nju, zašto je ne sprovodimo? Nju su pisali naši najpriznatiji stručnjaci iz svih oblasti obrazovanja i to je neka vrsta putokaza. Na žalost, po nekim istraživanjima, 80 odsto ljudi u Srbiji ne zna saobraćajne znakove, a slično je i sa čitanjem putokaza u obrazovanju", kaže u intervjuu za "Dnevnik" dr Miodrag Stojković, genetičar svetskog glasa.

Tweet

Mi imamo veliki problem koji se iz godine u godinu gomila: falsifikovane diplome, neakreditovane ustanove obrazovanja, isturena odeljenja fakulteta u privatnim kućama, kupovinu diploma, lažne stručnjake, loš kvalitet nastave i istraživačkog rada, pogotovo na privatnim univerzitetima. Na šangajskoj listi naš prvi privatni univerzitet je negde između 5.000-tog i 7.000-tog mesta. Nisu tu studenti ili zaposleni krivi, nego oni odgovorni za strategiju rada privatnih univerziteta i država koja to toleriše.

Ovako za „Dnevnik“ komentariše aktuelnu situaciju profesor dr Miodrag Stojković, genetičar svetskog glasa. Bio je „već viđen“ za Nobelovu nagradu u oblasti embriologije i biotehnologije, budući da je prvi u svetu uspeo da izdvoji humane matične ćelije radi njihove promene u ćelijskoj terapiji i zarad lečenja ljudskih bolesti, kao i da dobije ljudske embrionalne matične ćelije iz tzv. kloniranih embriona. Stojković se, međutim, opredelio za povratak u zemlju i otvaranje bolnice za lečenje steriliteta, jer je, kako kaže, „svaka novorođena beba vrednija od Nobela“.

Kako komentarišete poziciju nauke u budžetu za narednu godinu?

– Finansiranje nauke u Srbiji i novim budžetom ponovo pokazuje da onaj ko želi da se ovde bavi naukom mora da bude spreman na preživljavanje bez neke velike mogućnosti da se bavi konkurentnom naukom. U Srbiji ima 176 naučnih ustanova i instituta, a budžet Srbije za 2014. izdvaja za nauku 0,34-0,41 odsto BDP-a (sa ili bez kredita). Razumem da smo siromašna zemlja i da mora da se štedi, ali sve zemlje koje su uložile u obrazovanje i nauku su mnogo brže izašle iz krize od onih koje to nisu. Po ulaganju u nauku smo daleko ispod drugih. Hrvatska izdvaja, recimo, 0,7 odsto BDP-a. Prosto rečeno, kada naučnicima date prosečno 25 evra mesečno za potrošni laboratorijski i kancelarijski materijal, usavršavanja, kongrese... vidite da u Srbiji nema mogućnosti da sprovedete sve faze nauke: osnovna istraživanja, prevođenje nauke u proizvod i njegovu zaštitu, kako biste to nekome mogli da prodate kao razvijeni proizvod.

Mladi koji su 2001. diplomirali na nemačkim univerzitetima danas u proseku imaju 37 godina i skoro svi su zaposleni (1% nije), dok ta ista generacija u Srbiji čini dobar deo u populaciji od 26% nezaposlenih. Zašto je to tako?

– Nažalost, daleko smo od Nemačke. Ne mislim samo na razlike u standardu, već i po načinu razmišljanja: ako kažemo da smo zemlja pametne dece, vrednih i ambicioznih mladih naučnika, a ne ulažete u njih, onda je ishod takav da ih nećete zadržati u zemlji, da im nećete omogućiti da se bave poslom koji vole, nego će tu mogućnost potražiti negde drugde. U nekim delovima Nemačke svaki treći evro se ulaže u obrazovanje i mlade, postoji odlična sprega između privrede i obrazovno-naučnih ustanova, postoji planiranje i povezanost obrazovanja i tržišta rada, i ako ste vrhunski naučnik, učiniće sve da vas zadrže.

U Španiji, gde sam takođe radio, situacija je specifična: posle privrednog buma uložena su gigantska sredstva u sistem koji nije mogao da opstane i taj virtuelan svet je morao da padne. Ali virtuelan svet finansiranja imobilija je postojao i u Americi, pa oni nisu dopustili da nauka zbog toga značajno trpi. U nauci je kao u životu: ne možete sve da usrećite, ali morate da promovišete one koji imaju iza sebe rezultate – oni koji ih nemaju moraju da se napregnu da bi prestigli ove prve.

Izvor: Dnevnik.