Molim vas da se predstavite.

Zovem se Goran Vukajlović. Iz Beograda sam. Završio sam Elektrotehnički fakultet, na smeru za telekomunikacije. Nažalost time se nisam nikada bavio. Bavim se informatikom. Nečim što se danas u modernom svetu zove biznis intelidžens. Trenutno sam zaposlen u banci Inteza kao direktor odeljenja za razvoj rešenja poslovne inteligencije. U slobodno vreme se bavim astronomijom, astrofizikom, kosmologijom. Bavim se teorijom evolucione filozofije, umetnošću, svim što ovaj život čini tako lepim.

Šta za vas predstavlja astronomija?

Ljubav! Pre svega, postoje tako neke stvari koje su daleko više od nas. Tek kada uđete u te visine gore sagledate kosmos u svoj njegovoj veličanstvenosti. Onda shvatite, sa jedne strane koliko ste mali a sa druge strane, ne samo koliko ste mali nego koliko ste dragoceni. Jer kada jedan ljudski um  može da razmatra te stvari, to znači da je jako vredan i zato je dragocen. Nema toga nigde drugde, barem mi ne znamo da ima. Ima samo na ovoj našoj Zemlji.

Od kada se bavite astronomijom , šta vas je podstaklo , kako ste počeli njome da se bavite?

Astronomijom se bavim zadnjih tridesetak godina. Prvi podsticaj je došao iz Saganove knjige Kosmos. To sam godinama čitao, čitao, čitao dok je nisam iskupusao. Na kraju više ni na šta nije ličila. To je, u to vreme bila jedina knjiga koja se bavila takvom tematikom. Kasnije, zašli smo u ona nesrećna vremena devedesetih godina kada nikakve informacije iz ovoga sveta nismo dobijali iz ostatka sveta. Mi smo se bavili nekim našim prizemnim stvarima. Ali i tada, krajem devedesetih godina počele su nam pristizati neke stvari, kao što je  Kontakt sa Džodi Foster, koje u stvari predstavlja jedno Saganovo delo prekomponovano u filmsku umetnost koje sam gledao bar osamdeset puta i sve me je to veoma zaintrigiralo. Posle je naravno počela da dolazi literatura i sve ostalo što mi je bilo potrebno da se razvijam u tom smeru. U jednom momentu sam samo pomislio: Okej!  Ali ja hoću da sve to vidim! Sve to je lepo napisano ali gde sam tu ja?  Tada  sam odlučio da kupim svoju opremu i da počnem da se bavim astrofotografijom i da slikam sve to što sam slikao.

Šta vam se najviše sviđa u astronomiji i kojom oblašću se bavite?

Bavim se kompletnom astronomijom. Generalno ne mogu da odvojim jednu oblast od druge. One se nekako prožimaju. Tu imamo: astrofiziku, kosmologiju, astrofotografija je deo svega toga a i sama astronomija kao širi pojam. Teško je tu odvojiti, šta mi se najviše sviđa. Možda mi se najviše sviđa kosmologija, možda teorijska fizika jer je tamo najviše teorije. S druge strane, kome ne može biti izazovno da ode na neki veliki teleskop, na Kek ili na Havaje pa da tamo radi neka istraživanja? Sve mi se to sviđa, nemoguće je, generalno je nemoguće nešto odvojiti.

Kako izgleda vaša oprema za rad i kako ste je nabavili?

Oprema za rad za astrofotografiju se sastoji od jednog teleskopa refraktora. To je teleskop sa sočivima. On pre svega služi za slikanje, manje za posmatranje. Za posmatranje su bolji Njutnovi reflektori, teleskopi sa ogledalima. Potrebna je aparatura, stalak ili nosač teleskopa koji je ustvari pametna mašina koja mora da zna kako da „poništi“ Zemljinu rotaciju. Slikanje dalekih objekata zahteva dugačke ekspozicije na fotoaparatima ili CCD kamerama. Ako se ne bi pratio taj objekat, ako se ne bi „neutralisala“ Zemljina rotacija onda bi se dobile slike sa putanjama ili tragovima zvezda. Tu je još i fotoaparat. Posle svega toga ide softverska obrada. Tu su razni softveri kao što je Iris, Fotošop koji spaja slike, eliminiše šum, gomilu svetlosnog zagađenja. Sve to treba da se što više isčisti da bi se čist signal sa nekog nebeskog objekta zadržao na fotografiji.

Da li je oprema skupa i kakvi su uslovi u Srbiji za ovakav rad?

Nažalost u Srbiji imamo jednog uvoznika, u Novom Kneževcu.  Oni su uvozili teleskope Kanadske firme Sky-Watcher.  Naravno da je oprema skupa. To mora da bude skupa oprema. Za ozbiljnije fotografisanje mora da bude skupa oprema. Teleskopi su reda 2-3000 evra za amatersko snimanje. Svi oni ozbiljniji su skuplji, svaki centimetar  povećanja prečnika je dupla cena opreme. Nosači opreme su jako skupi. Potrebno je poprilično novca ali se može i sa manje, sa par hiljada evra mogu da se postignu neki rezultati ako ništa drugo da se vide planete, neke uočljivije magline, galaksija Andromeda.

Šta osećate kada vidite kakvu ste sliku napravili?

Uvek divljenje!  Svaki put. Mnoge objekte sam snimao više puta, i po desetak puta ali svako sledeće snimanje kao da ponovo to radim. I svaki put mi bude neverovatno da ja, jedan mrav sa planete Zemlje uspevam da dosegnem do toga da vidim nešto tamo što je udaljeno pedesetak miliona svetlosnih godina.

Primedba voditeljke: Deluje nestvarno kako to ljudsko oko može da vidi uopšte, bilo kroz sočivo, kameru,  kako je to u stvari daleko a mi ipak možemo da vidimo!

Zato koristimo memorijske uređaje. Fotoaparat je memorijski uređaj. Naše oko nije, ono primi fotone i odmah ih odbacuje dok na kamerama i fotoaparatima svaki foton koji udari se nagomilava, sjaj ostaje. Ti uređaji zato i služe, da isprave nesavršenosti našeg oka. Kod našeg oka je mala zenica dok teleskopi imaju veći promer. Kod gledanja nebeskih objekata je bitnija širina tubusa nego koliko je uvećanje. Sasvim je svejedno da li vaš teleskop uvećava 1000 ili 5000 puta, to je toliko dalek objekat da ne dobijate na veličini ništa.

Sećate li se vašeg prvog pogleda kroz teleskop?

Da. Prvi put kada sam kupio teleskop, na terasi sam ga montirao. Bila je vedra noć. Vidim nešto svetli tamo iznad zgrade, okrenem teleskop, i stvarno mi je to najimpresivniji pogled u životu, pogledam, Jupiter!  Kad prvi put pogledaš, sve sa onim njegovim šarama i onom njegovom mrljom, to je stvarno impresivno. Pogotovu kada te to iznenadi. Kada nisi to očekivao. Ja sam mislio to je neka zvezda. Ja tada nisam znao položaje planeta. Drugi pogled je pogled na Mlečni put, koliko je tu zvezda, to je stvarno impresivno, to se ne može opisati.

Da li imate neki savet za mlade astronome ili one koje to interesuje?

Moj savet mladima je da hrane svoju radoznalost. Ovaj svet je čudo. Nauka je čudo, samo trebaju da prate njene tragove, da uče. Kako se hrani radoznalost? Pokušajima da svaku stvar koju vidimo u svojoj okolini, pokušavamo da objasnimo, da je ne uzimamo zdravo za gotovo.  Ništa na ovom svetu nije zdravo za gotovo, sve što uzmemo zdravo za gotovo to je naopako. Svaki odgovor rađa novo pitanje, više pitanja. Da je jedan, nego je više.

Da li želite da nam kažete što vas nisam pitala?

Volim da vidim mlade ljude kako se interesuju za nauku. Nauka je pravi put, jedini i jedini i pravi put, sve ostalo ….

SVE JE FIZIKA Miša Bracić