Intervju sa Muhamedom Muminovićem

Detalji: Kategorija: Intervju; Datum kreiranja: četvrtak, 21 april 2016 16:00; Autor Miša Bracić

Jovana Turinski, učenica OŠ „Vuk Karadžić“ i Bojan Momirski, učenik OŠ ‚‚Sonja Marinković“ iz Zrenjanina, na Mesijeovom maratonu 2016, održanom na Andrevlju na Fruškoj Gori, intervjuisali su Muhameda Muminovića, barda jugoslovenske astronomije, projektanta i utemeljitelja amaterske astronomije u Jugoslaviji.

mm2

Jovana: Molimo Vas da se predstavite.

Muhamed: Ja sam Muhamed Muminović, astronom iz Sarajeva, iz Bosne i Hercegovine.

Bojan: Šta ste po struci? Šta radite?

Muhamed: Ja sam fizičar. Nikada nisam studirao astronomiju, samouk sam. Radio sam do rata u Bosni na opservatoriji, bio sam njen direktor. Opservatorija je u toku rata uništena i više nisam radio taj posao, ali se astronomijom bavim i dan danas. Ponovo sam osnovao to društvo, dosta se bavim popularizacijom i pisanjem knjiga.

Jovana: Šta je za Vas astronomija?

Muhamed: Mogu reći da je astronomija cijeli moj život. Njome se bavim otkad znam za sebe, zanimala me je već kada sam imao četiri i po godine. Ali, naravno, u tom dobu nemate vi pravu spoznaju da je to astronomija u smislu neke nauke. Mene je to zanimalo, ja sam cijeli život hteo to da radim i, s obzirom da nije bilo astronomije u Bosni i Hercegovini, onda sam, uslovno rečeno, ja sebi napravio opservatoriju da bih radio taj posao, i mi smo uspeli u tome. Bila je, za one prilike u Jugoslaviji, jedna od tri najveće opservatorije.

Bojan: Da li se sećate šta vas je podstaklo i kako ste počeli da se bavite astronomijom?

Muhamed: Ne mogu ja sad reći šta me je podstaklo. Neko zavoli muziku, a astronomija je sama po sebi fascinantna, to je nauka koja ima i tu neku estetsku notu. Eto, zamislimo da nema neba, da nema zvijezda, da smo mi na nekom svijetu koji ima viječni dan, da ne vidite nikad to noćno nebo, onda nemate spoznaju svemira. Dakle, ima tu puno stvari koje bi se mogle postaviti na taj način. Ja sam se time bavio za svoju dušu, amaterski. Do svoje dvadeset druge-dvadeset treće godine, kada sam studirao i završavao fiziku, mi smo u međuvremenu pravili opservatoriju. Bilo je tu puno posla, naravno, to nije bilo gotovo za jedan dan, trebalo nam je deset i više godina. Usput smo se bavili i astronomijom, na ovaj ili onaj način, pa posle ozbiljnije.

Jovana: Šta vam se najviše sviđa u astronomiji i kojom oblašću se bavite?

Muhamed: Ja sam jako volio astrofotografiju u to doba. Tad nije bilo digitalnih instrumenata, kamera, smartfona. Sad svako može da slika. U ono doba, možda znate iz nečijih priča ili literature, postojali su foto-aparati i kamere sa filmovima. Koristila se druga tehnologija, koja je zahtjevala da imate mračnu komoru. To je bila lijepa jedna stvar. Ovo danas – dobijete jednu sliku za sekundu, a onda, da biste napravili jednu sliku, bilo to nebo ili priroda ili osoba, bila je potrebna čitava procedura. Bilo je potrebno snimiti, razviti film, pa sušiti, to traje pola sata, pa onda radite slike, pa se one hemikalijama obrađuju, pa se na kraju dobije rezultat. To sam jako volio. Posle smo radili nešto ozbiljnije, fotometriju i merenje sjaja promenljivih zvijezda. Dakle, postoje zvijezde koje mijenjaju svoj sjaj. Naše Sunce ne mijenja sjaj, što je dobro, inače ne bi mogao postojati ovakav život. Sunce je relativno konstantna zvijezda, koliko mi znamo, otkad čovjek u nekom razumnom obliku postoji.

mm3

Bojan: Koliko puta ste učestvovali na Mesijeovom maratonu?

Muhamed: Ovo je prvi put da učestvjem. Dakle, u ono doba, kad smo mi imali opservatoriju, onda nismo imali ni vremena, a nije ni bilo maratona. Oni su se u ovom regionu pojavili u poslednjih 15-20 godina. Dakle, u moje doba nije ih ni bilo. Bilo je nekih drugih stvari, pravile su se letnje i zimske škole astronomije, pre svega za mlade, za učenike i studente. I onda smo mi imali čak i kod nas, dve jugoslovenske škole iz cijele države, a ovo sada je jedan nov vid. Ja sad imam vremena, i zvale su me moje kolege i prijatelji koje znam već trideset godina i ovo je moje prvo direktno učešće. Znao sam ja šta je to, ali nikada nisam učestvovao.

Jovana: Šta preporučujete mladim astronomima, početnicima?

Muhamed: Ima ljudi koji u astronomiju ili neke druge oblasti uđu onako sa emocijama, sa srcem, bez neke određene ideje. Ja mislim ako neko nešto voli, mi sad pričamo o astronomiji, ali to može da važi i za bilo šta drugo, mora se posvetiti tome na dovoljan način, da nešto od toga napravi, a ne uzeti kao neki hobi, gde se samo igra i zabavlja. To je lijepo, ali nije dovoljno. Imate vi ovde ljudi, na ovom Mesijeovom maratonu, koji ne žele nikad da se bave time na neki veliki način. Ne mora to biti velika nauka, dakle, ali treba videti gde ja mogu napraviti nešto. Ne možete vi da, ako imate 14-15 godina, pravite neka naučna dela, ali možete pomoći nekom posmatranju koje je malo ozbiljnije, da vas neko uputi i da negde objavi. Ali da vi samo gledate radi estetike, jao što je lep Saturnov prsten, uslovno rečeno, tako gubite vreme od više godina, a ništa ne napravite. Ja sam se uverio da se, kad hoćete zaista da radite, može napraviti nešto. Evo, sad meni donose moje knjige od pre četrdesetak godina, da im potpišem posvetu. Ja sam tad bio student, niko u Jugoslaviji nije napisao takvu knjigu kakvu sam ja. To je bio generalni udžbenik, kao što zovu na engleskom text book iz astronomije, dakle jedna opšta astronomija. Ja sad vidim rezultat. Stotine njih kupili su knjigu, učili astronomiju, tad nije bilo knjiga i interneta, kao danas što ima.

Bojan: Želite li nešto da dodate na kraju, što vas nismo pitali?

Muhamed: Ispričaću vam jednu priču, koja je zanimljiva. Ja sam jedan od rijetkih koji je pričao sa astronautom Oldrinom, koji se spustio na Mesec sa Apolom 11, što verovatno znate. Dakle, kad su se oni vratili sa Meseca posetili su Jugoslaviju. U to doba bio je živ tadašnji presednik Tito, a mene su pozvali jer sam bio prvak Jugoslavije u astronomiji. Tad su se organizovala ozbiljna takmičenja. Postojao je jedan pokret koji se zvao pokret Nauka mladima, šteta što ga danas nema, koji je propagirao nauku iz fizike, hemije, astronomije, biologije, posle su uveli čak i ekologiju. Ta se organizacija ugasila pre nekih 20 godina. Ja sam sa Oldrinom razgovarao dva minuta. Zanimalo me je da li se, pošto se tako u literaturi govorilo, s obzirom da na Mesecu nema atmosfere, u isto vreme mogu vidjeti i Sunce i zvijezde, što na Zemlji ne možemo, zbog svetla u atmosferi. Međutim, on je rekao da to nije istina. To je kao da ste na noćnoj utakmici, pa imate reflektore i zbog njih ne vidite, ali kada odete u sjenu letilice ili nekog većeg kamena, onda se vidi. To je meni bila još jedna interesantna stvar.

Jovana: Da li ste ikada želeli da prestanete da se bavite astronomijom?

Muhamed: Ne, ja i danas nisam prestao, iako nemam iste ambicije kao nekad, ali mi nikad to nije palo napamet. Iako to nije bio lak put, jer astronomija nije nešto što je bilo poznato u moje doba. Kad sam bio mlad meni su govorili: ”Šta će ti to!? Treba da budeš inžinjer ili doktor, neka zanimanja od kojih možeš živjeti!”, međutim ja sam jako lepo živeo sa tim, neću reći od toga, ali nisam imao problem u smislu svoje egzistencije, zato što sam to izabrao.

Bojan: Znači, Vi astronomiju volite najviše od svih nauka i da li Vam je žao što niste to studirali u mladosti?

Muhamed: Pa na neki način mi nije ni trebalo. Treba imati na umu da su baza astronomije fizika i matematika, dakle astronomija bez fizike i matematike ne može da egzistira ni dan danas. Na kraju, ja sam studirao fiziku, koja mi je dala podlogu, i onda sam sam naučio nešto drugo. Recimo, u ovom slučaju i bez fakulteta se može. Tad je bio samo u Beogradu astronomski fakultet. Ja nisam imao mogućnosti da idem i nije meni žao, jer možda se ne bih ni zaposlio u astronomiji, nego u školi, pa predavao opet neku fiziku, što nije bila moja želja. Moja želja je bila da se bavim astronomijom i ja sam to uspio.

Hvala lepo.

NAPOMENA AUTORA BLOGA:

Kao gimnazijalac i posle student bio sam član Akademskog astronomskog društva Sarajevo. Pratio sam i čitao sva njihova izdanja. Poseban način prenošenja aktuelnih astro dešavanja i informacija su bila cirkularna pisma. Svako pismo je za mene bilo praznik. Ove crno bele fotografije su u to vreme delovale kao danas Hablove.