ŠESTO Poglavlje

iz knjige Mičio Kaku: PARALELNI SVETOVI,

Mislim da slobodno mogu reći da niko ne razume kvantnu mehaniku.

– Ričard Fajnman

Ko nije šokiran kvantnom teorijom, ne razume je.

– Nils Bor

Pogon beskonačne verovatnoće predivan je mehanizam za prelaženje međuzvezdanih razdaljina u deliću sekunde, bez svog tog maltretiranja po hipersvemiru.

– Daglas Adams

U Autostoperskom vodiču kroz galaksiju, najbolje prodavanom, bezočnom, luckastom naučnofantastičnom romanu Daglasa Adamsa, jedan od junaka otkriva najdovitljiviji način putovanja do zvezda. Umesto da koristi crvotočine, hiperpogone ili portale između galaksija da bi putovao od jedne do druge galaksije, zamislio je kako da iskoristi princip neodređenosti za skakanje preko prostranstva intergalaktičkog prostora. Ako bismo nekako mogli da kontrolišemo verovatnoću određenih neverovatnih događaja, onda je sve moguće, pa i putovanje brzinom većom od svetlosne. Dosezanje udaljenih zvezda za par sekundi je veoma malo verovatan događaj, ali kad neko može da kontroliše kvantne verovatnoće po svojoj volji, čak i nemoguće može postati uobičajeno.

Kvantna teorija se zasniva na ideji da postoji verovatnoća odigravanja svih događaja, koliko god fantastični ili blesavi oni bili. To je ideja u srcu inflatorne teorije – kada se odigrao prvobitni Veliki prasak, došlo je do kvantne tranzicije u novo stanje u kome se svemir iznenada inflatorno proširio do velikih razmera. čitav naš kosmos se, čini se, formirao iz veoma malo verovatnog kvantnog skoka. Adams se šalio, ali mi, fizičari, uviđamo: ako bismo nekako kontrolisali ove verovatnoće, mogli bismo da izvodimo stvari koje se ne bi razlikovale od čarolije. Za sada, menjanje verovatnoća događaja daleko je od mogućnosti naše tehnologije.

Ponekad postavljam studentima na doktorskim studijama na našem univerzitetu jednostavnija pitanja – na primer, da izračunaju verovatnoću da iznenada iščeznu i pojave se s druge strane zida od cigala. Prema kvantnoj teoriji, postoji mala, ali izračunljiva verovatnoća da će se to desiti. Ili, kad smo već kod toga, postoji verovatnoća da ćemo nestati iz naše dnevne sobe i pojaviti se na Marsu. Prema kvantnoj teoriji načelno je moguće da se neko iznenada rematerijalizuje na crvenoj planeti. Naravno, verovatnoća tog događaja je toliko mala da bismo na to morali da čekamo duže od životnog veka kosmosa. Zato u svakodnevnom životu možemo da se oprostimo od takvih neverovatnih događaja. Ali na subatomskom nivou, takve verovatnoće su od presudne važnosti za funkcionisanje elektronskih uređaja, računara i lasera.

Elektroni se, zapravo, redovno dematerijalizuju i ponovo materijalizuju s druge strane zida u komponentama vašeg računara ili CD čitača. Moderna civilizacija bi se raspala da elektronima nije dozvoljeno da budu na dva mesta u isto vreme. (Da nije ovog bizarnog principa, i molekuli u našim telima bi se urušili. Zamislite dva solarna sistema koji se sudaraju u skladu s Njutnovim zakonom gravitacije. Solarni sistemi bi se raspali u haotičnu skupinu planeta i asteroida. Slično tome, ako bi se atomi povinovali Njutnovim zakonima, dezintegrisali bi se kad bi naleteli na drugi atom. Dva atoma opstaju zajedno u stabilnom molekulu usled činjenice da elektroni mogu istovremeno biti na toliko mnogo mesta da formiraju elektronski „oblak“ koji održava atome u tom stanju. Dakle, molekuli su stabilni, a kosmos se ne dezintegriše zato što elektroni mogu biti na mnogo mesta u istom trenutku.)

Ali ako elektroni mogu da bitišu u paralelnim stanjima lebdeći između stanja u kome ih ima i u kome ih nema, zašto onda to ne bi mogao i kosmos? Zar nije kosmos u jednom trenutku bio manji od elektrona? Ako dopustimo primenu kvantnih principa na univerzum, moramo u obzir da uzmemo i paralelne univerzume.

Upravo tu mogućnost istraživao je Filip K. Dik u fantastičnoj priči čovek u visokom dvorcu. U knjizi opisuje alternativni univerzum odvojen od

našeg usled jednog presudnog događaja. Godine 1933, u tom unverzumu, istorija sveta je promenjena kada predsednik Ruzvelt strada od metka u atentatu tokom prve godine mandata. Dužnost preuzima potpredsednik Garner i sprovodi izolacionističku politiku koja će vojno oslabiti Sjedinjene Države. Sjedinjene Države, nepripremljene za napad na Perl Harbor i ne uspevši da se oporave od uništenja čitave američke flote primorane su da 1947. godine kapituliraju pred Nemačkom i Japanom. Sjedinjene Države će se rasparčati na istočnu obalu pod kontrolom nemačkog rajha, zapadnu obalu koja će pripasti Japanu i sa nemirnom tampon-zonom između, državama u pojasu Stenovitih planina. U ovom paralelnom univerzumu, misteriozni čovek piše knjigu, po stihu iz Biblije nazvanu Skakavac pritiska, koju su nacisti zabranili. Knjiga govori o alternativnom univerzumu u kome Ruzvelt nije ubijen, a Sjedinjene Države i Britanija porazile su naciste. Junakinja pokušava da otkrije ima li istine u tome da postoji alternativni univerzum u kome demokratija i sloboda prevlađuju nad tiranijom i rasizmom.

ZONA SUMRAKA

Svet Čoveka u visokom dvorcu i naš svet razdvaja tek sitnica, jedan atentatorov metak. Međutim, moguće je i da se paralelni svet odvoji od našeg usled najmanjeg mogućeg dešavanja: jednog kvantnog događaja, uticaja jednog kosmičkog zraka.

U jednoj epizodi televizijske serije Zona sumraka, čovek se budi i otkriva da ga supruga ne prepoznaje. Vrišteći, traži od njega da ode pre nego što pozove policiju. Hodajući gradom, otkriva da ga i dugogodišnji prijatelji ne prepoznaju, kao da nikada nije postojao. Na kraju će otići do kuće svojih roditelja i doživeti nešto što će ga iz temelja uzdrmati. Roditelji tvrde da ga nikad pre nisu videli i da nikada nisu imali sina. Bez prijatelja, porodice ili doma, luta besciljno po gradu, da bi napokon zaspao na klupi u parku kao kakav beskućnik. Kada se probudi narednog dana, vidi da je opet u krevetu sa svojom ženom. Međutim, kada se njegova žena okrene, preneraziće ga otkriće da to uopšte nije njegova supruga, već nepoznata žena koju nikada pre nije video.

Jesu li takve naopake priče moguće? Možda. Da se protagonista pomenute epizode Zone sumraka raspitao o svojoj majci, možda bi otkrio da je razlog zašto nije imala sina to što je pretrpela pobačaj. Ponekad samo jedan kosmički zrak, jedna jedina čestica iz spoljnog svemira može da dopre duboko u DNK embriona i da izazove pobačaj. U takvom slučaju, jedan kvantni događaj može da razdvoji dva sveta: jedan u kome živite kao normalan, produktivan građanin, i drugi, identičan, s tom razlikom što u njemu nikad niste rođeni.

Razdvajanje ova dva sveta jeste u okvirima zakona fizike, ali izuzetno malo je verovatno: verovatnoća da se to desi astronomski je mala. Ali, kao što vidite, kvantna teorija otkriva nam sliku svemira mnogo čudnijeg od one koju nam je predstavio Ajnštajn. U relativističkom svetu, pozornica života mogla bi biti od gume, a glumci se na njoj kreću po zakrivljenim putanjama. Kao u Njutnovom svetu, glumci u Ajnštajnovom svetu izgovaraju replike iz unapred napisanog dramskog teksta. Ali u kvantnom komadu, glumci iznenada odbacuju tekst i ponašaju se po svom nahođenju. Marionete presecaju svoje konce. Uspostavljena je slobodna volja. Glumci mogu da nestanu i da se ponovo pojave na pozornici. Još je čudnije što bi mogli da se nađu na dva mesta u isto vreme. Kada izgovaraju replike, glumci nikad ne znaju zasigurno govore li nekom ko bi mogao iznenada da nestane i pojavi se na drugom mestu.