Pre neku godinu moj otac i ja smo napisali veliku knjigu, koja po sadržaju nema konkurenciju na našem jeziku. U njoj su predstavljene teme iz nekoliko oblasti prirodnih nauka: astronomije, nuklearne fizike, matematike, elektrotehnike, geologije, itd. Na koji način su pisani tekstovi, koji nivo znanja i informisanosti pokriva i kome se knjiga obraća? Danas bih predstavio deo jednog od tekstova iz knjige, koji govori o Sunčevom sistemu., tačnije o Marsu, planeti oko koje se trenutno okreće 5 orbitera.

Čitava knjiga je podeljena u velika poglavlja, a ova u različite manje priče. Pošto sam se držao hronologije, logičnoje da knjiga započinje poglavljem NASTANAK ZVEZDA I SUNČEVOG SISTEMA, u kome sam objasnio poznate teorije o nastanku i evoluciji zvezda, a u tom svetlu i nastanak našeg bližeg i daljeg komšiluka. Sledilo je poglavlje OTKRIĆA PLANETA I NJIHOVIH SATELITA, u kome sam koncizno opisao svaku planetu ponaosob, zajedno sa njihovim pratiocima. Nisam mogao da izdržim, pa sam u našu porodicu planeta ipak uključio i Pluton, iako on to de facto više nije bio. Pošto našu porodicu ne čine samo planete i njihovi sateliti, u nastavku sam pisao i o malim planetama – asteroidima, NEA objektima, trans-neptunskim objektima, vansolarnim planetama, itd. Hteo bih da naglasim da je svaka priča o pojedinačnoj planeti i njenih mesecima obogaćena vrednim i jedinstvenim tabelama, u čijem sastavljanju sam koristio retke podatke sa sajtova i knjiga bardova tematike, dr Majkla Brauna (Michael Brown) i njegovih kolege dr Čedvika Truhilja (Chadwick Trujillo) i Dejvida Rabinovica (David Rabinowitz). Neizostavno bih želeo da pomenem da sam u pisanju ovog poglavlja koristio podatke iz najboljeg u tom trenutku sajta po pitanju objekata solarnog sistema na Internetu, koji je svakodnevno ažurirao njegov autor, amaterski astronom iz Poljske, Andrej Karon, sa kojim sam i privatno sarađivao a čije su ingeniozne tabele bile objavljivane i na sajtu „Astronomskog Magazina“. To je tada bio najbolji sajt na svetu i sadržavao je proračune i podatke koje nije imao niko drugi.

Posle ovih poglavlja usledilo je poglavlje DVOJNI SISTEM ZEMLJA-MESEC, u kome su detaljno objašnjene teorije o nastanku Meseca, njegovom uticaju na klimu naše planete, njegovim „mesecima“, atmosferi i neizostavnim „Apolo“ misijama.

Kakva bi knjiga ovog tipa bila a da se na kraju ne ispriča priča o našoj planeti? Pored izuzetno zanimljivog geološkog putovanja kroz istoriju Zemlje i njenu evoluciju, sledi priča o nastanku života, pojavi čoveka, nastanku rasa, ljudskim pronalascima vatre, pisma, knjige, itd.

Ako zaključiš da su tvoja interesovanja vezana za teme koje ova knjiga „pokriva“, nju možeš naučiti ili preko mene lično (Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.) ili preko našeg sajta. Cena je simbolična, i biće 680,00 din. Knjiga ima 400 strana, dimenzija je B5, sa puno originalnih tabela, šema, c/b slika i zanimljivih kompilacija i priloga.

Mars

Mars je, dakle, četvrta planeta od Sunca i poslednja od kamenih, unutrašnjih planeta. Do sledećeg, bar donekle sličnog tela koje kruži oko Sunca a nije nečiji satelit, Plutona, treba preći više od 5.500 miliona kilometara.

Zbog karakteristične crvene boje, koja je intrigirala ljude još od pamtiveka, ime je dobio po rimskom bogu rata, ali su ga i ostale civilizacije povezivale ili sa vatrom ili sa ratom.

Prosečna udaljenost od Sunca iznosi oko 228 miliona kilometara (Zemlja je udaljena 150 mil. km). Njegov prečnik je duplo manji od Zemljinog i iznosi 6.800 kilometara (Zemljin 12.800 km). Marsova revolucija traje 687 naših dana, a okretanje oko sopstvene ose, njegov solarni dan³¹, traje 24 časa, 39 minuta i 35,244 sekundi^[1].

Čak i kad nije tako blizu, moguće je da neki meteor, pogodivši Mars, izbaci krhotine planete daleko u vasionu. Tada one, nošene gravitacijom i sudbinom, mogu da padnu i na Zemlju^[2]. Jedan takav, nazvan ALH 84001, pokazao se neobično interesantnim i ustalasao je naučne krugove i medije, jer se u prvim analizama učinilo da u svojoj strukturi krije fosile nanobakterija, jednoćelijskih organizama. Nažalost, uzbuna je bila lažna.

Pošto je manji od Zemlje, i Marsova teža je znatno manja. Teret od 100 kg na Marsu bi težio 40 kg, pa je to glavni razlog odsustva atmosfere na Marsu. Ono što je ostalo, veoma je razređeno i pravi pritisak od samo 750 paskala, što je beznačajnih 0,75 % pritiska na Zemlji, i odgovara onom koji kod nas vlada na visini od 50 kilometara. Sve je izvesnije da je u dalekoj prošlosti na površini Marsa bilo okeana; zna se da vode ima u polarnim kapama, gde su zarobljene ogromne količine smrznutog ugljen-dioksidnog i vodenog leda. Isto tako, potvrđeno je da zaleđene vode ima i u kori planete, a u retkoj atmosferi ima i tragova kiseonika.

Marsova osa rotacije je nagnutija od Zemljine (za oko 1,9 stepeni), te su na njemu još izraženija i surovija godišnja doba. Naravno, zbog bezmalo dvostruko duže godine od naše, na Marsu su duža i godišnja doba. Za razliku od Zemlje, nagib ose se neprestano povećava, te naučnici veruju da će za mnogo miliona godina, osa praktično da polegne na ravan ekliptike. Tada će dan i noć na planeti da traju jednu Marsovu godinu! Glavni razlog za ove promene je nedostatak masivnih satelita oko planete, i to je još jedan od razloga zašto na Marsu nema života (ili bar ne u složenijoj formi).

Po površini, Crvena planeta je približno jednaka svim kontinenatima na Zemlji, dok mu je masa svega 11% Zemljine. Ima veoma interesantne geološke (pravilnije je reći areološke) formacije: najveću planinu, zapravo ogromni vulkan, Mont Olimpus (Olympus Mons^[3]), koja je sa prečnikom osnove od 550 km, kao od Beograda do Trsta; i visinom od 26 kilometara najviša planina u čitavom solarnom sistemu; veliko ispupčenje zvano Tarzis (Tharsis), koje je široko 4.000 i visoko 10 km; sistem kanjona Valles Marineris, dugačak 4.000 km (kao čitava Azija) i dubok 7 km, koji nije nastao vodenom erozijom već tektonskim poremećajima, itd.

Tu je i ogromni krater na južnoj polulopti, bolje reći basen, Hellas Planitia - ravnica pokrivena crvenim peskom, nastala usled udara neke davne komete ili meteorita. Predstavlja najveću takvu tvorevinu ne samo na Marsu, već i u čitavom solamom sistemu; nalazi se na 4 kilometara ispod prosečnog nivoa tla planete, dok joj prečnik iznosi oko 2.100 kilometara (spoljni delovi basena udaljeni su i do 4.000 kilometara). Udar je bio takav^[4], da se na suprotnoj strani Marsa pojavilo ispupčenje - pomenuti Tarzis.

Razlika između najviše i najniže tačke na Marsu (Olimpus Mons i Elas Planicija) iznosi čak 31 kilometar. Na Zemlji je ta razlika samo 19,7 kilometara (Mont Everest i Marijanska brazda). Obzirom na Marsov upola manji prečnik, proizlazi da je planeta triput ”hrapavija” od Zemlje.

Iako je Mars uvek zaleđen, približno na svakih ... godina ulazi u svoje ekstremno hladne periode, slične Zemljinim ledenim dobima. Tada se najveći deo slabe ugljen-dioksidne atmosfere smrzne, stvarajući najkarakterističniju pojavu na Marsovom globusu - polarne kape. Ovaj čvrsti ugljen-dioksid (”suvi led”) nalazi se u slojevima, čije boje zavise od čestica prašine koju sadrže. Preko leta se na severnoj hemisferi ti slojevi potpuno otope i otkrivaju sloj vodenog leda. To se ne dešava na drugom polu, gde je sloj ugljen-dioksidnog leda debeo desetak santimetara i nikad ne nestaje. To znači da je insolacija severne hemisfere veća, što je identično kao na Zemlji, gde je leto na severnoj polutci za nekoliko dana duže od onog na južnoj. Američka sonda ”Viking Lander” otkrila je da su sezonske promene u veličini polarnih kapa uzrok menjanja atmosferskog pritiska na Marsu za čitavih 25 procenata.

Kada je krajem XX veka postalo jasno da pored Jupitera i neke druge planete imaju prestenove, posumnjalo se i na Mars. Ali posmatranja Hablovim svemirskim teleskopom^[5], koja su 2001. godine obavili astronomi NASA, profesori dr Daglas Hamilton (Douglas P. Hamilton) i dr Mark Šovolter (Mark S. Showalter^[6]), nisu potvrdila ovu pretpostavku. Ako ga i ima, njegova optička dubina^[7] je sigurno manja od 10^-8.

Mars ima i dva pratioca, Fobos i Dejmos, ali je njihova ”mesečina” daleko slabija od naše, jer su ti sateliti daleko manji, a i udaljenost od Sunca im je veća.

Sredinom XIX veka se smatralo da su uočeni kanali na površini Crvene planete nastali smišljenim radom inteligentnih bića, ali se to pokazalo netačnim^[8]. No ostala je laička priča o Marsovcima, pa se i kod nas često u narodu kaže ”kao da je pao s Marsa”, a nikada s Venere ili Jupitera.

Mars se približava Zemlji svakih petnaest do sedamnaest godina. To se naziva opozicijom Marsa. Zemljina godina traje 365,25 dana, a Marsova 686,98 (naših dana). na osnovu jednostavnog obrasca može da se odredi da će se nakon od- ređenog celog broja Zemljinih i Marsovih godina, planete se opet naći u najbližem položaju:

Pretvaranjem gornjeg razlomka u verižni, dobija se 15/8, tj. da za petnaest Zemljinih godina imamo osam Marsovih, što znači da će nam se otprilike svake petnaeste godine Mars približiti na manje od 60 miliona kilometara^[9].

U zavisnosti od pozicije, Sunčev disk se sa Marsa vidi od 73% do 60% one veličine kako ga mi vidimo sa Zemlje. Pošto je prosečno Mars oko 1,524 puta dalji od Sunca nego Zemlja, on dobija 1,524² = 2,32 puta manje Sunčeve energije od nje. Ipak, i to mu je dovoljno da ga na našem nebu vidimo prosečno dvostruko sjajnijeg od najsjajnije zvezde na nebu, Sirijusa.

Treba znati da je Marsova putanja razvučenija nego Zemljina (razlika između najbliže i najdalje tačke na putanji je 42 miliona kilometara, za razliku od Zemljinih 5 miliona kilometara), tako da nisu sve opozicije podjednako pogodne za posmatranje Crvene planete. U nekim opozicijama, razmak između dve planete može da bude i 100 miliona kilometara.

Kada jednog dana (za nekoliko decenija?) na Mars stigne posada velikog vasionskog broda, u kome će se hidroponski gajiti voće i povrće a otpadne vode u ”bioreaktorima” reciklirati za ponovnu upotrebu, astronauti će moći da Zemlju gledaju kao jutarnju i večernju zvezdu, malo manje svetlu nego što mi ujutru i uveče vidimo Veneru. Gledano kroz njihov teleskop, Zemlja i Mesec će pokazivati faze, kakve uočavamo na Veneri, jer se Zemlja nalazi ”unutar” Marsove orbite.

Prvi ljudi na Marsu biće svakako opčinjeni i Fobosom. Njegov prečnik je svega 25 kilometara ali je on toliko blizu Marsa, da kad je u punoj fazi, sija 25 puta jače nego Venera kod nas. Drugi njegov satelit, Dejmos, manje je sjajan od Fobosa. Njihove faze se neće moći zapažati golim okom, već samo dvogledom.

Šta će videti posetioci kada se jednog dana spuste na Fobos? Najpre će uočiti neviđeni prizor: divovski Mars, koji je 2.500 puta svetliji i 6.400 puta veći od Meseca posmatranog sa Zemlje. Marsov disk će na nebu zahvatati 1/4 neba, što je 90 puta veća površina nego što Mesec pokriva na našem nebu.

Sa Deimosa, Mars je 1.000 puta veći i sija 400 puta jače nego nama pun Mesec, pokrivajući jedanaesti deo čitavog neba. To mora da je čarobna slika.

 

Parametri putanja	Mars	Zemlja	Odnos
Udaljenost od Sunca (106 km)		149,60
Siderička revolucija (dana)	686,980
Tropska revolucija (dana)		365,242
Perihel (106 km)	206,6445
Afel (106 km)		152,10
Prosečna orbit. brzina (km/s)	24,077
Najveća orbit. brzina (km/s)		30,29
Najmanja orb. brzina (km/s)	21.972
Nagib putanje (stepeni)		0,000
Ekscentricitet putanje	0,093412
Siderički period rotacije (sati)		23,9345
Dužina dana (sati)	24,6597
Nagib ose planete (stepeni)		23,45

Rastojanje Marsa od Zemlje (10⁶ km):

najmanje..... …

najveće....... …

Prividni prečnik vidljiv sa Zemlje (lučnih sekundi):

najveći........ …

najmanji...... …

Najveća prividna vizuelna magnituda ....

Marsova atmosfera

Pritisak na površini (promenljiv):

...

Gustina na površini:

...

Ukupna masa atmosfere:

...

Dnevni opseg temperatura:

...

Brzina vetra (m/s):

...

Prosečna molekulska težina:

43,34 g/mol

Sastav atmosfere blizu površine (zapreminski procenti)

Ugljen-dioksid - ...%, azot - ...%, agron - ...%, kiseonik - ...% i ugljen-monoksid - ...%. U tragovima ima vodene pare - ...%, azotovog oksida - ...%, neona - ... ppm^[10], vodonik-deuterijum-oksida (HDO) - ... ppm, kriptona - ... ppb^[11], ksenona - ... ppb, ozona - ... ppb i metana - ... ppb.

Tragovi metana su otkriveni tek 2003. godine, što je izazvalo veliko interesovanje, jer tragovi ovog gasa mogu da ukazuju i na postojanje života.

(Gasovi dati u procentima čine 99,83 procenata celokupne atmosfere, a ostali se javljaju samo u tragovima).

Psi rata

Naučna činjenica je da je oba Marsova meseca, Fobos i Dejmos, posle puno muka, otkrio američki astronom i profesor astronomije sa Harvarda, ..., ali u poznatim ”Guliverovim putovanjima” ..., pisanim 150 godina ranije, lepo se pominju dva Marsova satelita. Takođe je i znameniti ... slučajnom pretpostavkom zaključio da Mars ima dva satelita. On je ovako razmišljao: Zemlja ima jedan, a Jupiter četiri (u to vreme se znalo samo za toliko), pa bi bilo ”prirodno” da Mars ima dva. On, naravno, nije imao druge dokaze, i slučajno je bio u pravu. I američki pisac ..., kasnije otac sage o Tarzanu, u svojoj prvoj noveli ”A Princess ofMars” (1911), lucidno pominje da Mars ima dva pratioca. Očigledno je da se ne radi o pukim slučajnostima.

Fobosova prosečna udaljenost od centra Marsa iznosi 9.380 kilometara, a Dejmosova 23.460 km. Oba ova meseca su mnogo manja od Zemljinog, i mnogo su bliža svojoj matičnoj planeti nego Mesec. Usled snažne gravitacione sile matične planete, oba imaju sinhrone revolucije, tj. uvek su okrenuta istim licem prema Marsu.

Masa Fobosa je ... tona, a Dejmosa svega ... tona, što recimo približno odgovara masi dva, odnosno polovini našeg Kopaonika. Masa našeg Meseca je ... tona, a to je 7 miliona puta više od Fobosa i čak 30 miliona puta više od Dejmosa. To je i bio jedan od razloga zašto nisu otkriveni ranije.

Podaci o Marsovim prirodnim satelitima

Zbog malih dimenzija i snažnog uticaja Marsa, oba meseca imaju male ekscentricitete orbita, što znači da su im putanje praktično kružne. Fobosov ekscentricitet je manji od Zemljinog, a Dejmos ga praktični ni nema. Za razliku od njih, ekscentricitet Meseca je za više od tri puta (0,0549: 0,0167 = 3,29) veći od Zemljinog.

Strah

Otkriven je 12. avgusta 1877. godine i to jedva. Razlog za to je s jedne strane mala udaljenost od Marsa (za vreme velike opozicije 2003. to je bilo samo 35”), a s druge strane sjaj od samo +11,4^m (to je oko 144 puta slabije od najslabije zvezde koju možemo da vidimo golim okom). Treba reći da Mars u prosečnoj opoziciji (kada nam je najbliži i idealan za posmatranje) ima sjaj od oko -2,0^m, što znači da je Fobos tamniji od njega za 13,4^m. To odgovara razlici u sjaju od ... puta^[12], te nije teško razumeti zašto ga je bilo tako teško ”uloviti”.

Fobos (grč. ... - strah) po grčkoj mitologiji je bio jedan od sinova Aresa (Marsa) i Afrodite (Venere). Ime satelitu je nadenuo Henri Meden (Henry Madan, 1838-1901), profesor sa Itona, ali po jednom liku iz ”Ilijade”.

Fobos je unutrašnji Marsov mesec. Pošto se oko 3,4 puta brže okreće oko Marsa nego što se ovaj okrene oko svoje ose, Fobos se po nebu putuje veoma brzo. Brzo menjajući faze, izlazi na zapadu a zalazi na istoku, i to najčešće dva puta dnevno (svakih ... sati i ... minuta), slično kao što to rade veštački sateliti na niskim orbitama oko Zemlje. Pošto se nalazi na manje od 6.000 km od površine planete (to ga čini ”najnižim” satelitom u čitavom Sunčevom sistemu), nije ga moguće videti iznad horizonta sa većih geografskih širina od 70,4°. Eventualni Marsovci vide Fobos velik kao trećina našeg Meseca gledano sa Zemlje.

Zbog prirode Foborove putanje, plimske sile koče ovaj satelit i time ga ”spuštaju” za oko ... santimetra po stoleću. Računa se da će ga to za 50 ili više miliona godina spustiti ispod Rošove granice (u ovom slučaju, onaje na ispod 7.000 kilometara), i konačno uništiti - verovatno ga zdrobiti i stvoriti jedan torus krhotina oko planete, a Mars ostaviti sa samo jednim satelitom.

S obzirom da je nepravilnog oblika, Fobosova površinska gravitacija se od mesta do mesta razlikuje i za ...%; štaviše, ta vrednost se uvećava i do 450% u zavisnosti od položaja samog Marsa.

Površina Fobosa je vrlo tamna (reflektuje svega ...% svetlosti, što je upola manje od Mesečeve površine) i verovatno bogata ugljeničkim stenama, te po građi više podseća na asteroid. Međutim, gustina mu je svega oko 1,9 g/cm³, premalo da bi bio čista stena, tako da se smatra da predstavlja zapravo konglomerat stenja i leda. Letilica ”Mars Global Surveyor” je 1998. godine pokazala da je površina Fobosa pokrivena vrlo finom prašinom, regolitom^[13], debljine oko 100 metara, kao i da je najviša temperatura oko -4°C, a najniža oko -112°C.

Površina mu je išarana uočljivim brazdama dubine oko ... metara i širine oko ... metara, a vidljiv je jedan ogroman krater prečnika ... km, nazvan Stikni (Stickney), po devojačkom prezimenu Holove supruge^[14]. Pošto su dimenzije Fobosa ... kilometara, ovo je srazmerno daleko najveći krater u Sunčevom sistemu. Brazde oko kratera su široke oko 500 metara, a duboke i do 90 metara. Kao što je Saturnov sedmi mesec Mimas skoro uništen jednim meteorskim hicem, čiji je trag krater Heršel, tako isto je i Fobos skoro raspolućen ovim sudarom.

Kosmička sonda Sovjetskog Saveza, ”Фoбoc-2” (”Fobos-2”), otkrila je marta 1989. da ovaj mališan pomalo ispušta gasove, ali pre nego što je uspela da napravi njihovu hemijsku analizu, sonda se pokvarila. Verovatno je u pitanju bila voda koja isparava.

I za Fobos i za Dejmos se veruje da su ”zarobljeni” asteroidi. Neki su čak skloni da veruju da su došli iz dalekog kosmosa a ne iz obližnjeg asteroidnog pojasa. Možda onaj ožiljak koji Fobos ima na svom telu predstavlja trag nekog sudara koji ga je izbacio sa pređašnje putanje i poslao ka današnjoj destinaciji?

Kada je 12. marta 1980. godine na Sovjetsku vojnu bazu u Jemenu pao meteorit, kasnije nazvan Kaidun, bilo je ozbiljnih indikacija da potiče sa Fobosa. Među- tim, premalo je dokaza koji bi sa sigurnošću poduprli ovu teoriju.

Do sada su ga slikale mnoge sonde koje su bile u prolazu, a samo su Sovjeti još pre 20 godina imali plan da se tamo i spuste. Obe sonde tipa ”Fobos” su omanule, ali

...

Neobične osobine Fobosove orbite i njegova mala gustina nagnale su neke naučnike da razmotre i neke druge mogućnost njegovog nastanka. Najdalje je otičao sovjetski astrofizičar Josif Šklovski (1916-85), koji je 1958. na osnovu tadačnjih pretpostavki o gustini Marsove atmosfere i efekata kočenja zaključio da je Fobos veštačka tvorevina, šuplji metalni objekat, prečnika oko 16 kilometara.

Užas

Dejmos (grč. ... - užas), poznat i kao Mars (II), manji je i dalji Marsov mesec, jedan je od najmanjih u Sunčevom sistemu i možda najteži za posmatranje od svih glavnih satelita u solarnom sistemu. Razlog za to leži ne samo u činjenici da je čak i u najidealnijim uslovima vizuelni razmak između Deimosa i Marsa svega 86”^[15], već i u tome da je njegova magnituda samo ... (znači da oko 398 puta slabije sija od najslabije zvezde vidljive golim okom). Ako se setimo da tokom prosečne opozicije Mars ima sjaj od oko -2,0^m, ispada da je Deimos tam- niji od njega za ..., što odgovara razlici u sjaju od 631.000 puta!

Po mitologiji, i on je bio jedan od božjih sinova Marsa i Venere. U rimskoj mitologiji ekvivalenat mu je bio Fuga. Hol ga je otkrio 10. avgusta 1877. godine, dva dana pre Fobosa, a ime mu je kao i Fobosu dao profesor Meden.

Kao i njegov kompanjon Fobos, i Dejmos je vrlo taman i reflektuje svega ...% svetlosti. I sastav im je sličan, što ukazuje na asteroide C tipa, koji nastanjuju spoljni deo asteroidnog pojasa. To sugeriša da su najverovatnije u pitanju asteroi- di koje je izgurao Jupiter a zarobila gravitacija Marsa. Iako ima skoro neosetnu gravitaciju (... g), ipak je i on pokriven značajnom količinom rigolita.

Na površini se vide i tragovi većih meteoritskih udara, mnogi ispunjeni regolitom, od kojih je najveći onaj kod južnog pola, 2,5 kilometara u prečniku. Dva najveća se zovu Volter (Voltair) i Svift (Swift), po imenima pisaca koji su mnogo godina pre njihovog otkrića govorili o Marsovim satelitima. I pored tih kratera, površina mu izgleda „glatkija“, jer su, kao što rekosmo, mnogi krateri delimično popunjenu prašinom.

Posmatran s Marsa, Dejmos ima ugaoni prečnik od svega 2,5’, što znači da se, kada je najsjajniji (kada je ”pun mesec”), vidi kao Venera sa Zemlje. S malim dvogledom bi s površine Marsa mogle da se gledaju njegove faze, koje se ponavljaju svakih ...dana (... dan, ... sati, 21 minuta i 19,08 sekundi). Ali, iako je dva ipo puta dalji od Fobosa, opet ga je nemoguće posmatrati sa polova Marsa. Njegovih 20.100 km visine i mali nagib putanje u odnosu na ekvator dozvoljavaju posmatranje samo do 82,7° severne odnosno južne geografske širine Marsa.

Za razliku od Fobosa, koji se po orbiti kreće toliko brzo da zapravo izlazi na zapadu a zalazi na istoku, Dejmos izlazi na istoku i zalazi na zapadu. Međutim, pošto za jedan krug Dejmosu treba oko ... sati, a to je više od Marsovog solarnog dana koji traje oko 24,7 sati, za posmatrača na ekvatoru treba da protekne ... dana između izlaska i zalaska tog neobičnog meseca.

Prvi gosti na Marsu

Već smo pomenuli da dok je 1877. godine posmatrao Mars kroz teleskop, Skiapareli saopštio da je na njemu uočio dugačke i uske tamne šare, koje je naz- vao ”kanalima”. Mnogi su poverovali da se radi o tvorevinama koje je izgradila nekakva civilizacija, pa je čak i jedan astronom od imena, kakav je bio Persival Lovel (Percival Lowell, 1855-1916), koji je predvideo postojanje Plutona, bio jedan od zagovornika takve pretpostavke. Lovel je 1906. godine izdao knjigu ”Mars i njegovi kanali”, kojom je popularisao zamisao da na Marsu postoji inteligentni život. Od tada je na toj relaciji Mars postao najzanimljivija planeta našeg sistema, i po svoj prilici će to ostati i dalje.

Čim su SSSR i SAD izgradile dovoljno moćne rakete za lansiranje kosmičkih brodova i sondi, i paralelno s njima moćnu tehničku, računarsku i telekomunika- cionu podršku bez koje snažne rakete ne bi značile ništa, okrenule su se istraživan- ju planeta Sunčevog sistema.

...

Ali pođimo redom. SAD su 28. novembra 1964. godine lansirale prema Marsu ”Mariner 4” (”Mariner 2” i ”Mariner 5” upućeni su ka Veneri 1962. odnosno 1967. godine).

...

SAD su nastavile s programom ”Mariner”, i 24. februara 1969. lansiraju ”Mariner 6”, a 27. marta iste godine i ”Mariner 7”, oba opremljena mnogo savršenijom opremom za fotografisanje i slanje istih na Zemlju, što je omogućilo prijem mnogo jasnijih slika od onih koje je poslao ”Mariner 4”.

...

To je bio prvi veštački satelit postavljen na putanju oko neke planete. Do tada, tu privilegiju su osetile samo Zemlja i Mesec. Bio je to veliki naučni i tehnički poduhvat. Izgledalo je kao da SAD prestižu Sovjete.

Kao odgovor, Sovjeti u isto vreme, posle niza neuspelih pokušaja, najzad lansiraju dve kosmičke letilice, ”Mars 2” i ”Mars 3”.

...

Ali desilo se nešto što ni Amerikanci ni Sovjeti nisu mogli da predvide.

U vreme kada su i američka i sovjetske sonde bile na putu prema Marsu, na njemu je 22. septembra počela da besni snažna peščana oluja. Kad su se sovjetske sonde spustile na Mars, olujni vetar jačine 200 kilometara na čas i dalje je besneo. Sovjetske sonde, koje su se prve spustile na Mars, stradale su u oluji (”Mars 3” je radio svega 14,5 sekundi), dok je ”Mariner 9” imao vremena da na putanji sačeka da nevreme prođe.

Poznati američki astronom i savetnik u NASA-i, Karl Segan (Carl Edward Sagan, 1934-96), izjavio je tada da je ”Mariner 9” pouzdano utvrdio da tamne linije, kao i svetla i tamna područja viđene teleskopom, nemaju nikakve veze s kopnom i morima, već su samo proizvod svetle i tamne prašine koju podižu sezonski vetrovi u razređenoj atmosferi. Ali tek što se nekim otkrićem objasni jedna poja- va, pojavi se nova zagonetka. Naime, na fotografijama se pokazalo da ima više vulkana na jednoj nego na drugoj polovini Marsa.

Nekoliko godina kasnije, s još savršenijom opremom i novim zadacima, NASA je 20. avgusta 1975. godine prema Marsu lansira ”Viking 1”, a 9. septembra ”Viking 2” (dve sonde za 20 dana).

...

Da bi se proverilo ima li ikakvih tragova mikroživotu, obavljeni su složeni biološki eksperimenti, ali je utvrđeno da u uzorcima nema nikakvih tragova života u nama poznatoj formi. Ipak, američki predsednik Džordž Buš je obećao da će njegova zemlja učiniti napore da do 2030. godine pošalje ljudsku posadu na Mars. Možda će nakon toga mnoga pitanja dobiti svoj pravi odgovor ...

A da li je moguć neorganski život igde u kosmosu? I da li je moguć život u atmosferi u kojoj nema kiseonika? Za sada - odgovor je negativan. No i pored toga, interes ljudi je da se jednog dana (kroz nekoliko desetina ili više godina) iskrcaju na Mars, na mogućem putu ka još daljim ”svetovima”. Želja nije umanjena saznanjem da tamo nema ”Marsovaca”, za koje smo tako dugo verovali da su nas posećivali, pre nego što smo postali kadri da im uzvratimo posetu.

dragovic56@open.telekom.rs

 

---

^[1] Lokalni dan na nekoj planeti pokatkad se naziva Sol, i definiše ga period rotacije. Naprimer, za Mars približno iznosi oko 24,6 sati. Ovde se misli na vreme potrebno da se Sunce ponovo vrati na isti nebeski meridijan.

Tokom misije ”Mars Pathfinder”, naučnici iz NASA-e su počeli da računaju vreme od uspešnog spuštanja letilice 4. jula 1997. godine (Sol 1).

^[2] U knjizi dr V. Ajdačića ”Nauka kao bajka 3”, piše da približno jedna tona Marsovog materijala stigne svake godine na Zemlju. Većina tih meteorita provede u kosmosu nekoliko miliona godina, a samo svaki desetmilioniti za manje od godinu dana padne na Zemlju. U toku milion godina, samo desetak njih težih od 100 grama, koji su na putu proveli nekoliko godina, dospeju na naše tlo.

^[3] Najveći na Zemlji je havajski vulkan Mauna Loa, od dna okeana visok preko 9 kilometara i osnovom prečnika preko 120 kilometara. (Na Zemlji ima oko 30 aktivnih vulkana).

Olimpus je toliko veliki (leži na površini tri puta većoj od bivše zajednice Srbije i Crne Gore sa Kosovom), da ga je zbog zakrivljenosti planete sa površine nemoguće sagledati u celosti. Takođe, sa vrha, nagib vulkana se prostire svuda okolo, i dalje od horizonta.

^[4] Kada bi materijalom koji je tom prilikom izbačen nasuli recimo današnje Sjedinjene države, dobili bi sloj debljine 3,5 kilometara!

Zbog dubine kratera, u njemu je temperatura neznatno iznad nule a pritisak 38% veći nego na ”nivou mora” (840 Pa), što je dovoljno da se voda, ako je tamo ima, nalazi u tečnom stanju.

^[5] ”Hubble Space Telescope” (HST): 24. aprila 1990. lansiran je na putanju oko Zemlje teleskop Habl, po imenu slavnog astronoma E. P. Habla. Koštao je $1,5 mld. Teleskop sa ogledalom od 2,4 m postavljen je na visinu od oko 610 km iznad Zemlje, i dnevno prijemnim centrima na Zemlji pošalje toliku količinu podataka od kojih bi se mogla napraviti enciklopedija od 190 tomova, svaki od po 850 stranica! Za 25 godina (od 1990. do 2015. godine) teleskop je poslao mnoštvo neobičnih fotografija raznih delova vasione, što je dovelo do značajno novih otkrića u astrofizici i atronomiji.

Do sada, astronauti poslati šatlom ”Kolumbija” (najstariji šatl, koji je nesrećno eksplodirao 2003.) izvršili su četiri servisne intervencije na njegovim instrumentima. Intervencijom od 3. do 9. marta 2002. godine zamenjena je na Hablu kamera FOC (”Faint Object Camera”) novim kamerama treće generacije ACS (”Advanced Camera for Surveys”), koje rade 10 puta brže od dotadašnjih, a to ujedno znači da je na Zemlju svakog dna stizalo 10 puta više ”enciklopedija”. Astronomi i astrofizičari će godinama obrađivati podatke koje dobijaju sa Habla i nakon prestanka njegovog rada.

Postavlja se onda pitanje šta pojedine male zemaljske opservatorije, sa nesavremenom i siromašnom kompjuterskom i drugom opremom, uopšte mogu da otkriju i obrade, u poređenju sa tako moćnom vasionskom spravom kao što je Habl.

I pored toga, NASA je zaključila da je održavanje instrumenata preskupo, pa se 2003. u Vašingtonu raspravljalo o scenariju da se do 2010. godine teleskop sruši u okean, a na njegovo mesto 2012. postavi napredniji, infracrveni ”James Webb Space Telescope” (JWST).

^[6] D. P. Hamilton i M. S. Showalter 2001. ”Dusty rings and circumplanetary dust”. ”Interplanetary Dust”, (E. Grun, B.A.S. Gustafson, S.F. Dermott i H. Fechtig, Eds.), {Springer Verlag}, Berlin, str. 641-725.

^[7] To je mera transparentnosti. Predstavlja broj čestica koje se suprotstavljaju prolasku svetlosti kroz atmosferu ili neki drugi medijum.

Zamislimo da se nalazimo u magli i da posmatramo neki predmet koji se nalazi neposredno ispred naših očiju. Vidimo ga jasno i kažemo da je njegova optička dubina 0. Kako se udaljavamo, optička dubina opada, i kad dođe do vrednosti 1, kažemo da nam je predmet nevidljiv. Ako se i dalje udaljavamo, optička dubina i dalje opada i predstavlja broj rasipanja fotona pre nego dopre do nas. Ako je optička dubina manja od 0,1 to znači da je vidljivost kristalna, dok npr. 4 govori da je sredina tako gusta da je nemoguće videti Sunce u sred dana.

Za vreme maglovitih jutara u Beogradu, opt. dubina je oko 1,0 dok je vrednost tokom prosečnog dana na Marsu oko 0,5.

Često se mesto fotosfere neke zvezde, gde je opt. dubina 1, definiše kao ”površina”. To znači da svaki foton iz fotosfere ima u proseku samo jedno odbijanje pre nego što dopre do nas, tj. fotos fera predstavlja mesto gde neka zvezda prestaje da bude transparentna za fotone i tada kažemo da se tu nalazi njena ”površina”, mada znamo da su zvezde gasovite i nemaju stvarnu površinu.

^[8] Godine 1877. Đovani Skjapareli (Govanni Virginius Schiaparelli, 1835-1910), direktor Milanske opservatorije, objavio je vest da je na Marsu uočio dugačke, tamne, uzane i prave linije. Nazvao ih je canali. Skjapareli nije rekao da su te linije irigacioni ili neki drugi kanali kojima teče voda. Međutim, reč canali nesrećno je prevedena na engleski kao canals umesto channels. Sve tri reči se na naš jezik mogu prevesti kao ”kanali”, ali samo engl. reč canal označava veštački tvorevinu, veštački kanal.

Zanimljivo je da je iste godine kada je Skjapareli ”otkrio” kanale, Asaf Hol otkrio dva Marsova meseca.

^[9] U sredu 27. avgusta 2003. godine, u 9:51 UT, baš kada je bio u perihelu Mars je ušao i u opoziciju, i bio veoma blizu Zemlje, na … km.

Po nekim podacima, to je najbliže još od 12. septembra 57.617. godine pre Hrista, a po vrlo cenjenom ”Observer s Handbook 2003”, to je najbliže u poslednjih 100.000 godina. Tek za ... godine (2287.) biće bliži Zemlji za oko 70.000 km nego tada. Tokom tih 11 nedelja Mars je bio najsjajniji objekat na nebu (ne računajući Mesec). Ugaona veličina mu je bila 25,1”.

Da se ne misli da su te razlike velike, samo da kažem da je 22. avgusta 1924. Mars bio najbliži na 0,37284 a. j., da je 27. avgusta 2003. je bio najbliži na 0,37272 a. j., a da će 24. avgusta 2208 biti na 0,37278 a. j.

^[10] Skraćeno od part per million - milioniti deo; 1 % = 10.000 ppm.

^[11] Skraćeno od part per billion - milijarditi deo. Desetmilioniti deo 1%.

^[12] To nije ništa, jer je Neptunov najbliži satelit, mali Naiad (III), toliko blizu svog domaćina, da ga je skoro nemoguće otkriti u blještavilu planete. Tamniji je preko 2,75 miliona puta od svog domaćina.

^[13] Prašina nastala tokom mnogih miliona godina hemijskim i fizičkim procesima izazvanim udarima veoma brzih meteorita. Ima ga na Mesecu i praktično na svim prirodnim satelitima u solarnom sistemu. Ima ga i na Zemlji, gde je nastao kao posledica erozije, vremena i bioloških procesa. Vasionska sonda ”Galileo” je 1991. godine snimila iz blizine asteroid (951) Gaspru, i u njegovim kraterima takođe otkrila jako bogate naslage regolita.

^[14] Kada je već želeo da odustane od traganja za nepoznatim satelitima, ona ga je nagovorila ”da pretraži nebo” još samo jedno veče. Poslušao ju je ...

^[15] Slikovito rečeno, to je ugao pod kojim bi se neki predmet veličine jednog milimetra video sa daljine od oko … kilometara (to je za čoveka prosečne visine na samoj ivici horizonta!), ili ljudska dlaka sa … metara!