Atanasije Stojković
~
Doprinos Stojkovićeve "Fisike" u emancipaciji teme o naseljivoj
Vasioni kod Srba
| Kliknite na Fisiku |
 |
Evropa je mnoge vekove izgubila utamničena u ideološkim tamnicama. Na-kon toga, dok je Zapadana Evropa uveliko širila svoja renesansna krila i slobo-dno letela put preporoda, dotle je Istočna Evropa, pre svega Balkan, pa samim tim i Srbija, čamila u mraku Otomanskog carstva boreći se za opstanak. U takvim oko-lnostima, kada se vodilo računa o tome kako preživeti, nije bilo mogućnosti za ozbiljnija duhovna pregnuća i prosvećenost - Srbija je na svoj preporod čekala go-tovo do XX veka. Za razliku od matice, koja će se još dugo nakon oslobođenja opo-ravljati od ropstva, Srbi u rasejanju su imali mogućnosti da prime prosvetite-ljski uticaj kako Zapada tako i Rusije - koja je ostavila snažan otisak na Srbiju u svakom pogledu, kako u prošlosti tako i u potonjim vremenima.
U takvim prilikama stasali su mnogi učeni ljudi među kojima je i Rumlja-nin Atanasije Stojković (1773-1832), pisac prve fizike na srpskom jeziku - obja-vljena je u tri toma: prvi 1801., drugi 1802. i treći 1803. godine, a kako sam Sto-jković ukazuje u Uvodu prve knjige: ″Gospodin Dositej Obradovič otkrio u pouči-telnih svoih basnah želanie svoe, da bi se kakovij Serbin našao, koj bi Fisiku na svoemu eziku za rod svoj izdao. Ja se vesma raduem, da e na mene žrebie palo ispolniti želanie slavnago ovago muža...″.
Fisika je bila za svoje vreme veoma značajno delo. Napisana na srpskom (tj. slaveno-serpskom), više pesničkim nego naučnim jezikom, bila je rado prihvaće-na - našta ukazuje i, za one prilike, veliki broj prenumeranata (719 prenumerana-ta koji su naručili ukupno 1178 primeraka knjige!). U ovoj knjizi Stojković se ni-je isključivo bavio fizikom već je dotakao i mnoge druge prirodne nauke, među ko-jima je i astronomija - pa bi se moglo reći da je Fisika i prva knjiga iz astrono-mije u nas. U vezi sa tim nije se mogla zaobići uvek aktuelna tema o mogućnosti da nismo sami među zvezdama. Stojković o tome vrlo živo govori:
″Ako su dakle - kao što sad već niko ne sumnja - nepokretne zvezde sama Sunca, to su one zato stvorene, da bi drugim nebeskim telima koja su sopstvenog svetla lišena, svetlost i toplotu predavala. Bog premudri ništa bez promišljanja stvorio nije. Niko dakle sumnjati ne može, da okolo svake one zvezde, planete i komete okreću se, kao što se okolo našeg Sunca kreću. Bu-dući da ipak svako Sunce s planetama svojim celi svet čini, dakle toliko će biti svetova, ko-liko [se] nepokretnih zvezda na nebu nalazi. Na planetama koje se okolo našeg Sunca kreću - kakva je i naša zemlja - žive živa i razumna stvorenja; dakle i na svim planetama - koje se okolo molion miliona onih zvezda okreću - životinja [života] biti mora.″ 1
|
|
U jednoj od narednih glava: ″Planete jesu našoj zemlji slične″, Stojković navodi osobenosti poznatih planeta navodeći pri tom tada važeće stavove u vezi sa nji-ma: pa govori o Venerinom reljefu, prisustvu vode na Mesecu i drugim planetama i prisustvu atmosfere oko njih; potom slede spekulacije o postojanju života na drugim planetama:
″...Iz svega toga jasno jeste, da planete sa zemljom našom velike sličnosti imaju. Pošto dakle zemlju našu učena i neuka stvorenja nastanjuju: sumnjati nije, da i ostale planete razumna stvo-renja na sebi nemaju. Onaj koji bi ovo odricao, bio bi sličan onakvom čoveku, koji daleko od sebe gradove i sela vidi, no neveruje, da tamo stanovnika ima; zato što ih on nije video.″ 2
Sličan primer naveo je i Fontenel 1686. godine u svom ″Razgovoru o mnoštvu sve-tova″:
″Predpostavimo da između Pariza i Sen-Denija nikada nisu uspostavljene veze, i da se neki građanin Pariza, koji nikada nije izašao iz grada, nađe na tornjevima Bogorodičine crkve i ugleda Sen-Deni izdaleka. Zapitamo li ga da li je Sen-Deni nastanjen kao i Pariz, on će nam smelo reći da nije; jer, kazaće, ja dobro vidim stanovnike Pariza, ali ne vidim stanovnike Sen-Denija i nikada za njih nisam čuo.″ 3
Zanimljivo je da Stojković, poput mnogih drugih pre njega, ima pluralisti-čki pogled na svet, što nedvosmisleno pokazuje pisanjem o mnoštvu svetova, ali pri tom veoma snažno i upadljivo slavi Boga, pri čemu se drži uverenja da On ni-je samo na Zemlji stvorio život, čime je ozbiljno odstupio od osnovnih načela re-ligije kojoj je pripadao. Stojković zbog toga, po svoj prilici, nije bio kritikovan od Crkve - u ostalom, među prenumerantima na Fisiku je i veliki broj crkvenih velikodostojnika. Odnos crkve prema pitanjima vezanim za mnoštvo svetova nije uvek bio isti. Od kada je izgubila svoju cenzorsku moć moglo se slobodnije pisati o svemu onom što je pre toga smatrano nepodobnim. Što se pitanja mnoštva sveto-va tiče bilo je i onih koji su u svojim shvatanjima bili ateisti, ali pre svega on-ih koji su svojom egzegezom nudili svojevrsnu reviziju Svetog pisma nametajući jedan slobodniji pogled na svet što je bilo u skladu sa rastom znanja o njemu samom. Među njima je bio i Lomonosov (Mihaйl Vasйlьevič Lomonosov 1711-65) ko-ji se u svom čuvenom radu ″Pojava Venere na Suncu″ iz 1761. godine pored svega onog što se odnosi na sam prelaz i zaključaka o atmosferi oko Venere, upušta i u izvesnu teološko raspravu. Lomonosov takođe smatra da bi na Veneri mogao po-stojati život:
″...Govoreći ovde o velikoj atmosferi okolo pomenute planete [Venere], kažem to: pomisliti je moguće, da u njoj ... se para uzdiže, zgušnjava se u oblake, padaju kiše, teku potoci, sabiraju se u reke, reke utiču u mora; rastu svuda razne biljke; njih pasu životinje...″ 4
Takođe se pita:
″Neki pitaju, da li 'de na planetama žive nama slični ljudi, te kakve [su] oni vere? Propove-dano li im je Evanđelje? Kršteni li [su] oni u veru Hristovu?...″ 4
Zbog ovakvih razmišljanja, ali i drugih koja se tiču odnosa nauke i religije, sveti Sinod Ruske pravoslavne crkve 1757(?). godine predlaže carici da donese ukaz protiv ovakvih istupanja:
″...da [ne-]bi niko nikako ništa pisao i štampao kako o mnoštvu svetova, tako i o svemu dru-gom, veri svetoj protivno i s čestitim moralom nesaglasno, pod žestokom za prestup ka-znom...″ 5
Pored gore citiranih izvoda iz Fisike, Stojković je u prvoj knjizi posve-tio i jednu celu glavu temi mnoštva svetova.
I. Množina svetova. 6Mi smo videli, da sve one nepokretne zvezde ništa drugo nisu no sunca, okolo kojih planete večno kretanje svoje vrše. Ako je to tako, ako one planete opet za se-be svoje pratioce imaju, to oni svi razumnim i učenim bićima nastanjeni moraju biti. Na čemu bi oni inače stvotreni bili? Bezbrojno mnoštvo zvezda na sve stra-ne, od kojih mi samo najmanji deo vidimo, nisu ništa drugo no svetovi nad sveto-vima, sunca nad suncima. Ova sunca imaju okolo sebe planete, kojima ona svetlost, i toplotu saopštavaju, i koje mi zbog velikog njihovog odstojanja videti ne može-mo. Nismo li dakle dužni verovati, da ove svoju sopstvenu vegetaciju, i svoje so-pstvene žitelje imaju? Čovečanski duh umorio se pre, nego li je o ovom predmetu misliti počeo. On traži u onom okeanu zvezda zemlju, i vidi, da ona u okrilju ce-log stvaranja iščezava: on vidi, da se zemlja tako pred celim svetom gubi, kao što se zrno peska pri velikoj gori izgubi. Kakva bića ne žive na toliko miliona svetova! Na zemlji našoj nema dva zrna peska, nema dve travčice, koje bi jedna drugoj sasvim jednake bile. Dve sasvim slične i jednake životinje, dva sasvim jednaka čoveka nije ni tražiti: toga na zemlji nema. Šta dakle treba zaključiti za one bezbrojne svetove? Može biti, ovakvih životinja, ovakve vegetacije, ovaj poredak i stepen stvari ni na je-dnom - [od] ovih svetova - ne nalazi se, kao na zemlji. Svaka dakle ona svetska lo-pta imaće sopstveni svoj položaj, posebne svoje zakone posebna životinje. Ni u jednom svetu neće se, može biti, ono naći, što se u drugom nalazi. Svuda će biti bezmerna različitost. Svuda svoja sopstvenost. Nemogu li na kakvom od ovih sve-tova učena stvorenja od nas savršenija biti? Neće li se kakav svet naći, u kome poslednji stvor mudrošću svojom našeg Njutna prevazilazi? Kakve ne moraju ra-zličitosti u telu, kakve u duhi biti? Koliko bi mi novih stvari našli, kada bi mi kao na okeanu po ovom bes- Pre negoli je tvorac silnom rečju svojim - stvorih čoveka - ovoga stvorio, nije li već stvorenja bilo po onim svetovima, koji su silu i premudrost njegovu slavili? Mnogi su od onih svetova, može biti, dotle svrhu tvorca ispunili, mno-gi najveće promene pretrpeli. Jedni su večno nestali i u beskonačnost rasuli se, iz očiju iščeznuli: drugi su noviji na njihovo mesto složili se i vidljivi po-stali! Sačinitelj deluje neprestano. On nove svetove gradi, nova stvorenja u ži-vot uvodi, i njima zakone daje, da sudbinom života naslađuju se, da njega propo-vedaju. Na kojem će od ovih bezbrojnih svetova ono sveto pravosuđa Božijeg polje biti, na kome će svi smrtni okolo oca večnog i sačinitelja svojega sakupiti se? na kojem će oni po delu svom nagradu primiti? |
Izvori
1 Аθанасїе Стойковичъ, Фνсϊка; 1801., књ.1., §33., стр. 87-88
- §33. Непокретне звезде јесу Сунца.
2 Исто: §45., стр.113 - 15р↑
- §45. Планете јесу нашој земљи сличне.
3 Fontenel, O mnoštvu svetova; 1997, ″PAIDEIA″ - Beograd
- Drugo veče: O tome da je Mesec nastanjena zemlja; стр. 30, 7р↓
4 Mихайл Васйльевич Ломоносов, Явленїе Венеры на Солнце; 1761
5 Б.Н. Меншуткин, М.В. Ломоносов; стр. 202, 5р↓
6 Аθанасїе Стойковичъ, Фνсϊка; 1801. књ.1., §69., стр. 157-160
- §69. И. Множина светова.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
