16.2.2024. 

U prethodnom delu: Negde pred kraj prekambrijuma ili pre oko 550 miliona godina dolazi do čuvene „kambrijumske eksplozije života“, koja je dobila ime po masovnoj i naizgled iznenadnoj pojavi fosilnih ostataka u stenama ove starosti. U starijim stenama, fosili se javljaju sporadično i dosta retko. Izgledalo je kao da su se živa bića (ili barem, složeniji oblici života) iznenada pojavili na granici prekambrijuma i kambrijuma, prve periode paleozoika. Postavlja se pitanje zašto je bilo tako?

Tokom 150 miliona godina Zemljom su dominirali gmizavci
među kojima su svakako najpoznatiji dinosaurusi, od kojih
su neki imali čudovišne razmere

Život posle velike permske katastrofe polako se oporavljao. Dominantne biljke paleozoika su nestale, kao što su rastavići, paprati i prečice, a pojavili su se četinari koji se razmnožavaju putem semena u šišarkama, zatim cikasi i druge golosemenice, kao što je na primer Ginko.

Sledeća po redu, era mezozoika obuhvata period između dve najveće poznate prirodne katastrofe i traje oko 187 miliona godina. Sastoji se iz tri perioda, poznata pod nazivom trijas, jura i kreda. Često se naziva i „erom gmizavaca“, jer su u to vreme gmizavci bili najkrupnije životinje na kopnu, moru i vazduhu. Najvažnija osobina po kojoj se gmizavci razlikuju od vodozemaca je da se legu iz jaja sa unutrašnjim omotačem, snabdevenog hranljivim materijama. Ovakva jaja, koja se nazivaju amniotskim, gmizavci mogu da polažu na kopnu, a ne samo u vodi, kao što je slučaj sa jajima vodozemaca. Već u permu gmizavci su bili brojniji i raznovrsniji od vodozemaca, a najveću raznovrsnost će dostići u mezozoiku.

Međutim, tokom tih 150 miliona godina Zemljom su dominirali gmizavci među kojima su svakako najpoznatiji dinosaurusi, od kojih su neki imali čudovišne razmere – bili su dugi i do 30 m. Iako su najkrupniji dinosaurusi bili biljojedi, postojali su i veoma krupni mesožderi, čija je dužina dostizala i do 12 m. Gmizavci su nastanjivali sva dostupna staništa, kako na kopnu (dinosauri), tako u moru (riboliki ihtiozauri, džinovski pliozauri i pleziozauri, zmijoliki mozazauri, nalik na čudovište iz Loh Nesa) i vazduhu (pterozauri – leteći gmizavci). Krajem jure su se pojavile i prve ptice, kao poslednja od velikih grupa kičmenjaka.

U morskim prostranstvima sa ponovnim razvićem koralnih grebena uspostavljaju se novi uslovi života i lanci ishrane. Puževi i školjke polako potiskuju brahiopode, razvijaju se nove vrste riba, kornjača i krokodila. Period krede odlikuje se pojavljivanjem prvih biljaka-cvetnica, veoma sličnih današnjima, i vezano s tim, velikim usponom insekata koji su oprašivali prve cvetove.

Prvi sisari su se pojavili već krajem trijasa, prvog perioda mezozoika. Bili su vrlo sitni; veličina im se kretala u rasponu od rovčice do velikog pacova, a većina njihovih grupa je izumrla krajem mezozoika. Hranili su se insektima, ili su bili svaštojedi i hranili se sitnim beskičmenjacima, plodovima i jajima. Današnji sisari - torbari i placentalni sisari, već u mezozoiku su predstavljali jasno odvojene razvojne linije.

Tokom mezozoika nisu postojale polarne ledene kape i globalna temperatura je bila uglavnom visoka. Smatra se da je prosečna temperatura bila za nešto preko 4^oC viša nego danas, što je u svakom slučaju dovoljno toplo da otopi sve ledene površine na planeti. Verovatno velika količina ugljen dioksida u atmosferi stalno dopunjavana novim vulkanskim erupcijama, položaj kontinenata koncentrisanih oko ekvatora bez kopnenih površina u blizini polova i nepostojanje planinskih barijera ekvatorijalnog pravca pružanja, doprineli ovako toploj klimi. Ipak, količina ugljen dioksida je konstantno opadala, a takva tendencija je nastavljena i u eri kenozoika.

Pangea

Paleozojski superkontinent, Pangea, pocepao se u mezozoiku na kontinente. Prvo se izdvajaju Antarktik i Australija. Krajem mezozoika, međusobno se odvajaju južna Amerika i Afrika. Južna Amerika bila je uzanom kopnenom vezom povezana sa severnom Amerikom. Početkom kenozoika ova veza se kida, tako da i južna Amerika dugo ostaje potpuno izolovana od svih drugih kontinenata, dok Severna Amerika, Evropa i Azija ostaju spojene.

Globalnom katastrofom krajem mezozoika, pre oko 65 miliona godina, život i klima su zadobili novi udarac od koga su se oporavljali dugi niz godina. Veliki požari globalnih razmera koji su pratili navedenu katastrofu, verovatno izazvanu padom velikog meteorita ili asteroida, uništili su veći deo živog sveta, ali su opet nekim drugim organizmima omogućili opstanak, prodor i dominaciju u novoformiranim uslovima. Smatra se da je tom prilikom stradalo oko 50% svih živih vrsta od kojih su najpoznatije svakako bili dinosaurusi, zatim preostali morski i leteći gmizavci, mnogi sisari i ptice, a među morskim beskičmenjacima amoniti, belemniti (životinje slične lignjama), krupne rudistne školjke i dr.

Prema dominantnoj teoriji o poreklu ove katastrofe, meteorit, veličine između 10-20 km u prečniku, pao je u Karipsko more nedaleko od poluostrva Jukatan kod Čiksuluba u Meksiku. Energija oslobođena pri padu bila je jednaka onoj koja se oslobodi aktiviranjem najmanje 100 miliona megatona TNT. Vreo materijal izbačen iz tla pri udaru padao je na površinu spaljujući sve pred sobom, tako da je veliki broj bića na kopnu, uključujući i dinosauruse, bio živ spržen, a silni požari su imali toliku žestinu da su ostavili zapis u obliku čađi u sloju stena starih 65 miliona godina. Nakon vreline došla je „nuklearna zima“, jer su ogromne količine prašine i dima u atmosferi onemogućavale prodor sunčeve energije na površinu Zemlje. Nestankom biljaka izumrli su biljojedi, a u biološkom lancu sledeći na udaru bili su mesožderi. Među preživelima su bili i neki sitni sisari, slični krticama, koji su dugo živeli u senci dinosaurusa. Darvinova teorija evolucije ovde se pokazuje u svom punom sjaju, jer objašnjava kako je pomor velikih i vladajućih omogućio prodor, opstanak i usavršavanje manjih i prilagodljivijih vrsta. I tako, posle vladavine gorostasa, planetom su tumarala mala stvorenja koja su polako osvajala ispražnjene niše i staništa, i polako evoluirala u sve one vrste sisara koje su nam danas poznate, uključujući i same ljude. Od ove katastrofe, koja je obeležena uništenjem oko 50% svih vrsta na planeti, počinje novi odeljak u geološkoj istoriji Zemlje, poznat kao kenozoik.

U nastavku: Dolaze ljudi

Prethodni članak:

Paleozoik - EKSPLOZUIJA ŽIOVTA

Era paleozoika ili „drevnog života“ sastoji se od šest perioda – kambrijuma, ordovicijuma, silura, devona, karbona i perma. Tokom kambrijuma živeli su organizmi koji više nemaju svoje predstavnike među savremenim životinjama, kao što su trilobiti, drevni zglavkari sa trodelnim telom, koji su puzali i plivali, i graptoliti, organizmi u obliku tananih grančica, koji su plutali u vodi kao plankton. Drevne vrste organizama nalik na korale, arheocijata (sitnih kupastih organizama nalik na pehare) i stromatoporata gradile su sprudove, slične današnjim koralnim sprudovima.