4. decembar. 2009.
Pre 40 godina ljudi su prvi put sleteli na Mesec. Zbog čega danas, posle četiri decenije, nisu postali nimalo pametniji.
Ako pogledamo malo u nazad, otkrićemo nešto vrlo zanimljivo o ljudskoj prirodi. Novine i časopisi sa početka XX veka bili su prepuni reklama za različite sprave za mršavljenje, magičnih lekova za ćelavost, potenciju, celulit, i svih drugih oblika nadrilekarstva. Vek kasnije, sve te stvari se i dalje reklamiraju - a dosta ljudi ih kupuje, trošeći milione svojih para.
Pomislili bi ste da su ljudi do sada ukapirali da niko ne može da izgubu 5 kg nedeljno gutajući čudotvorne pilule, da mu sise neće porasti od specijalne (proverene) američke kreme, ili da neće zaraditi 50.000 evra radeći neke poslove kod kuće ne odlazeći na posao.
Uprkos dugoj tradiciji besplatnog i obaveznog osnovnog obrazovanja (i više nego ikada svima dostupnog srednjeg, a pogotovu višeg i visokog obrazovanja), ne izgleda da smo u celini mnogo pametniji.
Mnogi od nas još uvek rado kupuju najnovije gluposti, i nasedaju na najnovije teorije o zaveri, pomračenju Sunca, gripu, i sl. Mi još uvek upadamo u iste logičke zamke, bavimo se istim ćaknutim idejama, verujemo u istu tigrovu mast u sjajnoj kutijici kao i naši stari roditelji - i roditelji naših roditelja.
Zašto? Ako smo mogli da se vinemo put Meseca, zašto nismo u stanju da se vinemo iznad tih dokazano loših stvari?
Obrazovanje
Čitav svet ima isti problem, ali svi se slažu u jednom -veliki deo problema predstavlja loše obrazovanje.
Naš obrazovni sistem (nije ništa bolje ni kod drugih) ima tendenciju da se koncentriše na mehaničko reprodukovanje činjenica i učenje napamet: formula, imena, datuma, mesta i događaja.[1] Decu je lako naučiti osnovnim činjenicama i kasnije testirati njihovo poznavanje tih činjenica; da li đaci znaju koji je glavni grad Argentine ili ne znaju, ili da li znaju Pitagorinu teoremu ili ne. (Naglasak na „učenju za ispit" takođe podriva potrebu za kritičkim načinom razmišljanja, favorizujući parcijalno memorisanje činjenica nad dubiskim razumevanjem.)
Biti pametan podrazumeva sposobnost u shvatanju veza između činjenica, pronalaženju i preispitivanju skrivenih pretpostavki, i tako dalje. Fakat je da se kod nas ni osnovcima ni studentima (a bogme ni kod kuće) ne objašnjava kako da razmišljaju analitički i kritički.
Vrlo retko (ili nikako) kritičko mišljenje je uključeno u tipičan obrazovni program. Uzaludna je nada da će tokom učenja geografije, matematike, srpskog ili biologije, đaci sami naučiti da misle kritički. Međutim, kritičko mišljenje nebi trebalo da bude nekakav sklop okolnosti ili nusprodukt već primarni cilj, jer takav način razmišljanja sutra mogu primeniti na sve školske predmete i oblasti života i delanja.
Kognitivna ograničenja
Velika rasprostranjenost neuspešnog savladavanja kritičkog načina razmičljanja (ili čak prepoznavanja njegovog značaja) predstavlja samo deo problema. Napori da našu decu učinimo pametnijom neminovno će se razbiti o bioločku barijeru: naši mozgovi su zapravo sazdani tako da ometaju naše pokušaje da kritički razmišljamo.
Kritičko mišljenje je često kontraintuitivno, i naš mozak se lako dâ prevariti.
Sujeverje i magija su nam lako prijemčljivi; brzo donosimo zaključke bez dokaza; naše sklonosti i predrasude utiču na to kako ćemo da tumačimo svet oko nas. Vidimo lica u oblacima i obrasce u događajima koji zapravo ne postoje. Lična iskustva i živopisne anegdote se mnogo lakše primaju i pamte nego stvarne činjenice. Naši strahovi i emocije često poništavaju činjenice i logiku (naprimer, faktičko znanje da je vazdušno putovanje vrlo, vrlo sigurno malo utiče na instiktivni strah mnogih ljudi od letenja).
Pre bi pitanje bi glasilo, da li uopšte treba da očekujemo da su ljudi imalo pametniji?
Kritičko mišljenje je veština, i kao svaka veština može da se nauči, uvežba i poboljšava. Očekivati od prosečne osobe da kritički misli isto je kao od mediokriteta očekivati da svira klavir ili da piše knjige. Učenjem i vežbom, praktično svako može da postigne slične veštine do određenog nivoa, ali većina ljudi nikada ne nauči da misli kritički ili analitički - čak i nesvesni njihovog značaja.
Više podataka, isti procesor
Količina ljudskog znanja se eksponencijalno uvećala u poslednjih par vekova[2]. Imamo više informacija nego ikad o praktično svemu što možemo da zamislimo, od fizike i astronomije, do medicine i socijologije. [Važni izuzeci su (1) paranormalni objekti, kao što su duhovi, Jetiji, Marsovci, i (2) psihičke sile i horoskopi; kao da se količina znanja u tim oblastima se ne menja milenijumima.]
Ali svi ti podaci i informacije su beskorisni ako ih ljudi efikasno ne razumeju ili ih ne primenjuju[3]. Bez logike, mudrosti i razložne analize, činjenice su beskorisne.
Srbija a još više čitav svet suočavaju se sa obeshrabrujućom količinom izazova, uključujući klimatske promene, pandeniju gripa, silne ratove, potragu za obnovljivom energijom, itd. Rešavanje tih problema će zahtevati obrazovanu populaciju, kadru da kritički i logički analizira novonastala pitanja. Svi se nadamo da će tako biti, ali ako istorija nudi ikakve putokaze, mi ćemo umesto toga posrtati i lutati, zavedeni smušenim medijima i zaludnom politikom, kao što smo uvek.
[Ideju za temu mi je dao Zorkić (treba da pišemo o budućim planovima čovečanstva za posetu drugim svetovima), a za realizaciju jedan tekst Benjamina Radforda]
http://www.borba.rs/content/view/3052/34/
http://www.youtube.com/watch?v=An0mFZ3enhM
[1] U aprilu 2009. 6.000 đaka iz 180 škola iz Srbije počelo je da radi na pripremama za PISA (Programme for International Student Assessment). testove, kojima se ispituje naučna i matematička pismenost i razumevanje pročitanog teksta. Najčešće u testiranju učestvuju đaci prvih razreda srednjih škola. Isti test će raditi 700.000 đaka iz 68 zemalja sveta.
Na testu 2006. od ukupno 57 zemalja zauzeli smo 41. mesto - 16. otpozadi.
„Đaci u Srbiji još nisu ušli u 21. vek kada je reč o načinu učenja i sposobnostima da se snađu u stvarnom životu", konstatovao je ministar Boža Đelić, a loš uspeh na PISA testu Žarko Obradović, ministar prosvete, prokomentarisao je rečima da „nikome nije lako biti ministar u zemlji čije je obrazovanje ispod svetskog proseka".
[2] Trenutno je svetski hit sajt „ How To", koji ima na milione dnevnih poseta. Tamo se u par minuta pokazuje npr. kako zapakovati majcu za 2 sekunde, kako se pripremiri za put u Rim, kako složiti Rubikovu kocku, oljuštiti bananu, zameniti gumicu na česmi, kako zviždati, pobediti u obaranju ruku, kako varati na testovima, itd. Očigledno je da ljudi sve manje misle svojom glavom i da će ovakvih stvari biti sve više.
[3] Studije su pokazale da su današnji nobelovci u proseku 6 godina stariji nego pre 100 godina, tj. da su mnogo manje produktivni u mladim godinama. Smatra se da je krivac za to ogromna količina znanja koju je danas potrebno akumulirati.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
