Posvećeno 26. Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP26),
održanoj u Glazgovu, od 31. oktobra do 12. novembra 2021. godine.

Od dečije naivnog – do zastrašujućeg

Svetski okean – globalni raspored biomase -  Morgan Frimen

P  r  i  r  o  d  a

Dok stojim tako, na samom rubu beskrajne kosmičke staze, slušam kako se huk vremena provlači kroz lavirint i zamršeni koloplet mojih, već uvelih i iskrzanih uspomena, proizvodeći neku setnu melodiju iz davne prošlosti koja me vraća na šareni ćilim mog detinjstva i sami početak... vraća me na ono, predivno osećanje neizmerne radosti postojanja, na ovom, neshvatljivo čarobnom svetu. Kao deca, iako u "nepoznatom" svetu, onome što nas je okruživalo verovali smo bezuslovno i potpuno... verovali smo da je svet oduvek takav, jer je takvim stvoren i da se neće nikad promeniti. Osim nekog malog odrona, tu i tamo; ponekog slomljenog stabla zbog starosti, oluje ili udara groma i sl. Sve ostalo će trajati večno, uvek čudesno lepo opčinjavajuće i beskrajno zanimljivo.

Zadivljen sam i ushićen prizorom dnevnog, stklasto-plavog nebeskog svoda, sa užarenom sunčevom kuglom na njemu, neodredivo visoko i daleko, kako nas nadmoćno posmatra kao da je svesno svoje veličine, svoje moći i uzvišenosti. Sa osmehom zadovoljstva i radosti, iz nekog svog, neiscrpnog rezervoara, obliva nas salvama prijatne topline i umotava u prozirne, zlataste velove, blage i nežne svetlosti nebeske.

Noćni prizor zvezdanog neba. Mlečni put – dijagonalno – najgušće nastanjeno zvezdama

Isto tako, za lepog vremena i vedrih noći, iako u potpunom mraku, prizor noćnog neba okićenog bezbrojnim malim, treperavim svetiljkama, koje su opkolile sa svih strana žuti mesečev krug, na sredini tamnog baldahina, podjednako je spektakularan i opčinjavajući, koliko za oko, toliko i za dušu posmatrača.

U nemogućnosti da dosegnem bilo kakvu ideju o tome šta predstavljaju i odakle dalaze, samo noću, te male i neprebrojive zvezdice, kojih je, što se duže posmatra, bivalo sve više i više na nebu. Da li se zvezde zaista stalno pojavljuju ili je privid koji nastaje u video korteksu koji ne može da se izbori sa tolikim obiljem informacija. Sada mi izgleda da je ovo drugo.

Ponekad bi, nemajući jasnu predstavu o vremenu, zurio dugo, dugo u opisani prizor, otvorenih usta, činilo mi se da ne trepćem i skoro bez daha. Kako sam se samo razočarao, kad sam, mnogo kasnije, saznao da tih,”nebrojenih” zvezdica, ima tek oko šest hiljada na "celom" nebu, koje su vidljive golim okom. Dakle, po tri hiljade na svakoj hemisferi. Bilo mi je bolje kad sa saznao da ih u našoj galaksiji ima preko 100 milijardi, (možda i dve-tri-četiri stotine), dok ih, u susednoj Andromedi, ima mnogo više.     

O mesecu, takođe, nismo mnogo znali, sem da menja izgled i veličinu tokom perioda od 28 dana, prolazeći kroz dobro znane mene, zagonetno putujući preko neba, čas sa istoka na zapad – čas obrnuto.  Biblijsko predanje, o kome su stariji ponešto znali i ponekad pričali, bila je priča o Postanju i stvaranju u kome je stvoreno baš sve, kao što je trebalo. I, nema tu šta da se pita. Zašto je sve baš tako, kako jeste? Takva je bila božija volja. I danas, mnogi tako misle i tako govore. No, da li je to baš, sve tako? Nauka je otkrila da je svet mnogo čudniji i komplikovani nego što to čovek doživljava i shvata pomoću svojih čula i zdravog razuma. Dakle: stvarnost nije kao što izgleda. O stvarnosti na kvantnom nivou ne može se uopšte razgovarati ovim nativom i ovim stilom. To je potpuno apstraktni svet, koji se, u veoma komplikovanim i kompleksnim interakcijama prirodnih sila, subatomskih, aatomskih i molekulskih čestica tek na makronivou javlja kao materijalni svet, koga možemo videti, pipnuti, osetiti... manipulisaati njime i praviti upotrebljive i korisne proizvode.

Druga, omiljena igra i zabava mi je bila da, ležeći u travi, dugo posmatram šta se događa u svetu sitnih, malih stvorenja, dole u travi i na površini tla, a takvih je bilo mnogo više nego bi se moglo pomisliti na prvi pogled. Tu su bili razni mravi, bube i bubice raznih veličina, oblika, boja i maštovitog dizajna; crvići, gliste, pužići; sitne neke osice, mušarci, komarci, skakavci, cela paleta šarenih i drugih leptirića, zrikavci i sl. Najveća buba, pa još sa oštrim rogovima-kleštima, dobro znani i zvani jelenak, bio je u tom svetu insekata ono, što je lav u afričkoj savani.

Većina njih je živelo i razmnožavalo se ugneždeno u svoje uske, otvorene rupe i kanale, plitko izbušene/ukopane u tle. Na provršinu su izlazili u potrazi za hranom, prilikom parenja i verovatno, da osete dan, vazduh i svetlost. Neki od njih su bili ljuti neprijatelji. Osim što su napadali i lovili slabije iz druge vrste, najžešće okršaje su vodili među sobom – sve do smrti. Tako bi dva skakavca grizli za glavu jedan-drugog, sve dok jedan ne prestane da se bori, jer mu je protivnik pojeo pola glave. Kad se sretnu kolone crnih i crvenih mrava (nekad žutih), bio bi to pravi pokolj. Ginu, do poslednjeg.

Nisam imao nikakvu želju da kopam u dubinu i saznam čega sve ima dole. Video sam dosta toga kad oremo njive ili kopamo kanale, sejemo povrće i sl. I nije mi bilo nimalo prijatno gledati prizor uznemirenih i zbunjenih malih stvorenja poput buba, crva, glista, mrava i drugih, koji su, do maločas, mirno i nezainteresovano uživali u svom, mislili su dobokom i sigurnom skloništu i staništu,  ne sluteći ništa.

Odjednom, voljom neke “više sile”, tj. orača i njegove gvozdene i nemilosrdne naprave, ta mala i nedužna stvorenja, koja, čak obavljaju veoma koristan posao bušenja rupa i kanala u oranici, čime omogućavaju provetravanje tla obogaćivanje kiseonikom aotom, čineći ga podobnijim i plodnijim za useve, nađoše se na otvorenom, na svetlosti i izloženi smrtnoj opasnosti. Lokalne ptice, naročito vrane i svrake, instiktivno prate poljske radove u potrazi za hranom. One navale na iznenadnu i bogatu trpezu, a bespomoćni gmizavci i insekti, samo tumaraju nasumično čekajući sudbinu da im se smiluje.

Vićina ih zvrši ka pptičiji obrok. Pticama se pridruže i kućne mačke i psi, koji se takoše obilato gozbe. Neka od tih, izoranih stvorenja i nisam baš voleo, jer su izgledali previše debelo, lenjo i ljigavo. Verovaatno su i svaštojedi, tako da mi nisu bi simpatični. Oni su, takođe, potpuno nedužni, samo žive svoj jednostavan i kratak život, ali ono što mi je smetalo je čista ljudska egocentričnost. Ne dičim se time. Sada drugačije razmišljam o svim tim, bespomoćnim stvorenjima.

Ali, o nebeskim visinama... o tim beskrajnim, nesagledivim prostranstvima i tajnama koje skrivaju, stalno sam maštao i čeznuo da saznam čega sve ima, tamo gore? Makar o oblacima i o tome kako se "pravi" kiša u njima. Onda, o onim beličastim, čipkastim i tankim, uglavnom tokom leta i visoko, visoko ..., iz kojih nikad ništa ne pada. Posebno je bilo bolno i razočaravajuće spoznaja o onim debelim, velikim, gustim i mračnim – gradonosnim oblacima i oblicima, iz kojiih se tako iznenada i naglo sruči ogromna ledena masa i silna oluja, koja satre sve useve i voće, često  u samom zametku, ili još gore – u punom rodu. To bi uvek bila neviđena propast i tuga za sve seljake, a ništa manje i za nas – decu. Tamo su ljudi živeli sa prirodom i od prorode u rodbinskom, skoro krvnom odnosu. Čovek-seljak se dva puta rađa: jednom ga rodi majka, a drugi put zemlja, kada se sa njom “orodi” ubirajući prve plodove, prvu žetvu, koju je, prvi put u svom žitotu, stvorio i rodio, zajedno sa zemljom na kojoj radi i živi. Takovom čoveku ni smrt nije toliko teško padala, znajući da će biti sahranjen, tj. konačno sjedinjen sa svojom zemljom.

Ptice su bile jako zanimljive u svakom pogledu, ali su one bile nisko i blisko, opet u svakom pogledu, tako da je lako bilo videti i znati šta rade. Kako prave gnezda i legu mlade, kako ih izvode i hrane, uče prvom letu i mnogo drugog, zanimljivog. Grabljivice, kao što su vrane i svrake, a ponekad i jastreb, naravno, nisu bili dobrodošli gosti. Ove prve, su kupile male piliće, a jastreb se zaletao i na krupniju živinu. Ponekad i neuspešno. Pravili smo praćke, strele i koplja kojima smo ih gađali. Naravno, bezuspešno. Sve je to bilo sporo i malog dometa, za njihovu brzinu i njihove letačke sposobnosti.

Kraj I dela